Usman Dembele – najbolji od svih senmaksimanova

Alan Sen Maksiman, Adama Traore, Žeremi Doku, Janik Bolasi, Žeremi Boga, Žervinjo... Volite li taj tip fudbalera? Brzi poput munje i fantastični dribleri. Ko ne voli... Igrači koji driblaju su u današnjem fudbalu ugrožena vrsta. Ali oni su dokaz da između ljubavi i mržnje ima tako malo i meandriraju između tih emocija konstantno. Obožavamo ih sve do prvog sledećeg poteza nakon driblinga, jer onda usledi potez kojim nas iznerviraju. 

Muči ih nekonstantnost, ne samo tokom sezone ili mečeva, već i tokom samog meča. Često im misli odlutaju, posvete pažnju da li je rukav dovoljno podignut da se lepo vidi nauljeni biceps (Adama, u tebe gledam), da li je Luj Viton marama oko glave spala koji milimetar (Alane, Alane...) ili kako im stoje kikice. Osim često neiskorišćenog u potpunosti potencijala da dominiraju na svim nivoima, zajedničko im je i što sve njih kroz karijeru muče povrede mišića koji se lako istegnu ili pocepaju usled brzine i siline koje produkuju tokom svakog sprinta. 

Tolstoj je „Anu Karenjinu“ počeo rečenicom: „Sve srećne porodice liče jedna na drugu, a svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način.“ Slična, doduše obrnuta rečenica, može poslužiti da opiše i ovakve fudbalere – svaki uspešan fudbaler ovog tipa uspešan je na svoj način, dok svi neuspešni liče jedan na drugog. 

Oni dribling često kombinuju sa fintom gornjim delom tela jer su zbog niskog težišta sposobni za brzu promenu pravca. Time ne samo da ostave protivnika iza sebe, već ga ostave poniženog sa gluteusom ili leđima na travi. Kada uspeju u svojim namerama, ovaploćenje su fudbala i zbog njih se dečica na stadionu hvataju za glavu i okreću se otvorenih usta ka svojim očevima. Oni im postaju idoli i njihove slike kače na zidovima svojih soba ili pozadinama telefona.

Iako ima sličnih profila po Evropi i Južnoj Americi, niko ne može da parira tamnoputim fudbalerima u ovoj borbi. A pošto su afričkog porekla, samim tim imaju i ozbiljne fizičke predispozicije. Ali za njih je fudbal i dalje igra na malim terenima ili ulicama u siromašnim imigrantskim kvartovima na periferijama prestonica zapadne Evrope ili, pak, na prašnjavim improvizovanim terenima, uglavnom, zapadne Afrike. Fudbal ne shvataju zbiljno, kao ni obaveze, niti način života kojim fudbaler na elitnom nivou mora da se posveti kako bi pružio svoj maksimum. Kako su svojim akrobacijama od malih nogu dobijali pažnju, komplimente i divljenje od strane druge dece, drugara i lokalnih danguba, saživeli su sa slikom sebe kao bezgrešnih majstora i postali pomalo (ili malo više) narcisoidne ličnosti.

Tako zaljubljeni u sebe, obično preteruju sa driblinzima na svim delovima terena, a često i rizikuju u opasnim zonama blizu svog gola. Doduše, potpuno sigurni svoje sposobnosti, oni to ne vide kao rizik i to ljuti sve, a posebno njihove trenere. Kao takvi, obično su teški za saradnju i nedisciplinovani. Vrlo često im ono što trener kaže „uđe kroz jedno uvo, a kroz drugo izađe“ i retko shvataju da ono što im se govori je za njihovo dobro i da žele da im pomognu da se poboljšaju.

A prostora za poboljšanje ima na pretek. Osim pomenute nediscipline i obično stava „previše sam dobar da igram odbranu, čekaću napred kontru“, imaju još toliko toga da rade i u ofanzivnom delu, o još koliko toga... Jer, u 9 od 10 slučaja svi driblinzi koje naprave su potpuno beskorisni. 

Zašto? Zato što nakon njihovog poteza za divljenje gotovo uvek sledi potez za ljutnju svakog ko je na bilo koji način povezan sa klubom za koji on igra, ma za ljutnju svakoga ko voli fudbal. Nakon što svojom bravurom gledaoce namame na ivicu sedišta koji potom očekuju gol ili u najmanju ruku gol šansu, oni ih sledećim potezom bace razočarane u naslon jer to bude ili loša odluka ili očajan šut ili očajan centaršut ili odlazak sa loptom u gol aut. Kao da su svi sa iste fabričke trake sišli, pa lopta koju šutnu u startu ide desetak metara od okvira gola sa tendencijom da pobegne za bar još toliko dok ne sleti kod nekog gospodina sa naočarama u 15. redu tribina. Ili, pak, upute centaršut koji završi u autu. Ili, u najbolnijem slučaju, zbog dugog fora koji sebi daju tokom driblinga završe sa loptom izvan granica igrališta.

Istina, neki samo ne umeju da šutiraju ili centriraju. Drugi, tačnije većina, ima druge probleme – ne dižu glavu tokom navedenih radnji ili imaju loš položaj tela u tim krucijalnim situacijama. A ne dižu je zato što su ili prebrzi čak i za sebe, pa moraju pogledom da isprate loptu ili, jednostavno, nisu naučeni. I tako, nesvesni okoline i pozicije saigrača, odnesu napad u nepovrat. 

Oni koji svoju apsolutnu savršenost uspeju da potisnu, smire svoj ego i budu spremni da uče, postaju elitni igrači.Uostalom, pogledajte samo šta je Pep Gvardiola uradio sa Rahimom Sterlingom. Pod njegovim mentorstvom je od Sterlinga kao takvog uspeo da bar na par sezona učini da izgleda kao jedno od najboljih krila sveta, a sada je Katalonac na novom zadatku da od sirovog Dokua napravi japanski voz – brzu i pouzdanu mašinu. Na kraju krajeva, i Salah je, donekle, takav tip igrača koji se umnogome oslanja na brzinu i dribling u sklopu iste. Od njega je Klop napravio ovo što jeste, jer setimo se da je iz Rome došao kao talentovano superbrzo krilo na kome može da se radi, ali koje je promašivalo svašta i donosilo loše odluke. Uz dobar koučing, Salah, Vinisijus i ostali igrači ove sorte su, svaki na svoj način, došli do najvišeg nivoa. I dalje pogreše u nekim odlukama, ali toliko često dolaze do pozicije u kojoj mogu da isprave prethodnu odluku, da njihove ekipe retko ispaštaju zbog toga.

Najbolji posao, ipak, uradio je Luis Enrike koji je probudio uspavanog večitog talenta i dozvao ga pameti. Projektovan za najboljeg na svetu još pre 10 godina, konačno je u 28. to i postao. Nije Usman Dembele ni u Dortmundu, ni u Barseloni imao neke katastrofalne brojke kada se sve sabere, ali one jesu to bile ako se gleda kroz prizmu očekivanja i cene koja je za njega plaćena. 

Najveći i najskuplji talenat koji pripada ovom tipu igrača nije fudbal shvatao ozbiljno, misleći da je puki talenat dovoljan. Noći nije provodio odmarajući svoje telo za važne utakmice, već iscrpljujući ga igranjem igrica i drugim stvarima o kojim vam nešto više može reći Rade Bogdanović. I opet se vraćamo na uvodne pasuse ovog teksta o neshvatanju obaveza van terena ozbiljno – Umtiti je nedavno otkrio da je u Barseloni morao da ga zove svakog jutra kako se ne bi uspavao ili ga, uopšte, podsetio da imaju trening. Na koji način ga je Enrike vratio u pravi kolosek, koje su reči bile alarm koji je često ranije propuštao, saznaćemo verovatno tek ukoliko jedan od njih objavi autobiografiju.

Ono što Dembelea izdvaja od ostalih predstavnika „senmaksimanovske“ lože fudbalera jeste i podjednako dobra igra obema nogama, kao i sposobnost da igra na svakoj poziciji u napadu, a da nivo igre ne opadne. Ta nepredvidivost i neznanje na koju bi stranu bi trebalo da se navodi predstavlja noćnu moru za svakog defanzivca. Kada se na te obe noge i eksplozivnost doda mozak, što uključuje podizanje glave, skeniranje prostora koji ga okružuje, svest gde se nalaze saigrači, a gde gol, donošenje pravih odluka, onda se dobije... pa, Zlatna lopta. A nju mu je, prikladno, dodelio bog driblinga – Ronaldinjo.

I zato, kada bi se svi igrači ove sorte spustili na zemlju i podigli glavu, videli bi Dembelea kao inspiraciju. Videli bi fudbalski Mont Everest na koji su oni sposobni da se popnu mnogo lakše od svih drugih tipova fudbalera. Oni bi bili bogovi ove igre u nekim ranijim decenijama kada se odbrana igrala drugačije, bili bi bar pola Maradone, ali umesto da budu igrači prošlosti, sa tako malo truda mogu da budu igrači budućnosti.