Kakvi lavovi, strašni lavovi

Panjenka u finalu Kupa afričkih nacija nije mnogo poremetila Braima Dijaza. To je zaključak nakon dve utakmice Marokanaca na Svetskom prvenstvu. To što je odigrao Dijaz bila je poezija, a za njim nisu mnogo kasnili ni saigrači. Nakon meča sa Brazilom, mnogo veći utisak u očima gledalaca ostavili su Lavovi sa Atlasa nego Karioke. Bilo je jasno i uoči Mundijala da ova ekipa može mnogo, a sada su potvrdili ta razmišljanja.

Maroko je u Kataru 2022. igrao polufinale, odnosno utakmicu za treće mesto. Fast forward i danas ekipa deluje još bolje, brže, agresivnije uz jaču kontrolu poseda. U odnosu na ekipu od pre četiri godine Maroko je poziciono evoluirao. Ako je Hakim Ziješ godinama bio zaštitni znak na desnoj strani ofanzivnog dela ekipe, sada je to Braim Dijaz. I to je dobar update, odnosno Dijaz je doneo Maroku neke nove dimenzije, u iznošenju lopte, razigravanju saigrača i uopšte poverenju koje uživa od kolega na terenu kada mu je lopta u nogama. Uloga Braima Dijaza u reprezentaciji mogla bi se definisati kao rola krilnog plejmejkera. Dakle, Dijaz je sa desnog boka glavni kreator igre, što može biti izuzetno atipično. Na taj način Maroko je, da se zadržimo na poslednjoj utakmici, razbio Škotsku. Dijaz je konstantno bio na lopti, veoma često u nižoj zoni, odnosno spuštao se praktično u liniju zadnjeg veznog igrača na desnoj strani i odatle kreirao napade.

A baš prva akcija na takav način pocepala je odbranu Škotske u drugom minutu kada je Saibari zakucao loptu u mrežu rivala. Nije to bila jedina situacija kreirana na taj način, Dijaz je bio u još nekoliko navrata kreator gol šansi, samo je završnica nedostajala. Dijazova sposobnost da iznese loptu takođe je oplemenila Marokance. Čini se da bi sada komotno mogao i u startnih 11 Španije, pogotovo kada Jamal nije fit. Naravno, nije Maroko samo Dijaz, daleko od toga. A da li Maroko ima najpoletniji i najpotentniji desni bok? Jer ova Dijazova igra i njegovo kretanje na terenu dobijaju težinu jer sa njim igra Ašraf Hakimi.

Fudbaler PSŽ a je lider ekipe. Selektor mu veruje i daje slobodu da šparta po desnoj strani, često i bez obaveze da se odmah vrati nazad. Ta Hakimijeva uloga koštala ih je protiv Brazila kada je upravo Vinisijus iskoristio njegovo odsustvo u poslednjoj liniji i u svom stilu zatresao mrežu. Ipak, Hakimi je najbolji desni bek na planeti, ima dve vezane Lige šampiona sa Parižanima i to što on može da ponudi u svim fazama igre prijalo bi apsolutno svakom selektoru, pa i uz propuste u defanzivi. I njega smo ova dva meča gledali u rotacijama kao i sve igrače Maroka. Znao je Hakimi osim atletskih demonstracija sile na desnoj strani da uđe i unutra kao zadnji vezni, da se pojavi u liniji sa Saibarijem napred. Sve je mogao i sve mu je dozvoljeno.

Uz Hakimija, jedna od konstanti iz Katara je Jasin Bonu, pre četiri godine jedan od najboljih golmana na planeti. Njegova smirenost i koncentracija u fazi napada, odnosno započinjanja istih, od izuzetne su važnosti za ekipu. Jer često Marokanci znaju da plešu po sopstvenom petercu kako bi izvukli rivala i kreirali eventualni prostor za Dijaza koji treba da prihvati loptu i lansira je napred. Bonu je možda sišao sa najveće scene kada je Sevilju zamenio Arabijom, a ne nekim evropskim velikanom, ali se u njegovom pristupu ništa nije promenilo, a kvalitet je ostao isti. Bonu je za selektora Mohameda Uabija jedna od desnih ruku na terenu. I kada imate ovako tri dobra i kvalitetna igrača u svim linijama tima, gradnja ekipe oko njih postaje lakša.

Navikli smo da velike evropske selekcije poput Francuske, Belgije i Španije često koriste svoju nekadašnju kolonijalnu moć da ojačaju svoje selekcije. Najbolji primer su Francuzi. Većina igrača vuče korene iz afričkih država. Da Fudbalski savez Maroka po tom pitanju radi dobar posao vidi se na ovom Mundijalu. Nije samo Braim Dijaz momak zbog kojeg im treba odati poštovanje, već i dva igrača koja su taman uoči Mundijala postali Marokanci.

Isa Diop je štoper Fulama. Izuzetno fizički snažan igrač, odličan u skok igri. Po prezimenu igrača da se zaključiti da je u nekoj vezi sa Senegalom. Isin otac je rođen u toj državi, dok mu je majka Marokanka, a on je dete Tuluza, to mu je rodni grad. Diopov put do selekcije severnoafričke države bio je popločan igranjem za mlađe selekcije Francuske. Ipak, Diop nikada nije dogurao do A tima. Prošlo je potom osam godina bez reprezentativnog fudbala, sve dok se nije desio poziv Maroka. A onda se sve promenilo jer je planove poremetila povreda standardnog štopera Najefa Agerda. Reagovali su iz saveza i tokom marta ove godine pozvali Diopa, on je pristao i sada je sve već istorija. Diop je uneo sigurnost u poslednju liniju i čini ozbiljan tandem štopera sa Čadijem Riadom.

Ko je igrač sa brojem šest? Ko je taj dečko? Ajub Buadi biće jedno od najčešće izgovaranih imena na letnjem transfer tržištu jer Lil i reprezentacija Maroka imaju igrača od 18 godina koji igra kao da mu je deset više. Situacija sa Buadijem je zanimljivija od one sa Diopom jer je u pitanju igrač koji je sa 18 godina bio kapiten mlade francuske reprezentacije. Sigurno je da bi Buadi na duže staze imao mesta i u francuskoj reprezentaciji, ali se odlučio za zemlju porekla. Da li je Francuski savez pokušao da ga ubedi da ostane ili ne, ne znamo, ali da su izgubili ozbiljnog igrača, jesu. Buadi se veoma brzo navikao na nove okolnosti. Uklopio se odlično u tim, a njegova uloga jedna je od ključnih u veznom redu. Ono što se zna za Buadija jeste da je veliki radnik, pravi vojnik, a na terenu se vidi koliko je dobar tehnički i trkački. Reč je o momku koji već ima više od 60 mečeva u Ligi 1, a tek će u oktobru napuniti 19 godina.

U koncepciji ekipe ono što je radio Sofijan Amrabat u Kataru, danas je zadatak El Ajnauija. I čini se da vezista Rome to radi na prefinjeniji način. Amrabat je veliki borac, zbog partija na prošlom Mundijalu rodila se i fora kako je površina Zemlje prekrivena sa 71 odsto vode, a da ostalih 29 odsto pokriva Amrabat. Ipak, kako je od tada u fazi fudbalskog pada, stasali su neki novi momci, a El Ajnaui deluje baš dobro, kao tehnički bolja verzija Amrabata. Svi ovi momci dokazuju koliko je dobro radio Maroko u fudbalskom smislu prethodnih godina. Postojao je jasan plan, strategija, neko je vodio računa o igračima, njihovim mogućnostima i igrama, kao da se znao svaki korak godinu unapred. I sada se beru plodovi.

Priča o Marokancima, a da se ne spomene Azedin Unai, nema smisla. Univerzalni vezista koji se na velikoj sceni predstavio baš u Kataru i dalje je tu. Njemu više prija igranje u reprezentaciji nego u klubu, jer tokom prethodne četiri godine nije baš ostavio upečatljiv utisak ni u Marseju koji ga je kupio, a ni u Panatinaikosu i Đironi gde je igrao na pozajmici. Možda se precenio, ali je njegova uloga u reprezentaciji i dalje izuzetno važna. Kretanje između linija, ubacivanje iz drugog plana, levo, desno. Unai je pravi motor ekipe koji spaja ofanzivne i defanzivne zadatke.

A ko je glavna zvezda na ovom Mundijalu? Nije teško pitanje. Ismael Saibari deluje kao strašna devetka iako to po prirodi nije, već mu je bliža pozicija ofanzivnog veziste. Saibari je svojim karakteristikama unapredio napadačku liniju Maroka koji se jedno vreme oslanjao na teškaše poput En Nesirija. Saibari je ponudio potpuno drugačiji stil koji se uklopio sa Dijazom, El Kanusom i veznim redom. Nije bez razloga Bajern Minhen pikirao ovog momka, koji nakon Mundijala stiže u Bavarsku. Kod Saibarija se kristališe lakoća završnice uz paklen udarac od kog se nisu odbranili ni Brazil, ni Škotska.

Maroko do kraja grupne faze ima meč sa Haitijem koji može biti prilika da se malo i promešaju karte i tempira forma za eliminacionu fazu. A tamo ova ekipa može da igra sa svima. Maroko je opasan, mnogo.