Odigrao je više od 670 klupskih utakmica, od toga više od 500 utakmica u Ligama Petice, postigao više od 280 golova u klupskoj karijeri, a više od 250 u Ligama Petice i evropskim klupskim takmičenjima. U reprezentativnim selekcijama Bosne i Hercegovine odigrao je 150 utakmica i postigao skoro 70 golova. Osvojio je Bundesligu, dva puta Premijer ligu, između ostalih priznanja upisao se u istoriju kao najbolji strelac Bundeslige i italijanske Serie A, nakupio pun plakar priznanja u matičnoj državi, ali potpuno uvažavanje lika i dela Edina Džeka došlo je nakon jedne fotografije koja je obišla planetu, noć nakon što mu je rumunski defanzivac Mihai Popesku razbio nos na Nacionalnoj Areni u Bukureštu, nekih 20 minuta nakon što je Armin Gigović pogodio mrežu Nice i nekih 60 minuta pre nego je Bosna i Hercegovina proslavila prvu pobedu u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo.
 
Sa longetom na desnoj ruci, koja nije krila povredu sa kojom je došao na okupljanje reprezentacije i sa kojom je počeo meč sa Rumunima, sa podočnjacima koji su podsećali na one Rokija Balboe nakon istorijskih ‘’Adrian, I love you’’, Edin je stisnutih zuba, ali sa osmehom na kraju usana, svima jasno i elementarnoj logici suprotno, poručio, spreman sam na sve, a vi? Da nije bilo te plave trenerke sa grbom Nogometnog saveza BIH, na kojem su jasno uočljive geografske konture države koja traži svoj novi put na veliko takmičenje nakon SP u Brazilu, da Edin nije 25 godina na najvećoj sportskoj sceni, pomislili smo da se raja zaigrala na maturskoj večeri, da je neko štipnuo pevačicu, pa se situacija otela kontroli.
 
Modrice na licu, oči pune prkosa i ponosa, želja da se ide preko granice komfora, lična su karta napadača, rođenog u Sarajevu pre 39 godina. Njegova životna i sportska priča liči na istoću, videlo se da može, ali ne i koliko i kako, po sistemu, per aspera ad astra, sa mnogo trnja, do fudbalskog mlečnog puta, Edin je uvek ostavljao trag, gde god ušao sa svojih 193 cm, fudbalskom maštom i filigranskom realizacijom. Često osporavan, pogotovo od sunarodnika, koji su uz njegove veštine, lako i uporno potpisivali i nadljudske moći, jer očekivati da na leđima jednog fudbalera, mogu stati sve strepnje, čežnje i nadanja, previše je i za Supermena.

Kada je Wolfsburg upisao svoju prvu i jedinu titulu u Bundesligi, Džeko je bio na terenu, postigao gol u pobedi od 5-1 nad Werderom na Volkswagen areni, a kada je Manchester City slavio protiv QPR-a, moralo je da se čuje Džeko, prije nego je istoriju fudbala ušlo ono čuveno "Aguero. Staggering. Just staggering."

Džeko je bio na terenu i kada je za istoriju Vedad Ibišević pogodio u Litvaniji, a Bosna i Hercegovina krenula put Brazila. Jedan je od šestorice koji su odigrali sva tri meča na turniru, a jedan od četvorice koji su dali gol na SP, upisali pobedu protiv Irana. Ipak, danas ga više pamte po golu koji nije otišao u istoriju, Džeko je protiv Nigerije savršeno izbegao ofsajd zamku, ali nije mogao pomoćnika barjaktara, za jedan od bizarnije poništenih pogodaka ikada, jer samo je metar bio u dozvoljenoj poziciji, ali...

Moglo bi se danima o tome šta su prevalili preko leđa Džeko, Modrić, Perišić, Oblak, Jovetić, Savić, Tadić i ostali majstori fudbala sa prostora u kojem se veštine podrazumevaju, a mane seciraju mikroskopski. Sve što nekad nisu uradili na terenu, svako od nas bi mogao sa kauča. Nekome trener, nekome državni posao, bili su dželati naših puteva koji bi kao oblak sakrili senke mađioničara sa loptom.

Zato je Edinova fotografija, sa longetom na ruci, organskom, životnom šminkom oko očiju, važna i bitna jer ukazuje na sve ono što se ne vidi kada se gleda tv prenos. Znoj je tu, ali krv retko, suze skoro nikada. Možda bi dobro bilo da Edin ili Luka, Ivan, Dušan, svi koje šaljemo u penziju čim ne odigraju jednom kako smo zamislili, odrade jedan detaljan tehnički pregled, kao kad registrujete automobil, da svi konačno saznamo šta to ne radi ili je ulubljeno, pohabano, polomljeno nakon 30 godina igranja fudbala i skoro 20 godina igranja za nečiju zastavu, himnu, grb, za široki osmeh pobede ili pune oči plime tokom i nakon poraza.

Godine prolaze, tvrdim da je to pogodio Bajaga, a mi nikako da bezuslovno zagrlimo i prihvatimo onaj promil nas koji je bolji od ostalih, koji nas predstavlja tamo gde je najteže, na terenu. Tamo možete da se proslavite, ali i da se osramotite, tamo ste u centru pažnje, pod lupom, pokrije vas neka od dvadesetak kamera, ne postoji vreme ni da se zevne, ni da se dremne, ni da se počeše pošteno.

A mi stojimo, nastavlja Momčilo, sa onim istim tvrdim stavom da su tamo neki naši, mogli i morali bolje jer su pripadnici najboljeg naroda ili nacije ikada, ma koji to narod ili koja to nacija bila. Upasanih stavova u korice, poput samuraja, na gotovs, ne želimo da pružimo ljubav onima koji su makar dva puta dnevno išli na trening, tuširali se, dizali tegove, istrčali na milione distanci posle svakog zvižduka kondicionog trenera. Pre nego su pipnuli neku loptu.

Nema dileme, fotka sa modricama, snimak sa rendgena, pomaže. Ne kao snimak pijanstva iz neke random kafane ili proslave titule, ali pomaže. Valjda jer su ti velikani, jedino naši, kad im skinemo oreol nadljudskog i uvalimo u što više našeg običnog. Onda postaju drugovi, prijatelji, braća.

Realnost vrišti na drugačiji način, sve njih treba da čuvamo i pazimo kao kulturno dobro, blago, da ih pazimo i mazimo i zovemo kako god žele, jer boljih "role" modela, primera, nemamo i ne možemo da imamo.