Vladimir Ilić - Trener za koga ćete tek čuti

Takvu smo vest, svi zajedno, dugo čekali. Atipičnu za fudbal, drugačijeg prizvuka od svih pesimizama sa kojima živimo, sa obe strane aut linije. I stigla je u vidu pečata na diplomski rad najmlađeg nosioca UEFA pro licence u istoriji UEFA. Njegovo ime je Vladimir Ilić i ako ste već čuli za njega, to je zato što pomno pratite bosanskohercegovački, ili grčki fudbal. Tamo je već ostavio trag, a ne mrlje, vodivšii već desetine utakmica kao glavni trener i još toliko onih u kojima je bio prvi asistent iskusnijima. Ako već niste čuli za njega, ovaj će intervju, koji je dao za SKAUT sport, biti kao oni trenuci koji se ne vraćaju, kada ste prvi put gledali omiljenu seriju ili otkrili nešto novo.

Setićete se ovog razgovora, onda kad dođu velike stvari. A to je neminovno.

“Mislim da je kao i u životu, uostalom, važno da u karijeri čovek da bi se našao na pravom mestu donosi što više pravih odluka. Da što češće na raskrsnicama koje su pred nama donosimo ispravne odluke, samo tako može da se dođe do zacrtanog cilja”, započinje razgovor Vladimir Ilić za SKAUT.

Njegova odluka da završi karijeru u ranim dvadesetim i prihvatanje realnosti, bili su prvi koraci ka današnjem trenutku.

“Posle dvocifrenog broja povreda koji je već bio iza mene i razmišljanja o mojim realnim igračkim limitima, doneo sam odluku da rano prekinem karijeru i posvetim se trenerskom pozivu”, objašnjava Ilić. “To nije popularna odluka, naročito jer je opšte-poznato koliko je čitav put svakog trenera vijugav i složen; u Banjaluci sam u međuvremenu završio pravo i možda bi to bio jednostavniji izbor, ali potičem iz porodice u kojoj smo i brat i ja podsticani na rano sazrevanje i veliku glad da ostvarimo ambicije, pa me neko jednostavno rešenje nije moglo dovoljno motivisati”.

Kao i uvek u pričama koje podsećaju na filmske, ključnu ulogu odigra neko za koga se to možda i ne očekuje. U Ilićevom slučaju to je bio Zoran Marić, čovek koji je šest godina igračke i tri godine trenerske karijere proveo u Španiji.

“Ti razgovori sa njim, dok mi je bio trener, prelomili su moju odluku kada je životno opredeljenje u pitanju. On je trener ispao iz španskog šinjela, videlo se to i dok je radio u Vojvodini u tri navrata, i mene su te njegove priče o španskom fudbalu očarale. Bio sam u stanju satima da upijam. Tamo je fudbal nešto drugo, pa je ubrzo i meni postao nešto drugo. Nešto više”, objašnjava Ilić.

Španski model rada kod nas je tumačen kao puko, dosadno dodavanje, “tiki-taka” kako kažu nedovoljno išlifovani, a treneri koji veliku pažnju posvećuju analitici i podacima već su prokazani kao “laptop” treneri. I u tom slučaju Vladimir se odlučio za nepopularan pristup.

“Ljudi ovde imaju jake predrasude naročito o fudbalu, ali za mene je opredeljenje bilo jasno. Brzo sam naučio španski i posvetio se učenju španskih principa igre. Potrebno je da čovek nauči mnogo toga o socijalnim i psihološkim karakteristikama jednog naroda, kako bi razumeo zašto je uspostavljen određeni fudbalski sistem u toj zemlji ili određeni model igre. Mene su fascinirali baskijski treneri, ta duhovitost njihove regije i svojstveno ponašanje koje su uspjeli da prevedu u fudbalske principe”, objašnjava Ilić i poentira: “Proučavajući španski fudbal, nisam iz njega odlučio da uzmem samo ono što je dobro, nego i da sa sobom razgraničim šta su potencijalne mane određenog pristupa; tako sam odlučio da neću biti ni sterilan ni rigidan, već ću pokušati da budem dovoljno fleksibilan”.

Tu svoju ideju prevodi na jezik metafore.

“Uzmimo kao primjer jednu situaciju na utakmici. Lopta dolazi do našeg wing beka ili krila. Postoje dve opcije. Prva, da vrati pas igraču koji se nudi pod loptom i da tako nastavimo kontrolu kroz posjed. I druga opcija, da se taj drugi igrač nudi iza leđa protivničke odbrane i da se traži dubina. Ja želim da u svakom trenutku, svaka moja ekipa može i jedno i drugo i razume kada je neophodno jedno, a kada drugo. Španska kontrola i njemačka direktnost, uklopljene u svoj svojoj suprotnosti. To je moj fudbalski ideal”.

Ilić na ovom mestu pravi zaokret upravo ka socijalnim i psihološkim karakteristikama prostora na kom je rođen, na kom je stasavao i na kom je njegov dom.

“Mislim da ka takvom idealu mogu da težim upravo jer sam odavde. Mnogi to često shvataju kao otežavajuću okolnost, ali ja vidim kao prednost: ljudi sa ovih prostora su uporni i u stanju su da se posvete nečemu do krajnjih granica, ali su istovremeno i prilagodljivi i snalažljivi. To je ono što sam i sam utkao u svoju trenersku strategiju”.

Jer je ima. Nemali je broj trenera u najvišim rangovima širom Balkana, koji bi o svojoj strategiji mogli da govore bez tek nekoliko klišeiziranih rečenica. Vladimir Ilić je u Banjaluci okupio trust mozgova sa kojima već neko vreme radi na onome što je Željko Obradović nazvao - strahom od nemanja odgovora. Ilić i njegov tim razvijaju odgovore na svako pitanje, u svakoj fazi igre, koje se može naći pred jednom ekipom tokom utakmice.

Zagledan u svoje uzore, među kojima se izdvaja i jedno domaće ime - ime Marka Nikolića, koji ovih dana sa AEK-om juriša ka tituli u Grčkoj, čoveka koji je na skoro svakoj raskrsnici donosio najbolje moguće odluke - razmišlja onako kako moderan fudbal zahteva: nekoliko koraka unapred.

A za to je potrebno pogledati i nekoliko koraka unazad.

“Kao i većina trenera koji stasavaju u ovo vrijeme i ja sam u djetinstvu živeo na Football Manageru. To je djelimično doprinjelo da imam analitičan pristup igri, ali je, rekao bih, utjecalo i na moje viđenje fudbala i svijeta. Uvijek sam uzimao timove, koji nešto dugo čekaju. Timove čiji su navijači željni nekog rezultata. Nisam želeo autsajdere s kojima bih išao do zvijezda, ili moćne timove s kojima bih izmišljao taktičke inovacije. Nego ekipe kojima ću baš ja donijeti ono što dugo priželjkuju”, zaključuje Ilić.

Oni koji ovde vole fudbal, priželjkuju novu generaciju trenera koji će ići u korak sa najnovijim trendovima u igri u koju smo nesrećno zaljubljeni. Zato će ovaj intervju pamtiti i kada dođu dani velikih pobeda.