Imao je onaj period Premijer lige koji je trajao od 2003. do 2016. kada je engleski elitni rang nosio prefiks “Barclays”, po sponzoru, neku posebnu draž, bio romantičan koliko i Lord Bajron i ser Volter Skot zajedno. Heroji tog doba poznati su danas kao “Barclaysmen”, terminu skovanom na društvenim mrežama ne tako davno. 

“Barclaysman” nije nužno najbolji fudbaler, već neko ko je svojom harizmom, nekom ličnom prepoznatljivošću, ali pre svega ogromnom željom i borbom za svaku loptu, obeležio taj period i setimo ga se sa nostalgijom. Čak nije neophodno ni da je igrač – “Barclays” može biti i navijač, trener, stadion, pa i tok utakmice koji podseti na neka prošla vremena.

Duh tih vremena u današnjem, modernom fudbalu na terenu koliko-toliko održavaju Kris Vud, Džejms Tarkovski, Den Burn ili zauvek mladi Džejms Milner koji je i sam bio deo te ere od njenog samog starta. 

Današnji period nije tako romantičan. Štaviše, sve je automatizovano, individualizam je gotovo zabranjen i, samim tim, mali ko i šta istupa van kalupa. Sve je toliko jednolično, moderno i fensi da smo se oduševili, recimo, stadionom Lutona pre dve sezone koji je uneo dašak siromaštva, romantike i starog engleskog fudbala.

Oduševili smo se njime jer takvi kultni stadioni kojima su trčali “Barclays” heroji odlaze u istoriji jedan po jedan. Otišao nam je Gudison Park, stari Vajt Hart Lejn, a pre toga i Bolejn Graund iliti Apton Park, kako je kome draže. Deluje da je Vest Hem prošao još i najgore jer je rušenjem starog stadiona srušio tako svu zaostavštinu “Barclaysa”, a totalno je sravnio prelaskom na onaj grozni, sterilni, nefudbalski stadion London, izgrađen za olimpijske igre i atletiku, ubivši tako duh radničke klase koji krasi ovaj klub.

Ali na tom novom, negledljivom stadionu ima fudbalera zbog kojih vredi pogledati utakmice koje se igraju na njemu. Ako hoćete duh starijih vremena, tu je Tomaš Souček – beskompromisni borac, ne previše brz i ne previše kvalitetan, ali neko od koga je nemoguće odbraniti se u svom šesnaestercu. Ako hoćete heroja novijeg doba, fudbalskog majstora, tu je Džerod Bouen, ubedljivo najbolji fudbaler ovog tima. Samo što Bouen ima u sebi mnogo više “Barclaysa” nego što iko, pa i on sam, misli.

Rođen je 20. decembra 1996. u Lemsteru, gradiću u Herefordširu blizu Velsa. Lemster, pomalo zaboravljen od strane svih kao i ceo Herefordšir, okružen je selima čije se stanovništvo od davnih vremena bavi poljoprivredom i donosi svoje proizvode na pijacu u isti. Pored povrtarstva, ljudi u ovom delu države oduvek su se bavili i stočarstvom, pa uostalom, i poznata rasa goveda nosi ime baš po ovom okrugu. 

Bouen je počeo da igra fudbal sa 4 godine u lokalnom klubu za decu Lemster majnors, koji i dan danas neretko poseti i odnese opremu i druge potrebne stvari. Deca koja tamo treniraju se uvek obraduju njegovoj poseti i gledaju ga kao uzora jer znaju da je pre više od 20 godina jedan od najboljih fudbalera Premijer lige trčao istim tim terenima i sanjaju da budu kao on. Služi kao nadahnuće ne samo toj deci, već i svima drugima iz ruralnih sredina i na nižim nivoima jer je baš iz takve sredine došao do onog najvišeg nivoa bez da je bio član bilo kakvih fensi akademija i fudbalskih internata širom Engleske.

Tu je igrao sve do 14. kada prelazi u omladinski tim Hereford junajteda - kluba koji, iako najveći u tom regionu, nikada nije uspeo da dogura dalje od trećeg ranga. Čak i tada je Džerod i dalje mislio da nikada neće biti profesionalni fudbaler jer dolazi iz malog mesta bez ikakve perspektive, već je samo voleo da igra fudbal vikendom sa drugarima. Ali bio je dobar, bio je baš dobar. Posedovao je čist talenat, nebrušen bilo kakvim “koučingom”, taktikom i programima ishrane. 

Prvi susret sa profi fudbalom imao je sa 16 godina kada je dobio poziv da debituje za seniorski tim Hereforda. Tada je prvi put mogao da oseti kako je biti u svlačionici sa poluprofesionalcima i biti deo koliko-toliko ozbiljne lige, pošto je tada klub igrao u Ligi 2, četvrtom rangu Engleske. Tada je počeo da veruje da možda može da napravi neku karijeru pošto mnogi skauti većih klubova prate niže lige. Nakon što je dve godine bio impresivan i u seniorskom fudbalu, to se i desilo – zapazili su ga skauti Vulverhemptona, Vest Broma i Hala, ali su “tigrovi”, tada premijerligaši, bili najuporniji da dođu do njega. 

Profesionalni fudbal na najvišem nivou je bio šok za njega. Nikada do tada nije radio u teretani, niti imao posebne programe kao svi veliki sportisti, pa je po svom dolasku bio u zaostatku za timom na polju snage. Zbog toga je u svojoj prvoj premijerligaškoj sezoni odigrao tek 180 minuta, ali je svakako i to bio uspeh jer je do juče igrao tri ranga niže. Takav program za trening van sezone kako bi ojačao dobio je od kondicionih trenera, ali kada se vratio u Lemster, njegov otac mu je spremio svoj “seoski” program – trčanje po njivama gde su zasađeni krompiri i sa kolicima, ili pak dok gura mešalicu, bile su Semove vežbe kojom bi povećao njegovu eksplozivnost, a za snagu je spremio prevrtanje traktorskih guma. Kada se sa neravne njive prebacio na fudbalski teren, leteo je.

“Tako se jača telo, a ne te teretane”, govoreći sa slamčicom pšenice u ustima, verovatno je bila scena u kojoj su učestvovali otac i sin na njivama u okolini Lemstera. Radio je to sa 18 godina, a radi i sad, i ostavlja kondicione trenere u klubovima i reprezentaciji kada im kaže kako trenira jer nikada nisu čuli za sličan primer. Ali izgleda da je seoski program treninga Sema Bouena efikasan jer Džerod gotovo da nikad nije povređen.

Nakon dve i po sezone provedene u Čempionšipu sa Halom gde se etablirao kao najbolji igrač lige, došlo je vreme za viši nivo. Vest Hem je očigledno bio suđen porodici jer ono što se nije desilo Semu, jeste Džerodu. Pre tridesetak godina, Sem je takođe igrao fudbal, doduše poluprofesionalno, i bio rasan napadač u nižim ligama. Na debiju za velškog šestoligaša Mertir Tajdfil postigao je 5 golova i dobio je poziv da dođe na probu u Vest Hem. Menadžer je tada bio legendarni Hari Rednap koji je bio vrlo zadovoljan onime što je video i želeo je da Sem ostane, ali je velški klub tražio više novca. Transfer se zato nikada nije desio, a Sem nikada nije zaigrao u profesionalnim ligama.

Sada je Džerod tu već više od 5 godina i svake je dokazao da poseduje kvalitet za mnogo veći klub. U međuvremenu je postao gospodin Vest Hem jer je čovek-tim, ali ostaće pitanje koji su mu bili krajnji dometi. U toku naredne sezone će napuniti 29 godina, pa deluje da je taj brod otplovio i da će Vest Hem biti kruna njegove karijere. Doduše, pitanje je da li je uopšte želeo ili, pak, smeo da ikada ode. Zašto nije smeo? Pa zato što je njegov tast jedna veoma „upečatljiva“ persona.

Bouen je u braku sa Deni Dajer, pobednicom britanskog rijaliti-šoua „Love Island“ 2018, u kome je cilj pronaći partnera. Iako je diskutabilan tip ljudi koji ulazi u rijaliti, mora se priznati da je Deni bila definitivno najkulturnija i najlojalnija devojka u istom. Njeno srce je tada osvojio Džek Finčam, inače momak koji fizički podseća na Harija Megvajera, a zajedno su osvojili 50 000 funti. Zanimljiva je anegdota, koju je kasnije Bouen otkrio, da je njegova majka glasala baš za njih dvoje da pobede, ni ne sanjavši da će baš ta devojka kasnije postati njena snajka. Pobednički par je posle nekog vremena stavio tačku na vezu, a ona je kasnije dobila sina sa momkom sa kojim je bila pre rijalitija. Na kraju te sapunice, taj momak je dobio zatvorsku kaznu, raskinuli su, a kako univerzum namešta situacije, ona se sa novorođenim sinom preselila u Bouenov komšiluk. 

Paket po paket i račun za struju za računom koji su greškom dolazili na Džerodovu adresu i koje joj je on donosio, ostvarili su kontakt. Nije znala ko je on uopšte jer tada nije pratila fudbal, već je za nju bio samo plavokosi, plavooki zgodni komšija. Ali nije pala na njegove nalete sve dok se nije preselio i javio posle nekog vremena za njen rođendan, nakon čega do danas nije prošao dan bez da pričaju. I dalje je bila zabrinuta hoće li to uspeti jer je ona samohrana majka, a on zvezda Premijer lige koja može da ima koju god devojku poželi. Ipak, želeo je samo nju.

Sada sa njom ima bliznakinje Samer i  Star, a kada je došlo vreme da Deni saopšti roditeljima ko je njen novi dečko, sreći njenog oca teško da je bilo kraja. Jer, možete li zamisliti kako biste se osećali da je vaša ćerka u vezi sa najboljim igračem kluba koji volite od rođenja? 

Njen otac je Deni Dajer (isto ime kao i ćerka, ali se različito piše – on Danny, ona Dani), jedan od najpoznatijih navijača Vest Hema i jedan od najpoznatijih glumaca u Engleskoj.

Slavu je stekao u kultnim fudbalskim filmovima Mean Machine sa Vinijem Džounsom i The Football Factory, u kom igra glavnog lika Tomija Džonsona. Sa ta dva i još par krimi filmova poput The Bussiness i The Outlow, publika ga je zapamtila, a i zavolela, kao opasnog momka, mangupa, „geezera“, nekoga ko je grub i direktan, ali i dopadljiv. Takođe je vodio i dokumentarnu emisiju u kojoj je intervjuisao bivše kriminalce i opasne ljude. Možda se tako dobro snašao u takvim ulogama jer je ni u stvarnom životu nije drugačiji – ima isti stav, govori bez dlake na jeziku i javno komentariše društvene i političke prilike, a otvoreno je govorio i o tome da je konzumirao kokain.

Deni Dajer je rođen i odrastao u Njuhemu, radničkom delu istočnog Londona koji je poznat kao teritorija koja pripada navijačima Vest Hema. A kako je lokal patriotizam u fudbalu u Engleskoj razvijen više nego bilo gde drugde i klub za koji se navija je često pitanje identiteta, nije bilo šanse da zavoli bilo koji drugi. Svoju ljubav prema „čekićarima“ ističe vrlo često, a poseban omaž dao je kao narator u dokumentarnom filmu Iron Men koji se bavi selidbom Vest Hema sa Bolejn Graunda na novi stadion i emocijama navijača po tom pitanju.

Svoju povezanost sa istočnim Londonom obeležio je i kroz kultnu britansku seriju EastEnders koja se bez prekida prikazuje na BiBiSiju još od 1985. i ima već preko 6000 epizoda! Sapunica se bavi teškim temama poput porodičnih sukoba, siromaštva i nezaposlenosti, bolestima zavisnosti, kriminalom, rasizmom i mnogim drugim pitanjima iz svakodnevnog života radničke klase u istočnom Londonu, ali se i svi ostali pronalaze u njoj. Kako je reč o autentičnoj lokalnoj priči, Vest Hem se neretko provlači kroz različite odevne predmete glumaca i druge rekvizite sa njegovim grbom. Dajer je u domove širom Engleske kroz ovu seriju ušao 2013. i brzo postao miljenik publike kroz lik Mika Kartera, gde je pokazao i svoju emotivnu stranu skrivenu ponovo iza maske tvrdog momka. 

EastEnders je postao deo kulture u Engleskoj, generacije su odrasle uz hiljade likova koji su prošli kroz ovu seriju bez kraja, a njeni božićni specijali obaraju rekorde gledanosti. Deo nje i deo istorije postao je i sam Bouen. U epizodi emitovanoj 12. februara ove godine, na 40. godišnjicu prikazivanja, pojavljuje se u video poruci u kojoj Biliju Mičelu, koga glumi Peri Fenik i koji je navijač Vest Hema i u seriji i van nje, čestita na njegovom predstojećem venčanju. Ukoliko bi se kladili na to ko im je sredio da se Bouen pojavi u seriji, kvota na Denija Dajera bila bi premala da biste zaradili bilo kakav novac. 

I zaista, iako je heroj modernog doba, uz odrastanje u maloj sredini, dolazak do vrha bez fudbalske akademije, treninge na „seoski“ način, kapitenske trake Vest Hema, pojavljivanje u kultnoj seriji i činjenice da je zet jedne od najtvrđih i najluđih glava engleske javne scene, može li Bouen biti više „barclays“ od toga?

Možda je Džerod imao u planu da odigra dve-tri sezone u Vest Hemu i onda se preseli u neki od najboljih klubova u zemlji, ali je ta nada ugašena kada je stvar sa Denijevom ćerkom postala ozbiljna. Deni bi sigurno bio veoma besan i razočaran kada bi njegov tim ostao bez svog najboljeg fudbalera. Zaista, naljutiti ili razočarati tasta je loša stvar. A naljutiti ili razočarati tasta koga cela zemlja zna kao mnogo za*ebanog lika, onda je to najgora stvar.

I zato, Bouene, sedi gde si i ne rizikuj prevremen kraj karijere. Za mir u kući. Jer, kako je i sama Deni rekla, mogao si da imaš koju god želiš, ali ti si želeo nju. A kada si se oženio njome, oženio si se i Vest Hemom.