Istoriju pišu pobednici

Uvek sam se pitao da li je teže ići unazad ili unapred, ali vezanih očiju. Mislim da sada znam, iako ovo drugo nisam probao. Zasukao sam rukave i krenuo odmoran, željan novih saznanja. Kretao sam se tako bar pola sata, klik po klik, listao stranice na internetu jednu za drugom. Razmišljao sam da li se još neki put baš ovo desilo, sve se nadao da će mi sledeći “prozor” dati odgovor na ovo pitanje. Ali, ne, nije ga bilo. Umorih se, a ne nađoh ono što sam tražio.

Vratio sam se na početak kraja, na sezonu 1991/92, jer ići dalje unazad ne bi imalo smisla. Niti bi se eventualni pronalazak ovakvog slučaja mogao smatrati prethodnicom. Jer, bila je to neka druga zemlja, neko drugo vreme. Mnogi kažu srećnije, ali to je već neka druga tema.

Uglavnom, od fudbalskog, a i svakog drugog raspada SFRJ, prošlo je 35 godina, a nikada se nije dogodilo da dva od četiri učesnika polufinala nacionalnog Kupa Srbije, kako god se on zvao kroz istoriju, budu klubovi koji se ne bore za bodove u eliti. Baš toga smo svedoci ove sezone pošto su mesto među četiri najbolja tima u borbi za trofej, koji je drugi po značaju i vrednosti u svakoj državi, obezbedili fudbaleri Grafičara i Jedinstva.

Krećući se tako unazad, do prve zanimljive stvari naišao sam tek u sezoni 2013/14, kada beogradski večiti rivali nisu uspeli, drugu sezonu zaredom, da se domognu ni polufinala. Od tada su zbirno osvojili devet trofeja (Crvena zvezda pet, Partizan četiri), a crno-beli su dve sezone gubili u finalima, od Vojvodine i Čukaričkog. Tog maja 2014. Vojvodina se revanširala Jagodini (2:0) za poraz u finalu od pre godinu dana (0:1).

Da bih našao bar jednog predstavnika drugoligaškog karavana među četiri najbolja tima u Kupu Srbije, morao sam da se vratim do sezone 2008/09, kada je Sevojno savladalo Crvenu zvezdu (2:1), pre nego što je u finalu pokleklo pred Partizanom (0:3). Godinu dana ranije, prvoligaš Zemun je stigao do završne predstave, ali nije mogao ozbiljnije da se suprotstavi crno-belima (0:3).

U sezoni 2005/06, poslednjoj u državnoj zajednici Srbije i Crne Gore, do polufinala je stigla Kolubara, čime je ponovila uspeh Rada iz prethodne takmičarske godine. Među četiri najbolja tima od prvoligaša, u vreme “okrnjene” Jugoslavije, ušunjali su još i Budućnost iz Banatskog Dvora u sezoni 2002/03 i apatinska Mladost dve sezone ranije, dok je kruševački Napredak maja 2000. godine stigao do finala, ali je tu bio nemoćan protiv Crvene zvezde (0:4).

U sezoni 1992/93, premijernoj sa isključivo srpskim i crnogorskim klubovima, kragujevačka Zastava je na putu do polufinala eliminisala ekipe iz najboljeg ranga – zrenjaninski Proleter, OFK Beograd i podgoričku Budućnost, ali dalje nije mogla jer je Partizan bio prejak u oba meča (0:4, 0:2).

Istorija pripada istoričarima, a sadašnjost, bar za sada, igračima Grafičara i Jedinstva. S obzirom na to da su se i jedni i drugi u četvrtfinalu sastali sa rivalima iz svoje Prve lige i pre ove runde bilo je jasno da će dva predstavnika drugog ranga ući u najužu konkurenciju za trofej. To, naravno, ne bi trebalo i neće umanjiti njihov uspeh jer su na putu do ovog stepenika imali izazovne prepreke.

Fudbaleri Grafičara su i treći meč u Kupu ove sezone igrali kao domaćini, ali su za ovu priliku dobili poklon od “starijeg brata” pa su kolege iz Mačve ugostili na glavnom terenu stadiona “Rajko Mitić”. Uspeli su da ih eliminišu tek posle boljeg izvođenja jedanaesteraca (1:1 / 4:3) i tako ih dodaju na spisak superligaša jer su u ranijim rundama, i to bez primljenog gola, bili bolji od TSC-a (2:0) i niškog Radničkog (3:0).

Ubljani nisu u dosadašnjem toku takmičenja imali rivala iz Superlige, ali su ih do duela sa Zemunom dovele pobede na strani – prva protiv Voždovca (4:2), a druga nad čačanskim Borcem (2:1). Protiv lidera prvoligaškog karavana su na svom stadionu “Dragan Džajić” dva puta bili u zaostatku, za jedanaesterce su se izborili tek u sudijskoj nadoknadi, a onda su sa bele tačke došli do cilja (2:2 / 6:5).

Jedina nedoumica u vezi sa konačnim brojem prvoligaša u narednom kolu ticala se potencijalnog uspeha Trajala u Novom Sadu, ali je tamo golman Vojvodine Matija Gočmanac, inače rođeni Kruševljanin sa prebivalištem u Brusu, spustio rampu ekipi iz svog rodnog grada, ali bukvalno. Odbranio je sva četiri pokušaja gostujućih fudbalera u penal-seriji (1:1 / 2:0).

Jedini meč u kojem nisu izvođeni jedanaesterci u četvrtfinalu odigran je u Novom Pazaru, gde je domaćin puno obećavao, ali ipak nije uspeo da načini iznenađenje. U uzavreloj atmosferi na Gradskom stadionu, uz nekoliko prekida zbog divljanja navijača, Crvena zvezda je slavila 2:0 i nastavila svoj put ka trofeju. Odnosno, ka duploj kruni.