O engleskoj muzičkoj sceni i tamošnjim kultnim bendovima je izlišno govoriti, pa su mnoge njihove pesme mogle poslužiti da se prikladno opiše životni put protagoniste ovog teksta, čoveka koji je dočekao da sa 32 godine i 316 dana debituje za Englesku – Dena Burna, odnosno Berna ako bi se držali pravilne transkripcije. Možda je to mogao biti i savremeni, popularni kantautor Džejms Bej, poznat po svojim ljubavnim baladama, koji je navijač Njukasla od malih nogu, iako je rođen nadomak Londona, u Vikomu. Razlog zbog kog se Bej zaljubio u Njukasl bio je legendarni Alan Širer, čovek kome bi stih I'll come around if you ever want to be in love iz jedne od njegovih pesama savršeno pristajao jer je zbog Širera bilo tako lako voleti i Njukasl i Blekburn.

Den Burn, pak, ne prirasta srcu tako očigledno kao Širer osim ako niste navijač Njukasla ili vam nije simpatično i bizarno u isto vreme što dvometraš igra levog beka, čineći tako jedan od najneortodoksnijih spojeva pozicije na terenu i fizičkih predispozicija. Ali neortodoksan je i spoj pesme koja me je podsetila na njega – Ta burna pijana noć naše legendarne Galije. Početna bezazlena asocijacija na tu pesmu kada god komentator izgovori njegovo ime u genitivu ili akuzativu zbog prizvuka prerasla je u nešto sa mnogo dubljim značenjem u obrativši pažnju na stihove, Iako ih je Peca Milosavljević posvetio preminulom prijatelju, lepota umetnosti ogleda se u tome da svako nađe neko svoje značenje u njoj. A možda je tako bilo i suđeno uzimajući u obzir da ovo pišem upravo iz Niša, grada odakle je Galija zaplovila.

Ta burna pijana noć kad sam rođen baš kao na poklon nekom svom – Bilo je to 9. maja 1992. u gradiću Blajt, tik uz Njukasl, na hladnjikavom severoistoku Engleske. Kako je Njukasl kao grad, a i kao fudbalski klub, gigant u tom delu Engleske, sasvim je logično da ljudi odatle, sem u okolišu reke Vir gde dominiraju crveno-bele boje, navijaju za Svrake. Ne čudi, stoga, da je i Den Burn navijač Njukasla otkad je svestan sebe i, baš kao i Džejmsu Beju, Širer mu je olakšao zaljubljivanje. Iako mu je idol bio napadač, Burn je zapravo svoje fudbalsko putešestvije započeo kao golman u mlađim kategorijama Njukasla. 

Ta burna pijana noć otkad umirem baš kao za pokaj nekom svom - Ipak, brzo je shvatio da život nije Diznilend. Sa 11 godina je bio otpušten iz kluba koji mu je u srcu, pa se vratio u svoj Blajt gde je nastavio sa fudbalskim školovanjem u lokalnim klubovima Nju Hartli, Blajt Taun i Blajt Spartans. Već sa 13 je usledio novi šok i nešto toliko jezivo zbog čega bi čak i dete pomislilo da ono plaća nečije tuđe grehove – prstenom koji je nosio na domalom prstu desne ruke zakačio se slučajno za šiljak i tom prilikom otkinuo ceo prst od prstena nagore. Bilo je jasno da je i san da bude golman završen, a život u tom trenutku ličio je na košmar. 

Bilo bi više srećnih, a možda i više dobrih kad bih živeo tiše, kad bih plakao tiše svoj vek -  Ali on nije želeo da živi tiho. Glasno se suprostavio sudbini. Nije želeo da svoj vek provede plačući i mučeći sebe pitanjem „Eh šta bi bilo da mi se to nije desilo...“. Da se klub iz Blajta ne zove Spartanci slučajno govori i činjenica da čak ni tada Burn nije odustao već je nastavio da trenira fudbal, ali se iz šesnaesterca prebacio ispred njega postavši štoper. Bila je to 2009. godina, a on je imao 16 godina kada su ga igrajući za Spartans i radeći honorarno u supermarketu zapazili skauti četvrtoligaša Darlingtona i doveli u svoj omladinski pogon. Zbog finansijskih problema u koje je taj klub zapao i nedovoljno dostupnih fudbalera, vrlo brzo je promovisan u prvi tim i upisao je nekoliko nastupa, ali je klub na kraju sezone ispao u 5. ligu.

Krčio je svoj put kroz takozvani non-league fudbal, odnosno amaterski rang, tri sezone pre nego što je zapao za oko Fulamu, koji je i u to vreme bio član Premijer lige i nisu mogli mnogo da izgube ukoliko bi ga potpisali i prebacili u svoju akademiju. U najgorem slučaju, bio bi samo još jedan od brojnih fudbalera koji nisu uspeli na prelazu iz omladinskog u ozbiljan seniorski fudbal. Na kraju sezone je već postao kapiten u omladincima, što dovoljno govori o njegovim liderskim sposobnostima. Naredne sezone su ga poslali na pozajmicu u treću ligu, u Jovil, gde je na debiju postigao autogol i gol u razmaku od minut, a golom se i ispisao iz Jovila u finalu plej ofa protiv Brentforda, čime je njegov klub ušao u Čempionšip. 

Usledila je uspešna polusezona na pozajmici u Birmingemu kada ga je Fulam opozvao, i umesto novog privremenog odlaska, zadržan je u prvom timu, a onda je usledilo ostvarenje Denovog umalo prekinutog sna – 4. januara 2014. i debi u FA kupu za Fulam, a dve nedelje kasnije i debi u Premijer ligi! Klub sa obale Temze je na kraju sezone ispao u Čempionšip, a u drugom rangu je u jednom trenutku Burn čak i izgubio mesto startera pre nego što ga je Slaviša Jokanović vratio u startnih jedanaest. Pomogao je klubu da opstanu u ligi, a oni su mu se zahvalili tako što mu nisu produžili ugovor. Ispostaviće se ubrzo da su prelako ispustili sjajnog fudbalera.

Čoveka koji je toliko toga prošao već sa 21 godinom naravno da to nije poremetilo. Potpisao je za Vigan koji je tu sezonu 2016/17 proveo u Čempionšipu pre novog ispadanja u treću ligu. Čini se da je to trenutak kada se Burn zainatio i rešio da pokaže svima da je stvoren za ozbiljan fudbal. U Ligi 1 je  upisao čak 6 golova i 2 asistencije, vrativši Latikse u Čempionšip, a sebi je kupio kartu za još jedan premijerligaški klub – Brajton.

U prvom meču za Galebove, bilo je to protiv VBA u FA kupu, proglašen je za igrača utakmice. Ipak, tu polusezonu (do januara bio pozajmljen Viganu) proveo je na klupi, a onda je sve došlo na svoje. Menadžer Brajtona postao je Grem Poter, čovek koji je poznat po svom nekonvencionalnom stilu i kao neko ko je u Estersundu svoje igrače voleo da izvlači iz zone komfora terajući ih da glume u pozorištu ili prave muziku. Iz zone komfora je izvukao i Burna povlačeći ga sve više i sve češće ka levoj aut liniji – prvo na levog štopera u formaciji sa trojicom pozadi, a onda i na levog beka, jer jedno je odigrati nekoliko utakmica na toj poziciji u nekom Jovilu ili Viganu, a sasvim drugo biti redovan tu u najjačoj ligi sveta. Mnogi bi očekivali da će se čovek od 201 santima na levom beku snaći kao Bambi na ledu. Njegova pojava uz levu aut liniju koju obično pokrivaju i 30ak centimetara niži fudbaleri bila je kao polarni medved na ulicama Arlingtona, Teksas – neprirodno je jer ta zver ima svoje stanište. Ali Den Burn je tri pune sezone rušio sve zakone fizike, zakone fudbala i predrasude i iznova pokazivao koliko se dobro snalazi van svog staništa, van svog polarnog kruga u centru odbrane. 

Stigao je, zatim, prvi od dva poziva koje veliki Den želeo da dobije – poziv svog Njukasla. Naravno da dileme nije bilo, prepešačio bi on tih 560 kilometara sa jednog na drugi kraj Engleske ako treba, samo da obuče crno-beli dres. Bio je svoj na svom, niko nije mogao da ga izbaci iz prve postave, nastavio je da pruža dobre partije, samo sada davajući i onaj promil više za koji možda nije ni znao da ima u sebi. Klub je sa novim vlasnicima ušao u novu eru i počeo da piše novu istoriju, a nisu mogli napraviti bolji izbor za jednog od glavnih protagonista. Baš taj čovek koji voli Njukasl celim svojim bićem od dva metra doneo je golom na Vembliju u finalu Liga kupa protiv Liverpula svom klubu prvi trofej posle 70 godina i upisao se zlatnim slovima na istorijskim spisima Njukasla i mastilom na telu brojnih Gordijevaca koji su njegovo ime ili lik istetovirali.

U gluvoj sobi glas, dečak je bio strašno star... - Da sreća, kao i nesreća, nikada ne dolazi sama, dokazao je i drugi poziv – u reprezentaciju. Mislio je čak da je prilika da zaigra za Njukasl odavno prošla, pa je ipak ostvario svoj san sa 29 godina, a šta tek reći za igranje u nacionalnom dresu. Za ovaj je, kako i sam priznaje, već počeo da gubi nadu. A onda je jednog martovskog četvrtka dobio poruku u 10 uveče – „jesi li i dalje budan?“. I da je bio pospan, video-poziv i reči Tomasa Tuhela da je pozvan u reprezentaciju razbudile su ga toliko da je dočekao jutro budan u svojoj sobi vrteći film kako je sve počelo, o tom dečaku, o toj nesreći sa prstom, blatu Blajta, radu u supermarketu... Doživeo je taj dečak tako star, u poznim igračkim godinama, da mu se ostvari i taj san.

Ta burna pijana noć otkad lutam svetom uticajnih ljudi... – Usledio je ubrzo i debi protiv Albanije. Ponovo na Vembliju, a već je dvaput pokazao koliko se dobro oseća na njemu kada je golovima Njukaslu doneo kup, a Jovilu promociju u Čempionšip. I malo je falilo da se i ovaj put upiše u strelce, ali su neposečeni nokti Tomasa Strakoše skrenuli loptu na prečku nakon još jednog nebeskog skoka nebodera iz Blajta. U svakom slučaju, osnovni cilj svakog defanzivca – sačuvana mreža – je ispunjen. Od tog debija Burn luta svetom, ne toliko velikom broju, uticajnih ljudi koji su imali tu čast da obuku dres reprezetancije Engleske. Od tada se i njegovo ime kotrlja i na dugim jezicima stručnih analitičara u engleskim fudbalskim emisijama i kucka u tekstovima smelih engleskih sportskih novinara. 

Drugi meč protiv Letonije presedeo je na klupi, ne zbog toga što je bio loš, naprotiv, već zato što je Engleska dobila selektora koji je mnogo prilagodljiviji, fleksibilniji i manje konzervativan od njegovog prethodnika. Iako je bilo možda i logičnije da Burn bude pozvan i čak dobije solidnu minutažu na mestu štopera dok je Sautgejt bio na klupi jer bi svojom konstitucijom i fudbalskim kvalitetima više odgovarao defanzivnom stilu koji je on forsirao, to se desilo tek tokom prvog Tuhelovog biranja. Želeo je Nemac protiv čvrste Albanije pre svega čist vazdušni prostor koji bi Burn obezbedio tokom svakog centaršuta posle prekida, dugih lopti ili ispucavanja Strakoše. Želeo je levonogog, iskusnog štopera koji ume i da povuče napred što je naučio kroz igranje na poziciji levog beka. I želeo je opasnost u protivničkom šesnaestercu koju on nudi znajući da će to možda biti od presudnog značaja ukoliko ne mogu da probiju dupli blok protivnika.

U gradu će skoro dan, a već spremaju novu decu na put, a on je odbacio sve njihove zvezde i ne mogu mu ništa jer bio je sam... – U konkurenciji glomaznijih, popularnijih i hvaljenijih štopera, baš je Burn izabran za prvu postavu u novoj eri koja je otpočela za Gordi Albion, a od koje nacija očekuje mnogo. Možda su samo želeli pelcer jer gdegod je Burn došao na novi početak, doneo je sreću – Brajton je postao ne samo stabilan premijerligaš, već i konkurent za Evropu, Njukasl je sa novim vlasnicima došao do Lige šampiona i prvog trofeja posle 7 decenija, a sada je red na Englesku i zadatak da se „fudbal konačno vrati kući“. 

Činjenica je da Burn nikada nije bio previše brz, a sa godinama se ta brzina svakako neće povećati, pa se on već privikava na trajno preseljenje u srce odbrane. Ako bi Tuhel na poziciji levog štopera želeo striktno levonoge fudbalere, najveća konkurencija su mu nova deca koju Englezi izvode na put – Čelsijev Kolvil, sa kojim je jedno vreme bio saigrač u Brajtonu, i Evertonov Brantvajt. Tu su nešto stariji Kilman iz Vest Hema i još jedan bivši saigrač, Lojd Keli, koji je polivalentan kao i Burn, sada član Juventusa, kao i tridesetdvogodišnji Mings koga muče povrede u Vili. Protiv Letonije, pak, igrao je sa dvojicom desnogogih štopera – Geijem i Konsom, i deluje da će oni svakako biti deo nacionalnog tima u godinama pred nama. Ne treba zaboraviti ni defanzivce iz Mančestera – fenomen koji se zove Hari Megvajer i Džona Stounsa, ali su oni toliko osakaćeni povredama, da je pitanje da li će ikada više Tuhel moći da se osloni na njih. Ovu poziciju pokrivaju i Harvud-Belis, Kvansa, Čaloba, Adarabajo, Tomori, Dajer, Dank... Ali budimo realni, koliko njih od svih nabrojanih su zaista i očigledno kvalitniji i pouzdaniji od Dena Burna? Pogotovo ukoliko nastavi da pruža ovaj kvalitet partija. I zato bi ovaj dobroćudni div, ova personifikacija požrtvovanosti, ovaj strašno stari dečak mogao da nastavi da živi svoje snove. 

Den Burn ostaće zauvek primer da u životu nikada ne treba odustajati, koliko god stvari ne idu onako kako ste ih zamislili, ali i kao inspiracija svim fudbalerima, pa i onim koji igraju u amaterskim rangovima, čiji je deo i on bio u najtežem delu života za svakog fudbalera kada treba preći na seniorski fudbal. Treba ići korak po korak. Jer možete debitovati za klub koji volite i sa 29. Možete dobiti poziv u reprezentaciju i sa 32. I da ne odigra više ni minut u reprezentaciji,  da ne dobije više nijedan poziv, on je svoju misiju ostvario i može samo reći - Zbogom noći, budi s drugim bolja...