Kapiten Vukota

Daleko od željenog rezultata i igre bio je Partizan na otvaranju nove sezone Superlige. Remi sa Zemunom 2:2 nije zadovoljio nikoga, Sašu Ilića vratio je u realnost koja je mnogo drugačija od one kada je on igrao u crno belom dresu. Partizan ima četiri dana do evropske premijere i moraće protiv rivala iz Luksemburga da bude bolji i sigurniji, pre svega da izbegne neprijatnosti i greške ispred svog gola, jer je u utakmici na Ubu bilo previše kikseva ispred gola Marka Miloševića.

Svaka nova sezona znači i neki novi početak, novi momenat, promenu na bolje ili gore, retko kada je sve isto kao ranije. Tako su navijači Partizana prvi put u zvaničnim utakmicama videli neka nova lica, poput strelca Aleksića, Zekovića, Samsona, Kojzeka, Traorea, Žea. U izjavi nakon meča, Ilić je baš kritikovao pristup poslednje dvojice za koje kaže da moraju da shvate koliko je veliki klub Partizan. Dakle, za legendu "Parnog valjka" tek predstoji veliki posao.

Ipak, jedan od utisaka meča sa Zemunom je i kapitenska traka oko ruke Milana Vukotića. Crnogorski reprezentativac postao je lider crno belih. Odlazak Vanje Dragojevića u Glazgov Rendžers značio je i da će kapitenska traka promeniti vlasnika. A izbor je pao na još jednog vezistu, momka koji je u Partizanu odigrao sezonu i po do sada. Ima i starijih od njega, poput Mitrovića i Miloševića, ima ih i sa dužim stažom, ali je Ilić očigledno procenio da crnogorski momak ima neku lidersku žicu.

Milan Vukotić je tehnički gledano jedan od najplemenitijih igrača ne samo Partizana, već kompletne lige. Pozicija koju pokriva svakako od njega zahteva veliku odgovornost, pre svega u kreaciji i spajanju veznog reda i napada. Vukotićeva pozicija preklapa se sa onom koju je svojevremeno pokrivao Saša Ilić pa i u tome treba tražiti neku konekciju ovog dvojca, jer je jasno da Ilić mnogo očekuje od Vukotića i da želi od njega da bude lider na terenu.

A kakav je uopšte bio put Milana Vukotića do kapitenske trake u Partizanu? Iako će uslovno rečeno tek u oktobru napuniti 24 godine, Vukotić je prebacio preko leđa mnogo toga dok se dokopao dresa beogradskog Partizana. Dolazak u Beograd desio se januara 2025. godine, nakon fantastične polusezone u dresu podgoričke Budućnosti. Vukotić je bio deo generacije podgoričkog kluba koja je ubedljivo osvojila titulu u sezoni 2024/2025. Bila je to najdominantnija ekipa crnogorskog fudbala godinama, a u tom periodu koji je Vukotić proveo u klubu, osim njega, transfere su, i to neke milionske, pravili Vasilije Adžić, Andrija Bulatović, Andrej Kostić, Bodin Tomašević, Miloš Brnović i Ognjen Gašević. Iz jedne takve atmosfere, gde je Vukotić bio lider ekipe, pogotovo tokom poslednje polusezone, odlučio je da napusti ekipu i insistira na transferu, pogotovo kada se pojavila priča o Partizanu.

Iako je Budućnost veliki klub za crnogorske standarde, najveći u državi, prelazak u Partizan jeste značajna promena, pogotovo za mladog igrača. Ali, Vukotić je imao, ima i sada sve što bi moglo da ga progura na toj sceni. Pa nije ni bez razloga došao do kapitenske trake nakon 18 meseci u klubu. A na početku u Partizanu, Milan Vukotić je projektovan za naslednika Bibarsa Nahta. Ideja o njegovom angažovanju potekla je od doskorašnjeg potpredsednika kluba Predraga Mijatovića. Dolazak Mijatovića u Beograd označio je na neki način i novu eru crnogorskog fudbala u Humskoj. A Vukotić je bio jedan od predvodnika tog talasa.

Da mu lakša bude aklimatizacija potrudio se Milan Roganović, još jedan Partizanov Crnogorac, kasnije su tokom leta došli i Stefan Milić i Andrej Kostić. Ovaj poslednji već je napustio klub i potpisao za Milan. Makar po pasošu, tu je sada umesto njega Aleks Zeković, koji je Francuz crnogorskog porekla. Nego, da se vratimo Milanu, kojeg je u Beogradu dočekao Srđan Blagojević, tada iznenađujuće imenovan za trenera Partizana. Vukotiću je trebalo vremena da uđe u ritam, bio je to značajno drugačiji Partizan, sa više stranaca, uglavnom preplaćenih, koji nisu pravili bog zna kakav uticaj na igru.

Ipak, Vukotić je igrač poteza, onaj koji vidi više od ostalih, oseća momenat, zna kada i kako treba usmeriti loptu. Koliki god ga nekad osporavali ili govorili da je van forme, Vukotić je tip fudbalera koji jednim potezom pravi razliku. A takvih je na ovim prostorima sve manje. Pogotovo na poziciji kreativnog veziste, desetke. I kada je dolazio u Partizan govorio je da želi da igra, da mu se dopada filozofija Blagojevića da gura loptu, a ne da se bije sa protivnikom. I to je suština Milanove igre. Posebno se to videlo jesenas, kada je možda bio i u životnoj formi. Nije lako dobiti status omiljenog igrača u klubu kakav je Partizan, ali je Vukotić uz sve vrline i mane uspeo to da uradi.

Mogao je možda i ranije da bude na ovom nivou, ali se kockice nisu poklopile. Vukotić je svojevremeno bio jedan od najtalentovanijih dečaka u regionu. Zbog toga ga je taman oko 18. rođendana kaparisao Dinamo Zagreb. Dakle, za njega se znalo i mnogo pre dolaska u Beograd. A period u Hrvatskoj bio je turbulentan igrački. Bio je u B ekipi, nije igrao, pa onda jeste, izuzetno ga je cenio Damir Krznar, koji je u jednom momentu vodio B tim Modrih. A iz tog perioda moglo bi da se izgugla i nađe na Jutjubu nekoliko Milanovih majstorija, izuzetnih golova. Ipak, da zablista na pravom nivou, u prvom timu morao je da sačeka. Nisu dobro prošle pozajmice u Sloveniji ni BiH. Možda bi u Zrinjskom i dobio više šansi da su klubovi uspeli da se dogovore oko procenata za eventualni naredni transfer. I tako je izgubio neko vreme u neigranju, i to u nezgodnim godinama.

Ipak, ono što je ključna stvar u svemu jeste da Vukotića svojevremeno povratak u crnogorski fudbal, odnosno u Budućnost, nije previše psihički uzdrmao, pošto je realan komentar bio da se vratio makar dva koraka nazad. Ali, usledio je ozbiljan i posvećen rad, mada mu je i u plavo belom dresu trebalo vremena da zablista. Među igračima Budućnosti iz tog perioda nastala je priča iz vremena kada je Stevan Jovetić trenirao sa Podgoričanima. Navodno je bio impresioniran veštinama Vukotića, pa je bio u čudu kako taj momak igra crnogorsku, a ne neku mnogo jaču ligu. I Jovetić nije pogrešio u proceni. Pola godine kasnije, nakon devet golova u šampionatu, uzeo ga je Partizan, a Vukotić je u međuvremenu dobio mesto na spisku reprezentacije Crne Gore.

Ono što je uspeo Partizan za sada da uradi jeste da Vukotića malo smiri i na terenu i van njega. Znamo da mnogi fudbaleri imaju "bubice", a da neki bez njih ne bi ni postali to što jesu. Vukotića je svojevremeno pratio glas da nije baš idealan primer disciplinovanog igrača, ali mu to niko nije mogao uzeti kao veliku manu jer je bio preozbiljan majstor sa loptom. Utisak je da je u Beogradu postao dosta zreliji, da su ga svetla velikog kluba naučila da više ceni i neguje svoj talenat, a na kraju bi iz Humske mogao negde dobro da se naplati za sve što je prošao do sada.

U utakmici sa Zemunom, Vukotić je bio lider koji se non stop nudio. Možda nekada i previše, pa je u opasnoj zoni nekoliko puta izgubio loptu. Moraće što pre da se navikne na nove saigrače u veznom redu, Zekovića i Aleksića, jer Dragojević treba samo da stavi paraf na ugovor u Škotskoj, a blizu odlaska mogao bi da bude i Ugrešić. Pričalo se dosta i da bi Vukotić mogao u inostranstvo, još tokom zime, proleća, pa i ovog leta. Od Bundeslige, preko Eredivizije do austrijske Bundeslige. Štutgart, Alkmar, Salcburg, to su imena klubova sa kojima se u vezu dovodio Milan Vukotić. Ali i dalje je tu, sa trakom oko ruke, desna ruka Saše Ilića, čoveka na kojeg mnogo podseća. Ilić je bio lider koji preuzima odgovornost, sada bi to trebalo da bude Vukotić. Možda je i najbolje da saradnja crno belih i crnogorskog reprezentativca potraje makar još pola godine. A ako Partizan dogura do glavne faze Lige konferencija, možda i Vukotiću poraste cena za koji milion.