Englesku je sredinom 15. veka zahvatila serija građanskih ratova koja je trajala 32 godine. Dinastija Jork sa jedne i Lankaster sa druge strane, obe iz kuće Plantagenet, vodile su borbu oko prestola. Vatra je počela da tinja još 1399. kada je na vlast došao Henri IV, iako su u redovima Jorka smatrali da njihov prestolonaslednik ima prednost. Buknula je kada je dinastija Jork preskočena čak i nakon smrti njegovog naslednika i krunisanja njegovog unuka Henrija VI koji je bolovao od šizofrenije i izgubio mnoge engleske teritorije. Nakon serije bitaka i previranja na tronu, rat je završen 1487. u Bici kod Stouka gde je Henri VII, po majci iz kuće Lankaster, pobedio Ričarda III, poslednjeg kralja iz kuće Jork, a kasnije oženio Elizabetu od Jorka kako bi ujedinio dve kuće i osnovao dinastiju Tjudor.

Ovaj rat dve dinastije bio je inspiracija i velikom Šekspiru koji je, između ostalih, napisao dramu „Henri VI“ u kojoj dve suprotstavljene strane pre početka sukoba biraju ruže različitih boja – Lankaster crvenu, a Jork belu. Zbog toga, tek tada u 16. veku, ovaj sukob dobija naziv „Rat(ovi) ruža“, iako su se učesnici tokom borbe pre koristili simbolima svojih vladara nego ruže.

Zbog toga, mnogi klubovi koji dolaze iz grofovije Jorkšir u svom grbu imaju belu ružu, a oni iz Lankašira crvenu. Lids je najveći grad u Jorkširu, a njihov Junajted je, uz Šefild Venzdej i Hadersfild, najveći i najuspešniji klub. Kao takav, a pogotovo što je jedini odatle ostvarivao neke uspehe poslednjih decenija, fudbalski je centar grofovije i san mnogih dečaka koji igraju fudbal.

Ništa drugačiji nije bio ni Kalvin Filips, lokalni momak iz Lidsa. Ali njegov fudbalski život, koji je delovao kao san nakon igranja za svoj Lids i reprezentaciju, postao je košmar nakon potpisa za Mančester siti. Iako je subjektivni osećaj da njegova agonija traje više od pola decenije, tek je tri godine član Sitija, a ugovor mu traje još toliko. Nije uspeo da se izbori za svoje mesto kod Pepa Gvardiole, a ništa bolje nije bilo ni na pozajmicama u Vest Hemu i Ipsviču zbog brojnih povreda, slabe forme i manjka samopouzdanja, pa ostaje misterija kuda će ploviti njegov brod.

Kada bi u nekom paralelnom univerzumu Kalvin razumeo naš jezik i našao se u nekoj kafani, novac zarađen u Sitiju trošio bi na muzičare i od njih tražio da se cele noći vrti legendarna pesma Džeja Ramadanovskog „Gde ću sad, moja ružo“. Njen tekst, kao pisan za njegovo trenutno stanje, boleo bi ga kao ubod trna bele jorkširske, Lidsove ruže.

Kalvin je rođen u ovom gradu samo tri godine nakon što je Lids osvojio ligu 1992, u poslednjoj sezoni pre nego što je ona počela da nosi naziv Premijer liga. Potiče iz radničke porodice i trebalo je da bude jedna od majčinih trojki, ali je jedna od sestara preminula nakon par meseci. Uspomenu na nju nosi kroz tetovažu na ruci, a ima i brata i još dve sestre. Detinjstvo im je bilo teško – otac, poreklom sa Jamajke, gotovo celo njegovo detinjstvo i odrastanje proveo je u zatvoru u blizini trening centra Lidsa zbog nasilja i korišćenja narkotika. Zbog toga je majka Lindzi morala da radi dva posla kako bi imali za osnovne stvari. Želeo je da je učini ponosnom. 

Fudbal je, naravno, tih godina bio posebno popularan među decom u gradu. Počeo je da trenira u malenom, lokalnom Vortliju sa nepunih 8 godina i tamo ostao narednih 7 sve do 2010. Tada ga je, kao 14-godišnjaka Lids doveo u svoju akademiju nakon što ga skauti primetili na jednom turniru na kom se našao slučajno jer je otišao da gleda drugove i uskočio da popuni broj. Mada, da li slučajnosti postoje? 

Kasnije je bio kapiten u svim selekcijama koje je prošao u akademiji, a jedan od trenera je već tada znao da će Filips postati novi miljenik navijača. I bio je u pravu. Prva puna sezona u seniorskom fudbalu bila mu je, za klub turbulentna, 2015/16 kada je odigrao samo 10 utakmica jer je Nila Redferna, koji ga je znao iz mladog tima, na klupi zamenio Uve Resler, a njega potom Stiv Evans.

Već sledeće ustalio se u startnoj postavi, a svake naredne postajao sve važniji. Imao je i od koga da uči, legendarnog Marsela Bijelse. Filips je bio njegova produžena ruka na terenu. Modifikovao mu je poziciju, učio ga da, pored zadnjeg veznog, igra i štopera. Često se spuštao u poslednju liniju između dvojice centralnih defanzivaca da gradi napade. Neretko je bio i jedina „šestica“ u 4-1-4-1 formaciji gde mu je poverena uloga „deep-lying playmakera“, odnosno igrača koji će iz dubine diktirati tempo i kreirati. Baš ono što je bio i Andrea Pirlo, pa je dobio nadimak „Jorkširski Pirlo“.

Igrao je toliko dobro da su mnogi fudbalski poznavaoci i analitičari digli glas da dobije poziv Gereta Sautgejta za reprezentaciju, iako igra u Čempionšipu. Lids nikako nije uspevao da se dočepa Premijer lige, a mada je 2019. imao odličnu ponudu Aston Vile koja bi mu olakšala i put do nacionalnog dresa, on je odlučio da ostane u svom voljenom klubu i pomogne mu da uđe u elitu. To mu je i pošlo za rukom već naredne sezone.

Sudbina je htela da Kalvin Filips  zaista debituje za Englesku bez ijednog nastupa u Premijer ligi. Nakon peripetija koje je napravila korona, sezona 2020/21 počela je sredinom septembra, a on je nekoliko dana pre prvog meča u eliti protiv Liverpula, 8. septembra upisao debi protiv Danske. Time je postao 3. igrač sa takvim slučajem u istoriji nacionalne selekcije posle Vilfreda Zahe i Džeka Batlenda. Potpisan dres sa meča poklonio je čoveku kome je dugovao sve, Marselu Bijelsi. Odmah je postao neizostavan član prve postave i na Evropskom prvenstvu počeo svaku utakmicu, dobijajući hvalospeve javnosti i „pandita“. Postao je omiljeni sin Lidsa, njihov ponos.

Na kraju sezone 2021/22, Mančester siti ostao je bez kapitena Fernandinja i tražio je njegovu zamenu. Sa rezimeom kakav je imao posle prvenstva Evrope i još jedne dobre sezone u ligi, procenili su da je, tada 26-godišnji, Kalvin Filips taj. Prosto, u najboljim je godinama, standardni je reprezentativac, praviće konkurenciju neadaptiranom Rodriju i doneti drugačiji profil na toj poziciji. Na sve to, trenirao ga je omiljeni živi stručnjak Pepa Gvardiole. Kako može poći po zlu? Istresli su 49 miliona funti, doveli ga na Etihad i pritom pustili mladog Romea Laviju u Sautempton.

Prešao je u Mančester, u Lankašir, najveći rivalski grad Lidsa. I ne traje netrpeljivost samo zbog Ratova ruža. I u doba industrijske revolucije, dva grada su bili konkurenti jer je Lids bio centar proizvodnje vune, a Mančester tekstilne industrije. Ako ništa, barem nije postao član Junajteda jer se navijači ta dva kluba ne podnose još od kada su se oba kluba borili za trofeje 60-ih i 70-ih godina prošlog veka, već Sitija, iako su i „građani“ osvojili nekoliko trofeja u tom godinama.

Iako je bio svestan da nije mogao preći u bolji klub za njega, pričao je sa majkom i pitao se da li izdaje svoj klub, hoće li naljutiti navijače, ostavlja li Lids na cedilu i da li je njegova krivica ako ispadnu. Iako su bili razočarani, većina ga je razumela.

Nije bilo nazad, ali nije ni sjajno počelo u novom klubu. Povredio je rame već na pripremama i morao je na operaciju. Ni kada se oporavio u novembru nije dobijao šansu, mediji su se pitali šta se dešava. A onda ga je Pep Gvardiola javno ponizio, iznevši na konferenciji da ima višak kilograma. Taj ga je beleg pratio dugo, iako se brzo doveo u red.

Ipak, i pored svega, nije zamerio Pepu i nije pravio probleme. Ostao je miran, skroman, sa dečijim osmehom od uveta do uveta, kao da je zadovoljan samo činjenicom da je je deo takvog kluba i da trenira sa takvim igračima. Ali je bilo jasno da je sve više počeo da sumnja u sebe i da mu je samopouzdanje srozano. Čekao je povremene ulaske na klupe i imao osmeh pri svakom ulasku. I sve više je delovalo da je taj osmeh radosti vremenom prerastao u osmeh nesigurnosti. 

Nije pomoglo što je njegov konkurent u Sitiju, Rodri, od neadaptiranog ubrzo stigao do najboljeg fudbalera sveta. A nije pomogao ni on sebi, Pepu i Rodriju, koji nije mogao dobiti odmor jer je Kalvin bio večita opasnost po sopstveni gol kada god bi dobio šansu, čak i protiv slabijih timova. Prvi i jedini gol u dresu Sitija bio mu je onaj sa penala protiv Crvene zvezde u Beogradu.

Samo 291 minut u prvoj sezoni u ligi i 89 u polusezoni druge pre odlaska na pozajmicu. Nadali su se u Vest Hemu da će dobiti onog starog Filipsa. Ali avaj, već posle tri minuta na debiju protiv Bornmuta je pogrešio i poklonio gol Solankiju. Krivac za gol je bio i u drugom meču. Ređale su se greške za greškom. Posebno bolno iskustvo za njega bilo je u Njukaslu, gde je Vest Hem vodio sa 3:1 na 13 minuta pre kraja. Filips je ušao sa klupe, odmah skrivio penal i nastavio da bude jedan od najgorih na terenu pre nego što je Njukasl do kraja okrenuo na 4:3. Navijači su bili besni, pa ni inače miran Kalvin nije uspeo da se obuzda i pokazao im je srednji prst. 

Izgubio je i mesto u reprezentaciji, pa je Evropsko prvenstvo 2024. preskočio. Vratio se u Siti samo tokom priprema, gde je čak odigrao i solidno na mestu štopera, ali je prosleđen u redove novog premijerligaša Ipsviča. Tu je igrao više nego ikad još od Lidsa, mada ništa spektakularno. Svakako bi bila bi sramota da ni tamo nije uspeo da se ustali u konkurenciji Luonga, Morsija i Kađustea, ali su mu ritam prekidale povrede, a od jedne se i dalje oporavlja. Kako je sam izjavio, kod Mekene je konačno dobio onu vatru u stomaku koju je imao u Lidsu, a izgubio u Sitiju. 

Tokom leta se ponovo vraća u Siti, ali se tu neće dugo zadržavati. Ostaje pitanje samo gde će sledeće, pogotovo ako ga Ipsvič ne želi nakon ispadanja u Čempionšip, mada je jasno da to polako postaje njegov nivo. Jasno je i da Siti ne može da povrati ni trećinu uloženog novca i da će morati da se nosi sa tim da će mu isplaćivati platu tokom pozajmica do 2029. jer niko od klubova koji bi ga eventualno želeli ne može da je priušti. Sa onim najvećim koji plaćaju dobro je odavno završio.

Sada gleda ka Lidsu koji se vratio u Premijer ligu kao poslednjoj šansi za igranje na najvišem nivou, ali deluje da Junajted skreće pogled sa njegovih izmorenih i pomalo posramljenih očiju jer ih je pre tri godine napustio. Imaju ambiciozan projekat i veliko je pitanje da li bi Filips, u ovakvom stanju i sa 29 godina, predstavljao pojačanje. Ali ko zna, možda su u Jorkširu sentimentalni, možda ga prime nazad, možda je to njegova komfor zona, možda samo tu ume da igra jer igra za klub koji voli.

U onom paralelnom univerzumu, gleda ka Lidsu i peva onu pesmu. Jer zaista, gde će on sad, bela jorkširska ružo? Niko ga neće i ni na čiji ne sme prag, nigde nikom nije drag. Svuda ga prati oblak siv, te greške i povrede, a ništa nije kriv, samo je želeo trofeje i pobede. 

Ali sada nigde nije poželjan i nema gde. Ni na istok, ni na zapad, na sever i jug. Nigde. Bez svog Lidsa, on se vrti još u krug.