Nepravda

Svi su ljudi jednaki, samo su neki jednakiji, napisao je Orvel u "Životinjskoj farmi". Malo ko se u životu nije susreo sa nepravdom ili nejednakim tretmanom, iako je jedno od osnovnih univerzalnih načela da smo svi isti, bez obzira na naciju, veru, etnicitet. I dok bi neiskusna i mlada osoba mogla zaista da se zanosi tom mišlju o jednakosti, kada postaneš zreliji, odrasteš i razumeš život, najveći deo stanovnika ove planete češće se susretne sa situacijom u kojoj je bio mali Kalimero koji je uvek govorio: "Nepravda, nepravda."

Ima li nepravde u sportu? Ima, na svakom koraku. Počevši od onih prvih koraka koje deca načine sa pet, šest ili koliko već godina. Uvek postoji neka selekcija koja nije po pravilu samo striktna po pokazanom kvalitetu ili umeću, već se često prepliću neki lični odnosi i poslovi koji diktiraju uslove toj deci. Kada se to sve izdigne na veći nivo, na profesionalni sport, tu ulazi i politika, i to na velika vrata. Fudbal je postao globalni fenomen, biznis, interes najmoćnijih i najbogatijih, jer retko gde ima novca kao u fudbalu. Ne sezonski, nego uvek.

Iako su na Mundijalu uvek u fokusu igre na terenu, ovih dana dešavaju se čudne stvari, a dešavale su se i ranije. Čim se saznalo pre osam godina da će Svetsko prvenstvo 2026. biti organizovano u SAD, Kanadi i Meksiku, bilo je jasno ko će biti glavni akter, odnosno koja država će sve to iskoristiti da napravi sebi novi marketing, pokaže dominaciju, ekonomsku, infrastrukturnu, političku i svaku drugu. Odluka o dodeli Mundijala ovim državama došla je u periodu prvog mandata Donalda Trampa kao predsednika SAD. A ako je neko majstor da privuče pažnju kada se bitne stvari dešavaju, to je baš američki predsednik.

Da se vratimo malo unazad i vidimo kako je zapravo ovo takmičenje postalo pozornica za Trampa, iako se do sada nije pojavio ni na jednoj utakmici. Najavljeno je da će biti prisutan na finalu na MetLife stadionu i da će zajedno sa predsednikom FIFA uručiti trofej najboljoj ekipi. Trampa fudbal kao fudbal ne interesuje mnogo, ali kao stari biznismen zna šta sve jedan Mundijal može da donese. Procena je da su Amerikanci u organizaciju uložili oko osam milijardi dolara. Vratiće im se višestruko za ovih 40 dana.

Kada je Tramp prvi put izabran za predsednika, inaugurisan je 20. januara 2017. i njegov mandat je važio zaključno sa istim danom 2021. kada ga je nasledio Džo Bajden. Da je Tramp pobedio Bajdena i produžio u drugi mandat, njegovo predsednikovanje bi po sili zakona prestalo januara 2025. jer predsednik možeš biti samo dva puta. I tako bi Tramp ostao bez Mundijala, događaja koji će mu na neki način, pored svih političkih odluka, obeležiti jedan deo političke karijere.

Da Donald Tramp ne miruje, iako ga nema u mundijalskoj javnosti, jasno je nakon odluke FIFA da poništi crveni karton Folarina Baloguna koji je dobio protiv Bosne i Hercegovine, te omogući napadaču Monaka da predvodi kao napadač svoju selekciju u duelu sa Belgijom u osmini finala. Ta odluka krovne svetske fudbalske asocijacije izazvala je mnogo reakcija, od običnih laika do velikih fudbalskih asova koji su u glas poručili ono što je Orvel napisao. SAD imaju poseban tretman u odnosu na sve ostale selekcije. A šta je bilo sa Balogunovim kartonom i zašto je i u tom momentu vođena polemika da li je crveni karton ili nije?

Način na koji je Balogun tog dana nagazio Tarika Muharemovića neodoljivo je podsetio na start Lea Mesija nad Aisom Mandijem iz Alžira. Najbolji fudbaler svih vremena izvukao se bez ikakve kazne, možda baš zato što bi sudija napravio čudo ako bi u prvom kolu isključio jedno takvo ime. Ali da li je Mesi zaslužio direktan crveni? Jeste. I to je opet priča o nepravdi i nejednakosti. Ako se Mesi izvukao, morao je i Balogun. Ali nije sve uvek isto, pa tako nije ni bio isti arbitar. A Balogun nije bog zna koliko uticajno ime u svetu fudbala. Međutim, moramo reći da start nad štoperom BiH jeste bio zreo i te kako za najstrožu kaznu. I onda se povela kampanja, kako Balogun, a ne Mesi, i zašto bi bilo ko mogao ili morao da ima značajno bolji tretman od ostalih. Pa makar se on zvao Lionel Mesi.

U saopštenju FIFA navodi se priča o uslovnoj kazni za Baloguna. Navodno će morati da odradi tu kaznu, odnosno suspenziju, ali ne sada, nego nekad kasnije. Nije jasno kada. A pravila fudbalske igre jasno kažu da crveni karton podrazumeva suspenziju za narednu utakmicu ili više njih, u zavisnosti od težine prekršaja koji je počinjen. Dakle, ne postoji prostor za tumačenje vremenske odredbe za primenu kazne. Jasno je da mora od naredne utakmice. A to je za Baloguna meč sa Belgijom. FIFA je napravila presedan koji bi realno mogao da ima posledice jer zamislimo da Balogun bude čovek odluke i izbaci Belgijance. Igrač koji prema svim važećim pravilima ne bi smeo da bude na terenu. I šta onda da očekuju oni mali, nemoćni, manje važni igrači i akteri globalnih procesa? I kako da se izbore za neku dozu pravde? Saopštenjima sigurno ne.

To što se Bela kuća zahvalila FIFA na ukidanju suspenzije govori dosta. Radila je diplomatija i to, pretpostaviljamo, ne ona formalna, već ona koja odgovara ili leži Trampu, a to je direktno delovanje, da ne kažemo naređenje. Odnos Infantina i Trampa je zanimljiv iz više uglova. Jasno je da je reč o dvojici izuzetno ambicioznih ljudi. Tramp je izgradio biznis imperiju, dok je prvi čovek FIFA svoje ambicije ostvarivao na drugi način. Ne možemo reći da su isti, ali da imaju neke karakterne osobine koje ih povezuju, sigurno da.

Infantino ima nešto političko u sebi. Vidi se to najbolje po njegovom ponašanju kada su veliki događaji u toku. Ako je u Kataru bilo moguće odgledati sve utakmice, u SAD, Meksiku i Kanadi to nije realno zbog geografskih prilika. Ipak, Infantino je znao u jednom danu da se pojavi na više stadiona uz pogodnosti privatnog aviona. Infantino deluje kao ozbiljno pripremljen čovek za sve izazove. Tačno zna šta, kako i gde bi trebalo da radi.

Setimo se ceremonije žreba za ovaj Mundijal. Znamo svi ko je bio glavni akter, da ne kažemo glumac. Donald Tramp. Ko mu je to dozvolio? Đani Infantino, i to sigurno ne slučajno, već planski. FIFA je tada Trampu dodelila takozvanu FIFA Peace Prize za sve što je američki predsednik uradio po pitanju smirivanja tenzija u svetu. Infantino je zbog toga žestoko kritikovan, pre svega od evropskog političkog vrha. A nedugo nakon dodele nagrade Trampu, isti čovek je krenuo u operaciju "Iran". A to je sve osim zavođenja mira. Kako god bilo, Infantino bi nakon svega možda bio i najbolji kandidat za budućeg generalnog sekretara Ujedinjenih nacija. Koliko je vešt prvi čovek FIFA u političko diplomatskim odnosima, impresionira sigurno i karijerne diplomate.

I šta sad da rade Belgijanci? Izdali su i oni saopštenje, ali im neće pomoći. Realno, lakše bi im bilo da ne igra Balogun, verovatno su i spremali taktiku za zaustavljanje drugih igrača, a sada im se to sve menja. Nepravda, jeste. Može li neko da uradi nešto protiv toga? Baš teško, da ne kažemo nemoguće. Osovina Infantino i Tramp preuzela je sve konce i biće onako kako oni kažu.

Šteta je za fudbal da se dešavaju ovakve stvari, pogotovo na najvećem nivou i u zemlji koja promoviše demokratiju. Ovo je morao da bude Mundijal koji je otvorio vrata i za male reprezentacije. Četrdeset osam učesnika moralo je da ima isti tretman, ali je to baš daleko od realnosti.