Mole Antonelijana u Torinu je ono što je Ajfelova kula Parizu. Skoro sestra bliznakinja, sagrađena baš kada i čelični div sa Marsovih polja, 1889. godine. Nekada najveća građevina bez čelične konstrukcije na svetu, spomenik nacionalnog jedinstva Italije, arhitektonski simbol grada pod Alpima i verovatno prva stavka na „bucket“ listi mesta za posetu svima koji stignu u glavni grad Pijemonta. Naravno, uz stadion Juventusa i utakmice italijanskog giganta, koje su od početka prošle decenije posebna atrakcija – više zbog sadržaja i šoua koji Alijanc stadion nudi, nego zbog lepote loptanja bjankonera.

Sa panoramske terase remek-dela arhitekte Alesandra Antonelija, po kom Mole i nosi ime, pruža se prelep pogled na suncem okupan Torino – naravno, kada nije noć, što bi rekla reporterka Makili tokom TV uključenja sa „jednog voždovačkog solitera“ u filmu „Kad porastem biću Kengur“. I noću ima šta da se vidi pod Alpima, ali problem često pravi čuvena magla, karakteristična za gradove u kotlini.

Kada je nema, u daljini se vidi Juveov stadion i trening centar, u Kontinasi, na krajnjem severozapadu Torina. Na drugoj strani stari Olimpijski stadion, Grande Torino, pre skoro vek nazvan „Gradski stadion Benito Musolini“, gde igra Torino, omiljeni klub među stanovnicima grada.

U moru znamenitosti, katedrala, trgova i muzeja, poput Nacionalnog muzeja kinematografije, smeštenog baš u Mole Antonelijani, posebno interesantan je „Museo Lavazza“.

Njega ne bi bilo da Luiđi Lavaca, zaljubljenik u hemiju i kafu, biznismen iz provincije Pijemonta, krajem 19. veka nije pokrenuo radnju u ulici San Tomazo, koja je postala jedna od najvećih kompanija za mešanje i pakovanje kafe. Lavaca je rasla baš u godinama kada je Mole Antonelijana rastao ka oblacima. I to u gradu koji je kolevka modernog espresa, u gradu Anđela Morionda, italijanskog pronalazača koji je 1884. godine patentirao mašinu za pravljenje kafe pod pritiskom, bio pionir onoga što danas poznajemo kao espreso aparat.

Za espreso potrebna vam je kafa, a ona ne raste na evropskom tlu. Tokom života Luiđija Lavace Brazil je, kao i danas, bio najveći proizvođač kafe, a veza Lavace i najveće južnoameričke države i dalje je čvrsta. Brazilska arabika ključni je deo brojnih mešavina koje izlaze iz torinskog kraljevstva svetske kafe, a blend kojim u sedištu kompanije u ulici Bolonja potvrđuju konekciju s Brazilom je „¡Tierra! Brasile“.

Uz kafu, brazilsko dobro koje raduje ljude širom Evrope od 20. veka su i fudbaleri. Prvi su počeli da pristižu u Italiju tokom 30-ih godina, i to baš u Torino, u doba kada su najpopularniji na Apeninima bili Argentinci i Urugvajci, što zbog impresivnih igara na Svetskim prvenstvima, što zbog italijanskih korena. Od čuvenog „Marakanaca“ u Riju, u finalu posleratnog Mundijala 1950. godine, u kom je Urugvaj sustigao Italiju sa drugom krunom, pobedivši upravo „selesao“ pred, kako legenda kaže, 200.000 duša, preko Atlantika je u Seriju A stizalo sve više fudbalera iz Brazila.

Mnogo ih je igralo na različitim nivoima i terenima od Alpa do Sicilije, neki su bili među najboljima na svetu, od Žozea Altafinija, tokom 60-ih i 70-ih u Milanu, Napoliju i Juventusu, preko Kareke, Ronalda, do Kake, poslednjeg Brazilca sa Zlatnom loptom.

Takvi Brazilci, u koje se svi zaljube i zbog kojih navijači dolaze na stadione, igrači što nose fudbalsko seme iz kog klija magija, najteže su se snalazili u Juventusu. Za razliku od zrna arabike, koja su u espreso mašinama pretvarana u poeziju, pod pritiskom očekivanja u Torinu fudbalska samba je imala prečesto gorak ukus.

Tako je i danas među razočaranim navijačima „stare dame“, koji prolaze kroz najteže trenutke od Kalćopolija, i među brojnim mukama čekaju „povrat novca“ za još jedan brazilski promašaj kluba, Daglasa Luiza. Osmi najskuplji igrač u istoriji tima, plaćen Aston Vili 51,5 miliona evra pre samo godinu, odigrao je svega 877 minuta, što je pola sata po meču u proseku, a sportski direktor Juventusa, Kristijano Đuntoli, nada se da će moći da izvuče 40 miliona evra, i to od Notingema, što bi bila premija.

Luiz je bio motor Aston Vile pre dve sezone, golgeter iz drugog plana i plejmejker, stigao iz Birmingema u Torino zajedno sa tadašnjom devojkom Ališom Leman – više se govorilo o toj vezi nego o vezi Juventusa sa Luizom u njenom srcu. Nekadašnji igrač Mančester Sitija deo je potpuno promašenog prelaznog roka trenera koji je počeo prošlu sezonu na Alijanc stadionu, Tijaga Mote – gle čuda, rođenog u Sao Paulu.

U Juventusu nikada nije važila brazilska krilatica „joga bonito“, najčešće vezana za Ronaldinja, koji je plesao sa i viškom kilograma i u poznim godinama u Milanu. Šta reći o motoru generacija rosonera, Kafuu, potom Kaki i Didi, ili Ronaldu, koji je igrajući za drugog milanskog giganta bio najbolji fudbaler planete. A Juve je, u jednom od najčudnijih transfera ikada, Artura Mela 2020. godine platio Barseloni 80,6 miliona evra (doduše Barsa je tada dala 60 miliona za Pjanića).

Brazilac koji je verovatno najlepše igrao u crno-belom dresu bio je drugi Daglas, Daglas Kosta. Nakon dolaska sa Alijanc arene na Alijanc stadion, za oko 40 miliona evra, činilo se da je levoruki dribler deo slagalice koji je falio Alegriju u napadu na viši nivo, Ligu šampiona. San se nije ostvario do danas, a u Torinu su rešili da platu igrača koji je ranije zaludeo Evropu u dresu Šahtjora, podele kroz pozajmice u Bajernu, Gremiju i na kraju LA Galaksiju.

Sezonu ranije po desnom boku za Juve je igrao Dani Alves, gledajući karijeru, najzvučnije brazilsko ime u Torinu, u koji je stigao po isteku ugovora sa Barselonom, nakon što je osvojio sve što je mogao. Njegovo iskustvo i pobednički mentalitet u Juventusovom timu, koji je igrao drugo finale Lige šampiona u tri sezone, trebalo je da donese ekstra kvalitet i šampionsku auru. Zapravo je poremetio italijansku stabilnost, vezu Barzalji-Bonući-Kjelini, a navijači i dalje veruju u mnogo puta demantovanu priču o njegovoj svađi upravo sa Bonućijem na poluvremenu finala u Kardifu. Mandžukić je jednim od najlepših golova u meču za evropski pehar postavio 1:1 na pauzi, a potom je Real sa još tri gola postao prvi tim u novom milenijumu koji je odbranio evropsku titulu.

Kao da „joga bonito“, što je zapravo imperativ „igraj lepo“, nije moglo da prođe u Pijemontu. Setimo se brazilskog paketa u julu 2009. godine, koji je nakon plaćenih 52 miliona evra stigao na Delle Alpi i probudio snove navijača o povratku na vrh. Juve je kupio Verderovog majstora Dijega, a kao njegovog „bodigarda“ angažovao Felipea Mela iz Fiorentine. Kompletirana je brazilska kičma tima, od zadnjeg veznog do špica, sa Amaurijem, Italo-Brazilcem kao najisturenijim, sve na krilima drugog mesta u Seriji A, pobeda nad Realom u grupi Lige šampiona, sa Ranijerijem, sezonu ranije. Usledio je pad, traženje sa trenerima, od Ferare do Kontea, a Brazilci su vremenom prodati, baš po principu Daglasa Luiza. Melo je ispraćen uz "Bidon d'oro", čuvenu "Zlatnu kantu", "nagradu" Rai Radija 2, namijenjenu promašaju sezone. 

Dakle, biti brazilski majstor u Juventusovoj crno-beloj koži, gotovo je nemoguće. Torinska magla, kao što zna da sakrije divnu panoramu sa Mole Antonelijane i upropasti turistima dan, gutala je mađioničare i nade navijača. Sneg sa Alpa, kao da je gasio sambu kojoj treba sunce. Tako su Juveovi brazilski fantazisti često imali trajanje espresa, ali nisu imali intenzivan ukus i aromu, niti bili „crema“ u šoljici zvanoj Kontinasa. Fakat je da su defanzivno orijentisani igrači ostavili dublji trag. A nije da „karioke“ ne znaju da se brane i „tuku“, pogotovo od oproštaja nestvarne generacije s kraja pretprošle decenije.

Danas se u Torinu kao u spasioca gleda u Bremera, koji se vraća nakon sezone pauze zbog povrede kolena. A na početku Motine kampanje u Juventusu, sa Brazilcem na čelu odbrane, „stara dama“ je bilo gotovo nemoguće savladati. Bremer je u Pijemontu skoro deceniju, od kada ga je Torino kupio iz Atletiko Mineira, a pošto je tokom četiri sezone u „granati“ oduševio, od heroja je postao omraženi lik među „bikovima“ u leto 2022. godine. Za skoro 47 miliona evra zamenio je Olimpiko Alijanc stadionom i postao jedna od retkih svetlih tačaka u više crnim, nego belim momentima Juventusa. Još uvek bi Bremer mogao da bude najbolja brazilska kupovina u Torinu, ako izuzmemo trgovinske veze Lavace i zemlje kafe.

Da brazilska slika ne bude potpuno crna, a Bremer izuzetak koji „tek ko žar u mraku sine“, tu je Aleks Sandro, najtrofejniji Juventusov Brazilac. Devet sezona, od dolaska iz Porta 2015. godine za 28 miliona evra, pet vezanih Skudeta i pet trofeja u Kupu potvrda su da je levi bek iz Katanduve bio pogodak, a najviše činjenica da je sa 327 utakmica, zajedno sa Pavelom Nedvedom, stranac sa najviše nastupa za Juventus. Uprkos svemu, pogotovo u godinama pada kompletnog projekta najtrofejnijeg italijanskog tima, Aleks Sandro je često bio osporavan, zajedno sa Danilom, sa kojim je najčešće delio teren u karijeri – 299 puta: u Santosu, Portu, Juventusu, reprezentaciji, danas i u Flamengu.

Emersonu se usled Kalćopolija ni jedan trofej osvojen sa bjankonerima ne računa, a stigao je u tim krcat zvezdama iz Rome 2004. godine za velikih 28 miliona evra. Potom je, po izbacivanju Juventusa u Seriju B, umakao u Real 2006.

Da će Juventusova arabika da bude gorka nagovestila je priča štopera Žulija Sesara, prvog i jedinog Brazilca koji je stigao u klub tokom zlatnih godina Kalća. Na tek izgrađeni Delle Alpi, stadion uzdignut za Mundijal 1990. godine, Sesar je došao iz Monpeljea, ali je njegova sudbina obojena žuto-crnom, baš kao i Andreasa Melera i Jirgena Kolera.

Sa Juventusom su, zajedno sa Dinom Bađom, strelcem tri gola u finalnom dvomeču, osvojili Kup Uefa 1993. godine, pobedivši Dortmund, uz Roberta Bađa, Vijalija i ostale. Nakon četiri sezone u Italiji Sesar je, skupa sa Melerom, prešao baš u Dortmund, u kom im se naredne sezone pridružio i Koler, a potom je šampion Nemačke postao i šampion Evrope. U čuvenom finalu u Minhenu, 1997. godine, golovima Ridla i Rikena, Borusija je pobedila upravo Juve, za najblistaviji trenutak u karijeri Sesara i najveći u istoriji „milionera“. Iako nije igrao u završnici sezone Lige šampiona, Žulio je najlepše dane u karijeri proveo na Vestfalenu.

A od tih dana kreće evropska patnja „stare dame“, koja je izgubila pet finala, i sa ukupno sedam poraza u mečevima za „ušati pehar“ Juventus je najveći luzer Starog kontinenta. Na proleće će obeležiti 30 godina od finala u Rimu i titule osvojene na penale protiv Ajaksa.

Lavaca je u vlasništvu Luiđijevih naslednika i porodična je kompanija od osnivanja 1895. godine, a danas četvrta generacija brine o torinskom kraljevstvu kafe. Sličnu priču ima Juventus, mlađi svega dve godine, a tokom poslednjeg veka vođen je od strane porodice Anjeli. Razlika je u tome što su potomci Edoarda Anjelija dobro baratali sa automobilima i sa Francuzima. Neki od njih, poput Platinija, imaju status božanstva u Torinu.