Sa trideset dve godine je debitovao u Evroligi u dresu Makabija iz Tel Aviva iako je svojim igrama, još ranije pokazao da je spreman za najjaču ligu u Evropi. Levaj Rendolf, momak rođen u Medisonu u Alabami proveo je prvih 23 godine života u ovoj južnoistočnoj američkoj državi. Nakon koledža, Levaj je nastupao za razvojnu ekipu Boston Seltiksa u G ligi, da bi od 2016. do 2018. godine branio boje Avelina, Strazbura i Dinama iz Sasarija.

Nakon evropske odiseje, vratio se da "juri san" o NBA ligi i naredne tri ipo godine proveo u G ligi sa razvojnom ekipom Klivlend Kavalirsa.

Rendolf je ekskluzivno za Skautsport pričao o svom košarkaškom putu i kako se odlučio za košarku pored drugih sportova koje je trenirao.

Dolazim iz sportske porodice. Moj otac je igrao američki fudbal i košarku u srednjoj školi, a mlađa braća su svi igrali košarku, fudbal i bejzbol dok smo odrastali. Moja majka se bavila atletikom tj. trčanjem u srednjoj školi, tako da smo baš sportska porodica. Igrao sam i košarku, fudbal i bejzbol. Došao je trenutak kada je košarka postala moja najveća ljubav. Nisam mogao da je odbacim. Svaki dan, gdje god da sam išao, lopta mi je bila u rukama. Mislim da je to bilo oko moje 15. godine – tada sam još uvijek igrao američki fudbal i bejzbol, ali jednostavno se desilo da sam imao više ljubavi prema košarci.

Tako da sam odlučio da svu svoju energiju usmjerim tamo.

Rođen si i odrastao u Alabami. Tu si završio i srednju školu, kasnije izabrao Univerzitet Alabama. Je li bilo teško izabrati Alabamu pored toliko uspješnijih koledža koji su te željeli?

Kada sam izlazio iz srednje škole, bio sam među top 30 u zemlji. Da, stvarno sam mogao da odem na bilo koji koledž koji sam želio. Imao sam ponude sa svih strana. Mislim, Florida, Konektikat, Bejlor, Florida Stejt, Majami, Notr Dam… ne mogu ni da ih nabrojim sve. Memfis takođe.. praktično svaki koledž iz SEC konferencije. S obzirom da sam odrastao u Alabami, a Univerzitet u Alabami je tada dobio novog trenera i program je bio u usponu, njegova poruka meni je bila: „Ako ostaneš kod kuće i dođeš u Alabamu, to će imati veće značenje za tvoju karijeru. Ostaćeš upamćen, ostavićeš trag i nasljedstvo. Ako odeš negdje drugo, bićeš samo još jedan broj, pratićeš isti put kao svi ostali.

Izabrao sam da dođem u Alabamu u vrijeme kada nije bilo popularno da top talenti biraju ovaj Univerzitet. Tako da sam htio da ostavim dubok trag i da pokušam da promijenim program. Tada je to za mene bilo nešto veće od same košarke. 

Razmišljao sam dugoročno – da ostanem kod kuće, da predstavljam svoju državu, da budem lojalan Alabami. Mogao sam da idem na bilo koji veliki košarkaški koledž, kao što sam rekao, ali hteo sam da ostavim veći utisak, da promenim kulturu – i to je ono što me zadržalo kod kuće.

"Dugo vremena nisam gledao tu utakmicu. Bio je to jedan od onih trenutaka kada smo izgubili tešku utakmicu i jednostavno nisam želio da je gledam. U svojoj glavi sam uvijek mislio da nisam odigrao dobro. Bio sam mlad igrač na velikoj sceni. Vjerovatno jedna od najvažnijih utakmica u mom životu.

Vratio sam se i pogledao je prošle sezone. Vidio sam je na Jutjub kanalu. Komentatori su toliko pričali o meni, kao o obećavajućem brucošu, stvarno dobrom igraču, i pomislio sam: 

„Pa ja nisam ni bio svjestan kakvu sam poziciju imao tada“. Tek sada to razumijem.

Iako je sezona u toku pratiš svaki meč Alabame?

Naravno. Prošli meč protiv Robert Morisa je bio isto egal cijelu utakmicu. Kao bivši student, ovo je ono čemu smo svi težili. To je razlog zašto sam, šta god da je bilo, prije 15 godina odlučio da ostanem u Alabami i pokušam da promijenim kulturu. Sada svi vrhunski talenti dolaze u Alabamu. To je ono čemu smo svi tada težili.

Možeš li nam izdvojiti tri najmilija igrača sa Alabame?

Teško je, imali smo stvarno mnogo, mnogo sjajnih igrača. Rekao bih, Mo Williams. Odabraću staru školu.. Latrel Sprivel i možda Rober Ori.

Moj omiljeni igrač je oduvijek bio Alen Ajverson. Bio sam veliki njegov fan dok sam odrastao. Svidio mi se njegov stil igre, način na koji je promijenio kulturu, njegov pristup – to što je uvijek bio autentičan, svoj. Jednostavno mi se to dopadalo. Kao klinac dok sam ga gledao, bio je agresivan, nije imao strah, igrao je jako i uvijek je bio svoj.

Htio sam da popričamo i o tvom stilu igre. Jedan si od najboljih ol-araund igrača u Evropi trenutno. Radiš apsolutno sve na terenu, igraš bez lopte, sa loptom, pik en rol, igraš u postu, dobar si defanzivac. Kako si uspio da izgradiš takav stil u vremenu kad se tražilo da budeš elitan u određenim segmentima?

Mislim da je, dok sam odrastao, moj otac uvijek govorio da nikada nije znao koliko ću biti visok, pa je rekao: „Pokušaću da te naučim svemu.“ Nisam ni imao koš do.. ne znam, dok nisam malo porastao, jer nije želio da odmah počnem da šutiram.

Htio je prvo da radim na vođenju lopte i tim sitnim tehničkim stvarima kao što su pivotiranje, rad nogu i slične osnove. Tek kasnije, kako sam odrastao, počeli smo da razvijamo moj šut. Govorio je: „Ako i ne porasteš, barem ćeš moći da šutiraš i vodiš loptu“. A onda, kako sam rastao, dodavali smo šut sa polu distance, igru leđima i tako dalje.

Zatim smo počeli da radimo na mojoj atletici, pa na drugim stvarima… To je bio njegov cjelokupan pristup – pošto nije znao koliko ću biti visok, htio je da mi pomogne da razvijem sve aspekte igre. I tokom godina sam jednostavno zadržao tu istu formulu. Trudim se da radim na svim djelovima svoje igre.

Mislim da je to zapravo moja snaga – da ne budem odličan samo u jednoj stvari, već da budem dobar u pet različitih stvari, i da sve njih radim stvarno dobro i doslijedno. To je, na neki način, ono što me definiše. Uvijek su mi to zamerali, valjda, kad sam izlazio s koledža – NBA skauti su tada više tražili specijaliste. Nekog ko je sjajan šuter za tri poena ili izuzetno atletski tip.

Nisu baš tražili igrače „švajcarske noževe“. Ali to je upravo ono što ja donosim. Mislim da mogu da se uklopim u bilo koji tim na terenu i budem koristan, jer mogu da radim sve. I eto, tako se, valjda, i razvio moj stil igre. Moj otac nije znao koliko ću biti visok – pa smo radili na svemu. A danas imam osećaj da, s kim god da igram, mogu da pronađem način da utičem na utakmicu.

Nakon godinu dana u razvojnoj NBA ligi prelazi u Italiju, u Avelino i ima sjajnu ruki sezonu. Levaj govori koliko mu je bilo teže van terena nego na terenu..

Mislim, za mene je košarka - košarka, gdje god da je igraš, i zbog mog stila igre mislim da sam se odmah uklopio. Sjećam se, tada sam igrao malo više iznad obruča… zapravo, mnogo više iznad obruča.

Ali ne znam, jednostavno sam uspio brzo da se prilagodim. Imao sam iskusne saigrače koji su mi olakšali. A došao sam i sa velikom željom da se dokažem, jer sam i dalje jurio NBA. Nisam mnogo znao o igranju u inostranstvu, tako da sam pokušavao da dam sve od sebe kako bih dobio priliku da se vratim i zaigram u NBA.

Na terenu je bilo nekoliko sitnih stvari na koje sam morao da se naviknem, posebno u Italiji – pravila o koracima su bila stroža tada, kod spina i kada spustiš loptu na parket. Ali osim toga, prilagođavanje nije bilo toliko teško.

Van terena – tu je bilo jako teško. Bilo je prvi put da živim u inostranstvu. Bio sam ranije „preko okeana”, ali nikada toliko dugo. Tako da mi je van terena bilo najteže. Mentalno je bilo naporno, nedostajala mi je porodica, bilo mi je teško što sam daleko od kuće.

Ali košarka mi je bila kao terapija. Tako da, mislim da je prilagođavanje više bilo izazovno van terena, nego na terenu.

Jurio sam san. Bio sam onaj momak za kog su još od ranih dana, negdje oko 16-17 godina, govorili da će iz mog kraja otići u NBA.

Na početku svoje koledž karijere bio sam na NBA draft listama. Dobijao sam pozive za sve NBA kampove još dok sam bio u srednjoj školi. San mi je oduvijek bio da odem u NBA. Tokom moje ruki sezone, donekle sam i osjetio taj svijet, jer sam proveo neko vrijeme sa Boston Seltiksima prije nego što sam otišao da igram u inostranstvo.

Poslije vremena provedenog u Sasariju i Strazburu, dobio sam novu priliku – ovaj put sa Klivlend Kavalirsima. Imao sam sastanke i sa Oklahoma Siti Tanderom i sa Klivlendom, a na kraju sam odlučio da potpišem za Kavse. Potpisao sam tzv. "exhibit contract", što je u suštini poziv za predsezonski kamp. Ali tada sam vjerovao da će mi to biti šansa da pokažem šta mogu u dresu Klivlenda.

Dobro sam igrao na pripremama i to mi je pokazalo da mogu da igram u NBA, samo mi je bila potrebna prava prilika. Imao sam odličnu sezonu u razvojnoj ligi, i poslije toga su me Kavsi ponovo pozvali. Mislim da sam te godine igrao i Letnju ligu, a zatim se opet vratio u Klivlend.

Bila je to situacija u kojoj sam pomislio – „Mogu ja ovo, možda zaista mogu da uspijem.“ A onda je, mislim, sledeće sezone došla korona. Imao sam stvarno dobru sezonu i možda bih te sezone čak i dobio poziv u NBA, ako se dobro sjećam. I mislim da je taj potencijalni „call-up“ bio trenutak kada sam u glavi pomislio –  „Da, stvarno mogu ovo, samo mi treba šansa“.

Sljedećeg ljeta, Kavsi su me opet pozvali tokom predsezone. Bio sam sa ekipom tokom ljeta, jedan od rijetkih igrača iz G lige ili slobodnih agenata koji su bili dio tima, trenirali s njima i zaista bili dio grupe. Bio sam u Klivlendu sve vrijeme, išao na kamp, izgradio odnos sa trenerima i svima u klubu.

Ali ovog puta nisam potpisao „Exhibit 10“, već nezagarantovan ugovor, što mi je dalo realniju šansu da upadnem u tim, jer to nije bio ugovor koji te automatski vraća u G ligu. Bila je to prilika da me ozbiljno pogledaju. I igrao sam dosta tokom predsezone, bio sam sedmi ili osmi igrač u rotaciji, ulazio sa klupe. Mnogi od igrača koji su sada u timu, tada su bili tu zajedno sa mnom.

To mi je dalo samopouzdanje – shvatio sam da je ponekad više do prilike nego do talenta. Nisam razumio zašto nisam uspio da ostanem u tom sistemu, ali na kraju sam dobio otkaz poslednjeg dana kampa. Poruka od trenera Bikerstafa i Kobija Altmana bila je: „Dao si sve od sebe, stvarno si odlično odigrao pripreme i ljudi u ligi pričaju o tebi. Voljeli bismo da možemo da te zadržimo, ali moramo da potpišemo centra u ovom trenutku“.

Mislim da su te sezone zadržali Tona Mejkera jer su imali povređene centre. To je bila odluka koju su morali da donesu. I mislim da je meni ta NBA epizoda bila nešto što sam morao da prođem da bih mogao da se vratim u Evropu i konačno budem prisutan tu gdje jesam, da budem fokusiran.

Prije toga sam stalno razmišljao samo o povratku u NBA. Ali kada sam već imao priliku, kad sam dobio poziv, odigrao neke utakmice i pokazao da mogu da igram – to mi je dalo samopouzdanje da nastavim dalje. Uradio sam sve što sam mogao, ali ima stvari koje nisu pod mojom kontrolom.

Tako da skratim – proveo sam tri i po godine jureći taj san. Morao sam da ostanem kako bih provjerio da li mogu da uspijem. Bio mi je to dječački san da budem dio NBA organizacije. Imao sam svoje vrijeme, dobio sam poziv, odigrao utakmice i to mi je donijelo mir. I kada sam se vratio u Evropu, zaista sam se pokazao još bolje".

Da, mali broj ljudi zna da smo imali nekoliko igrača sa temperaturom u toj finalnoj utakmici. Taj Fajnal For je stvarno bio mnogo zabavan. Iako smo izgubili, sjećam se da mi je to bio jedan od najljepših perioda košarke koji sam doživio u dugo vremena. Prošli smo kroz mnogo toga kao tim, i djelovalo je kao da je sve već bilo unaprijed zapisano za nas. Bili smo jako povezana grupa momaka, i stvarno sam uživao da idem u borbu sa njima iz utakmice u utakmicu. Bilo je to jedno posebno iskustvo.

U Hapoelu si sarađivao sa Aleksandrom Džikićem. Kakvi su ti utisci?

Trener je drugačiji.. moraš stvarno da ga razumiješ da bi ga stvarno razumio (smeh). On je tip trenera koji želi da zna da si stvarno radio da bi stigao tu gdje jesi. Ako vidi da ništa ne uzimaš zdravo za gotovo, tada ti se stvarno otvori. Voli igrače koji dolaze svaki dan da rade, koji su vrijedni i iskreni, direktni ljudi. Za mnoge može da djeluje kao da je “lud” ili previše glasan, ali to je samo njegov način da pokaže ljubav – takav je on, glasan, energičan, to je njegov stil. Ali njegova košarkaška inteligencija je jedinstvena – način na koji vidi igru, kako je razmišlja, sve te šeme, taktički detalji, X i O, stvarno je izvanredan u tome. Mnogo mi je pomogao u te dvije godine koje smo radili zajedno. On je košarkaški genije.

Da, stvarno uživam u Evroligi. Kao što smo ranije pričali, nakon što sam završio tu cijelu priču sa G ligom i NBA-om, moj cilj po povratku u Evropu bio je da stignem do Evrolige. Ja i moj agent smo napravili plan i rekli: „Evo kako ćemo pokušati da to ostvarimo, biće potrebno puno rada.“ I uspio sam da to postignem – uz pomoć svojih trenera, agenta, svih ljudi na tom putu, mojih saigrača. I stvarno volim to. Svake nedelje igraš protiv najboljih na svijetu – kao košarkaš, šta više možeš da poželiš?

Što se tiče toga da li je Evroliga teža – ne bih rekao da je teža, samo je drugačija. Igrači su veći, brži, ritam igre je drugačiji, konstantno igraš protiv kvalitetnih timova. Ali iskreno, i u Ligi šampiona ima veoma jakih ekipa koje bi mogle da igraju u Evroligi. Takođe ima dosta igrača iz Lige šampiona koji bi mogli da igraju u Evroligi – samo je, kao i u mojoj karijeri, stvar prilike. Pravi trenutak, pravi tim, neko ko će ti dati šansu.

Za mene je ovo ostvarenje sna i ne uzimam to zdravo za gotovo. Čak iako sezona za nas nije išla kako sam se nadao, individualno gledano, trudim se da to cijenim. I dalje mislim da mogu da budem bolji, da nisam još odigrao svoju najbolju košarku, i nastaviću da radim da bih napredovao u Evroligi, da bih pomogao svom timu da pobjeđuje. Krajnji cilj je, naravno, osvajanje titule ili plasman na Fajnal for.

Kada si pomenuo da je prilika važna za sve imamo primer Bona i Pariza, ekipa iz glavnog grada Francuske ima odličnu sezonu.

Upravo tako. Ja verujem da bi i naša ekipa u Hapoelu, koja je bila na Fajnal foru Lige šampiona mogla da se takmiči u Evroligi.

Edi Tavares. Ako dobije loptu u postu jedino što mogu da uradim jeste da napravim faul. I tu je pitanje hoće li biti koš i dodatno bacanje.

Mislim da je Monako odličan tim, posebno ako nastave da popravljaju svoju timsku igru. Fenerbahče, Olimpijakos, Panatinaikos. Mislim da će trenutne prve četiri ekipe biti favoriti za Fajnal for. Mi smo uspjeli da pobijedimo Fenerbahče i Monako prethodnog mjeseca ali ipak mislim da su ove četiri ekipe veoma dobre i glavni favoriti.