Nicolo Machiavelli nikada nije napisao da "cilj opravdava sredstvo", već da "vladar mora misliti pragmatično i raditi ono što je potrebno, a ne nužno ono što je idealno", ali koga briga. Bitno je da je neko kroz istoriju i pomislio slično, da bi ga sportski radnici prihvatili kao najrođenijeg. U društvu gde je rezultat car, a sve ostalo se manje pamti i često lako briše biti sportski romantik ili nostalgičar zvuči i izgleda glupavo. I na svako vaše, ali bilo je lepo, kontrargument je već na stolu, spisak izvođača radova sa titulama oko revera.

NBA play off u ovoj sezoni nudi poseban specijalitet za one koji vole krv, znoj i suze, sos od kontakta i povratak u vremena, neko će reći, dobra, stara, kada si morao svaki poen da zaslužiš, na ovaj ili onaj način. U svom tom kolopletu guranja, čupanja, bacanja grčko-rimskim stilom, sa sve prstima u očima i laktovima u pojasu glave, zanemaruje se povratak na scenu trenda koji se koristio za potenciranja mana rivala, a nikako iskorištavanja potencijala sopstvenog tima.

U narodu poznati Hack-a-Shaq je opet dio košarkaške porodice, podrazumeva namerno fauliranje igrača koji loše šutira slobodna bacanja, kako bi se pre svega onemogućio dominatan igrač da lako poentira, zakucavanjima ili polaganjima oko obruča, prekinuo ofanzivan ritam rivala, a svakako sa tim i smanjile šanse za postizanje koša, dva ili tri poena, jer sa procentima oko ili manje od 50%, matematika daje manje šanse fauliranom igraču ili njegovoj ekipi.

I to je jasno, zašto i kako, Shaq je bio jedan i jedinstven u vrsti, ako je bilo ljudi koji su prije njega bili tako dominantni, a pre svega Kareem zbog kojeg su se menjala pravila ili Wilt kojeg nijesu znali kako da zaustave, posle O'Neala bilo je malo onih zbog kojih vas ne bi bilo sramota da uništavate proces košarkaške igre. Uništavao je konstrukcije, table, žvakao žive ljude i pretvarao ih u ruine, zahvaljujući snazi i agilnosti.

NBA liga je pokušavala da modifikuje pravila, jer je ova taktika jednostavno negledljiva za publiku u dvorani, pre svega tv gledaoce. Usporava se igra, utakmice duže traju, niko ne želi da gleda Supermena kako se muči sa linije bacanja, a ekipa koja se odlučila na ovaj vid rešenja, postaje saučesnik, svedok saradnik, zlikovac u ubijanju svakog smisla igre, da pobedi bolji je konstrukcija kojoj se ovaj vid deformisanja pravila kezi u lice.

Početak kraja ove vrste taktike, smatrali su mnogi, nestaje sa prestankom dominacije visokih igrača u reketu, brže tranzicije, većim brojem pokušaja u šutu za tri poena, ali i boljim procentima šutiranja slobodnih bacanja. Pravilo "away-from-the-play foul" uvedeno je kako bi se sankcionisalo očigledno taktičko fauliranje u poslednja dva minuta meča – tada tim može dobiti slobodno bacanje i posed lopte.

Dwight Howard, DeAndre Jordan, Ben Simmons bili su lake mete zbog svojih procenata sa linije bacanja, ali takve situacije dešavale su se sporadično, a niko od njih nije imao toliko uticaja na igru. Bili su to uglavnom potezi očajnika koji su jurili rezultat, smanjivali razliku u pokušaju da preokrenu meč. Ovaj NBA play off vratio je loše izvođače bacanja na liniju za slobodna bacanja, a prvi se na to odlučio Steve Kerr. Mag Warriorsa je uglavnom pri vođstvu svoje ekipe od desetak poena koristio boravak na terenu Stevena Adamsa da održi razliku i svom timu uveća šanse za pobedu.

Adams je jedan od, ako ne i najsnažniji igrač u ligi, a njegovi blokovi omogućili su mnogo lakih poena i Ja Morantu, ali i bekovima Houstona. Uz Senguna, ta viša petorka Rocketsa pravila je mnogo problema Golden State-u, pa je Kerr testirao Adamsovu meku ruku, ali i Udokine živce, jer matematika ne laže. Ako je igrač na 50% sa linije bacanja, iz dva napada dolazi do maksimum dva poena, a rival, ima makar dvije mogućnosti, za dva ili tri, da to nadmaši i prestigne.

Znamo kako je Houston završio, ne možemo reći da je sve to samo Adamsov tvrd izbačaj omogućio, ali kad unesete malo nelagode u celu ekipu, pomaže. Bivši centar Memphisa u 11 sezona u ligi, tri puta je išao ispod 50%, a u ovoj postsezoni, 53%, najviše je rabljen u utakmici broj šest, kada je šutirao 9/16, u pobedi Rocketsa 115-107, kada je u trećoj dionici promašivao, a u poslednjoj pogađao šuteve za jedan poen.

Druga velika žrtva ove strategije je Mitch Robinson, čovek koji je stvoren da brani sve, ali isto tako može da napada na samo jedan način, visok lob pas ka Robinsonu jedina je opcija. Čak i kad dobije loptu pod obručem, Mitchu treba mnogo vremena da je podigne i zakuca i konkretan dokaz da to ne funkcioniše su izgubljene lopte. Sa druge strane, fantastičan je u ofanzivnom skoku, pa i kad ne može da zgrabi loptu sa obe ruke, vrlo je spretan da odbojkaškim dodavanjem omogući novi posed Knicksima.

Mitch je u seriji protiv Bostona šutirao bacanja i pri prednosti Celticksa od 15+ poena. Mazzula obožava matematiku i procente, pogotovo sa tolikim brojem šuteva za tri, Mitch je bio idealan za provociranje. Ako se uzme u obzir da je Robinson mnogo dobro funkcionisao sa Townsom na parketu, gde su ličili na Minnesotu iz prošle sezone kada je KAT slično igrao sa Gobertom, ova taktika je funkcionisala fantastično za Celticse, u prvoj utakmici, a u drugoj četvrtini, kada su napravili +15, Robinson je visio na liniji bacanja, za konačnih 3/10. To što je Boston izgubio više ide na račun "privatnika" Tatuma i Browna koji su razbili ritam Bostonovog napada igrajući silne izolacije do besmisla.

Mitch je i tragična figura i junak ovog play offa. Postao je vlasnik jednog od najviralnijih snimaka sezone, jer je loptu sa visine ruku prilikom izbačaja održao nekoliko metara na sličnoj visini i onda je pala makar metar od obruča. Sa druge strane dobio je ogromne simpatije u MSG-u, pre svega od gradske elite, Celebrity row je najviše njemu dao podrške kada je glava padala, nakon promašaja. Najveće ovacije u Gardenu došle su posle njegovog ubačenog bacanja, ali pokupio je i internet slavu kada je u kratkom obraćanju na mrežama izjavio da ga ništa ne dotiče i da voli kamione i košarku. To je to, uprkos 4/12 sa bacanja, u pobedi Bostona u meču broj tri.

Interesantno da je tokom serije sa Bostonom Mitch navežbao bacanja i na kraju došao do 6/6 u porazu u petom meču. DJ Macklay, asistent u stručnom štabu Celticsa sugestivno je šaputao u uho Mazzuli kada Boston uđe u bonus, a na semaforu stoji više od dva minuta do kraja četvrtine. Uvek bi Knicksi imali spreman odgovor, tako je i Precious Achiuwa dobio nenadano neke minute u igri.

Zaključak cele priče, neoromantizam u košarci ne postoji, od Auerbacha, koji je ganjao Chamberlaina po sistemu, nazvaćemo ga, Tilt-a-Wilt, preko Nelsona koji je prvi jurio Shaqa do Grega Popovicha koji je otvoreno kritikovao ovaj režim rada i u isto vreme ga koristio, svi veliki košarkaški umovi će uvek, ali uvek birati cilj, konačan ishod, bez obzira na metode.

Popovich je pravi primer pragmatičnog trenera – koristi sve što mu pravila dozvoljavaju da pobedi, ali nije licemeran: jasno kaže kada mu se nešto ne sviđa, čak i ako mu taktički koristi.

"Ako je neko loš izvođač slobodnih bacanja, to je njihov problem. Ali kad zbog toga utakmica postane neigriva i gledaoce uspava – onda nešto nije u redu sa pravilima." - govorio je Popovich. Gregg je znao i da se našali sa sobom i sa Shaqom, jer je O'Neala u jednoj situaciji faulirao odmah nakon podbacivanja lopte. To je bilo još jedno tumačenje one čuvene maksime koja kaže, "Don't hate the player, hate the game".