Oskare, sine, nastavi da se igraš

Bio je taj momak dva puta prošle godine poslovno u Srbiji, ali je, očito, prošao ispod radara ovdašnjih sportskih radnika. Istina, i da je bilo drugačije, teško da bi se 17-godišnji Poljak odlučio za bitisanje u Superligi, jer je ubrzo postalo jasno da su interesovanje za njegove usluge već pokazali brojni velikani sa Starog kontinenta.

Možda je, realno, jedina šansa nekog kluba sa čitavog Balkana, a na prste jedne ruke mogu se nabrojati oni koji imaju kakvu-takvu platežnu moć, bila u tome da se reaguje ekspresno, još februara prošle godine kada je u dresu svoje Jagjelonije zaigrao od 78. minuta u Bačkoj Topoli. Činjenica je da nije učestvovao u akcijama iz kojih je prvak Poljske postigao drugi i treći za pobedu nad TSC-om, iako je u to vreme bio na terenu, ali morao je neko već tada da primeti potencijal koji više nego obećava.

Drugu šansu da „poprave utisak“ vodeći ljudi srpskih i, generalno, balkanskih klubova propustili su u julu, kada im ni čitavo prvo poluvreme na stadionu u Novom Pazaru nije bilo dovoljno da upišu njegovo ime u svoje beležnice. Sada će, bez dileme, samo oni iskreni ljubitelji fudbala, koji su ga gledali uživo prohladne februarske i(li) sparne julske večeri, moći jednog dana da konstatuju da su na samom početku njegove karijere videli da u njemu ima „ono nešto“. Mada, pitanje je da li će im neko poverovati.

Oskar Pjetuševski će tek 20. maja napuniti 18 godina, ali je već napustio matični klub. Njegova želja nije bila da se oproba u nekom drugom poljskom velikanu već da krene na zapad Evrope. Doslovno je to učinio, jer zapadnije gotovo da nije moglo. Prihvatio je poziv čelnika Porta i zadužio plavo-beli dres portugalskog velikana sa brojem 77 na leđima.

„Za mene je najvažnije da igram, sakupljam minute i podižem trofeje. Potpisao sam za Porto da bih osvajao titule i daću sve od sebe da budemo najbolji u svim takmičenjima u kojima učestvujemo“, rekao je golobradi Oskar na predstavljanju u novom klubu.

Njegove partije pomno su pratili i vodeći ljudi dva španska velikana. Atletiko je bio spreman da ponudi više od Portovih 10 miliona eura, ali nije dobio šansu da to učini. Betis je iz prikrajka iščekivao razvoj situacije i vrebao svoju šansu. Tu dolazimo do detalja s početka priče, jer je Oskarovo ime upisano u planovima sportskog sektora ovog kluba još u aprilu prošle godine. Tada je tim iz Sevilje u dva meča bio bolji od Jagjelonije, a Pjetuševski je proveo na terenu samo 15-ak minuta u revanšu. Pametnome je, izgleda, i to dosta.

Važnu ulogu u izboru nove sredine imali su Poljaci na privremenom radu u Portu – Jakub Kivior i Jan Bednarek. Posle konsultacija, izbor je bio lak.  

„Razgovarao sam sa njima nekoliko puta. Rekli su mi mnogo dobrih stvari o klubu i navijačima. To mi je u velikoj meri pomoglo prilikom konačnog izbora“, priznao je Pjetuševski, koji je na poziciji krilnog napadača odigrao 54 zvanične utakmice za Jagjeloniju, od kojih 31 ove sezone.

Pjetuševski je odrastao bez oca pa je, verovatno zbog nedostatka muške figure u porodici, često bio ratoboran na terenu. Znao je da se suprotstavi treneru ili čak da razbije neki predmet u svlačionici u naletu besa. Kao dete imao je problema sa vidom pa je nosio naočare „a la Edgar Davids“, ispod kojih je skrivao suze posle svakog poraza.

Njegov prvi trener Rafal Mučinski radio je sa njim sedam godina i dobro ga poznaje, ali nije mogao ni da nasluti u kom će smeru krenuti konverzacija kada je prethodni put bio na stadionu Mančester Sitija.

„Poslao sam mu fotografiju Etihada i napisao: ’Nadam se da ćeš jednog dana igrati ovde’. Odmah mi je odgovorio: ’Hvala, ali više volim Nou Kamp’. To je dečko sa karakterom“, prisetio se Mučinski.

Neki se snovi nikada ne ostvare, a u slučaju Oskara Pjetuševskog vreme će pokazati koliko su bili realni. Za sada samo nosi epitet trenutno najvećeg talenta poljskog fudbala, čija je izlazna klauzula 60 miliona evropskih novčanica.