Copy 2021, paste 2026 - spasilac Manćini

Da li se neko iskreno raduje reprezentativnoj pauzi? I to nikada dužoj. Klupski fudbal je utihnuo i neće ga biti dvadeset dana. Ali će biti pregršt utakmica. I za istinskog zaljubljenika u fudbal sasvim dovoljno materijala za priču. Makar u najavi, trebalo bi da bude zanimljivo. Jirgen Klop debituje na klupi Nemačke, a u šali na svoj račun tvrdi da nije zaboravio da "vozi biciklo", iako odavno nije okretao pedale. U poslu je opet i Zinedin Zidan. Konačno se i to desilo, 20 godina kako je odigrao poslednji meč u dresu plave boje i glavom udario Materacija. Fudbalska javnost čeka da vidi i Grke. Kako to čudno zvuči. Ali Heleni imaju jednu od najpotentnijih mladih ekipa.

Ipak, posebnu pažnju privlači novi početak Italije. Po ko zna koji put u poslednjih 15 godina. Azure i dalje pamtimo po 2006. kada su bili svetski prvaci, malo manje ih pamtimo kao evropske šampione iz 2021. A nekako najviše ih vezujemo za tri neuspešna kvalifikaciona ciklusa za Mundijal. Italija nije igrala na smotri najboljih svetskih selekcija od 2014. godine. I tada je delovalo da Mundijal bez Italije i nema smisla, ili da ne može to biti to. Danas je potpuno sve drugačije, Italijani su van orbite kojoj pripadaju najbolje selekcije.

Nisu samo Zidan i Klop novajlije, tu je i Roberto Manćini, igračka legenda i trener koji je osvajao trofeje, a sada bi trebalo da osvoji pažnju javnosti na "čizmi" koja je pomalo i zabrinuta za budućnost reprezentativnog fudbala. Znamo da su Italijani u junu imali jedan eksperiment i probali da testiraju veliki broj igrača, mahom iz mlade reprezentacije, koji su generalno nepoznati široj javnosti. Sada se eksperiment takođe nastavlja na neki način jer je Manćini za četiri meča pozvao čak 34 fudbalera. S jedne strane razumljivo jer svi će morati da rotiraju, a s druge, da li je baš to što je sastavio najbolje što Italija ima trenutno. Jer ako jeste, onda Italija baš i ne deluje previše impresivno, pogotovo ne u smislu individualnog kvaliteta. Ali, Manćini je stari vuk.

A kad smo kod starih vukova, postoji jedan video italijanske selekcije od pre 20-ak godina, vrti se na društvenim mrežama. Zagrevanje pred utakmicu, a kamera ide na Bufona, Maldinija, Totija, Kanavara, Del Pjera, Vijerija, Pipa Inzagija. Ne zna se ko je bolji igrač, a i ne zna se ko ima bolju kosu i ko je veća faca i šmeker. Imala je italijanska reprezentacija uvek neki poseban šmek, koliko su bili dobri igrači toliko su bili kao bogom dani za modne piste. Ekipa sa tog videa je davno prestala da igra, neki su izgradili i trenerske/funkcionerske karijere, a Italiji su ostale mrvice. Osim te evropske titule iz 2021. sve ostalo bilo je prilično mršavo. A nije da nije bilo igrača.

I tako ovih dana, iščekujući mečeve u Ligi nacija, italijanski novinari, navijači, pa i ljubitelji tamošnjeg fudbala širom sveta, analiziraju Manćinijev sastav. Nema tu neke velike zvezde, ima dobrih igrača, ali nema ekstra klase. Tek u nekim naznakama. Jedina stvar oko koje nema dileme jeste da je apsolutni lider ekipe, ujedno i kapiten, Điđo Donaruma. On je broj jedan, i među stativama i generalno u svlačionici. Bio je tu i tokom juna kada je igrao sa momcima koje možda nikada više u životu neće sresti na terenu. Golman Mančester sitija dugo je već tu, iako mu je tek 26 godina. I to je pozicija na kojoj Manćini sigurno ne mora da brine ili razmišlja koga da stavi. Ima i pristojne alternative u vidu Karnesekija i Vikarija, ali dok je Điđa imaće oni prostora taman kao i Mark Andre ter Štegen dok je Nojer branio za reprezentaciju.

Ko je lider Manćinijeve odbrane? Taj deo terena deluje možda i najbolje jer italijanski selektor mogao bi, u zavisnosti od rivala, da eksperimentiše sa formacijom. Pre svega jer ima Di Marka na levoj strani kojem više prija da igra sa tri štopera, to jest da iza sebe kada ode napred uvek ima nekoga u korekciji. Razne su opcije tu, ali gledajući imena, Manćini ne bi trebalo da brine oko poslednje linije. Na spisku su Bastoni i Kalafijori kao glavne opcije na štopera, mada ovaj drugi u Arsenalu najčešće igra kao bek, ali sa potpuno nebekovskim karakteristikama. Videćemo može li Manćini da ga cementira u sredini, ili će i kod njega biti neka vrsta beka. Kako god, Bastoni i Kalafijori donose neku stabilnost, makar biografijama. Ono što se može opaziti poslednjih dana na društvenim mrežama jeste oduševljenje partijama Kajodea u dresu Brentforda. Izuzetno fizički spreman i jak, sa jednom karakteristikom koja ga čini još boljim bekom. Može da baci aut taman kao da je korner. Nije baš Rori Delap, ali je trenutno jedan od najboljih izvođača tog prekida na planeti. A u momentima kada je svaki prekid postao nauka, i kada se angažuju treneri specijalci za prekide, Kajodeove ruke mogu biti važne taman koliko i noge. Kajode je potencijal za narednih 10 godina.

Vezni red. Ni taj deo ne deluje uopšte loše. Barela i Tonali su nacrtani par u sredini. Fudbaler Intera je godinama jedan od glavnih igrača selekcije i jedan od boljih vezista u Evropi, dok Tonali dosta varira, a i početak ove sezone u Totenhemu je problematičan. Svakako, Tonaliju niko ne može reći da nije dobar igrač i da ne treba da bude partner Bareli. Kako god Manćini odlučio da igra u veznom redu, očekivano je da se osloni na pomenutu dvojicu. Jer makar u srce veze izbor i nije bog zna kakav. Možda i najbolji fudbal trenutno igra Davide Fratezi, koji je letos prešao u Lacio jer u Interu baš i nije imao previše prostora, između ostalog ni pored Barele. Tu je i večni Kristante, ali i Mandragora, Fađoli. Među svima njima tu je i jedan mladić, od kojeg se, sudeći po javnosti u Italiji, mnogo očekuje. Isa Dumbija. Prezime poznato, ali ne baš vezano za italijanski fudbal. Isa Dumbija je vezista Sportinga iz Lisabona. Portugalci su ga doveli iz Venecije. Kako sada stvari stoje, Sporting bi mogao na njemu da napravi još jedan dobar posao. Dumbija je 2003. godište i relativno je nepoznato ime široj javnosti. Mnogi ga crtaju kao partnera Bareli i Tonaliju, odmah od starta. Da li je Dumbija baš toliko dobar, a da ga nije snimio nijedan velikan iz Italije, pokazaće i predstojeći ciklus sa reprezentacijom.

Da Manćini ima ideju podmlađivanja jasno je i pogledom na ostala imena. Tu je i vezista Kaljarija, Romano. I on, kao i Dumbija, tek treba da se dokaže na najvećoj sceni. Kaljari ove sezone igra lepo, a Romano je jedan od glavnih igrača i realno je onda i zaslužio šansu. Dakle, Dumbija, Romano, Inasio, Kambijagi, Vergara, Zoma. Ovaj poslednji je posebno zanimljiv jer, pazite sad, igra u Cvajtu, drugom rangu nemačke lige. Mohamed Ali Zoma igra za Nirnberg i rešeta mreže iz kola u kolo. Igrao je sa Dumbijom u Albinolefeu. Sada se sreću u A timu Italije.

Tu su i braća Esposito, talentovani momci. Ali, je li to prava Italija na koju smo navikli. Italijani na poziciji devet imaju Skamaku, Keana, pomenutu braću. Tu su kao ofanzivni vezisti i Zaniolo, Danijele Maldini. Ekipa, koja realno ne treba nikoga da plaši, ali sa Manćinijem na klupi, može to biti neka nova plodonosna priča. Daleko je to od generacije u kojoj su igrali svetski prvaci, daleko izgleda i od onih koji takođe nisu uspeli da se plasiraju na Mundijal, ali neka osovina postoji i ima dosta prostora za napredak. Imaće Italijani dva meča sa Turskom i po jedan sa Francuskom i Belgijom. Moći će da utvrde gde su sada i koliko su blizu ili daleko baš, recimo, od Francuske koja je možda i najbolji parametar za sve.

Sa Manćinijem je stigao Euro prije pet godina, vreme je da opet svanu lepi dani za Azure.