O jednoj noći u decembru pevao je Kemal Monteno, o aprilu Zdravko Čolić, a u glavama istinskih i možda malo starijih fudbalskih fanova ostaće u mislima dugo i uporno Deklan Rajs, koji je sastavio Montena i Čolića u aprilskoj noći, ali i dva direktna slobodna udarca iza leđa jednog od najboljih golmana sveta u poslednjih 20 godina.

Verovatno je i Tibo Kurtoa u pripremi za meč protiv Arsenala, izgubio mnogo vremena, prelistavao bogat fudbalskih almanah Arsenalovih prekida, secirao Saku i drugove sa penala, kad, gde, ko i kako, ali ni njemu ni golmanskom trenerskom timu Reala nije palo na um, da prelistaju stranice sa slobodnim udarcima.

Jasno je i kako i zašto, Arsenal je sve svoje prekide pretvorio u male mašine za pravljenje golova, sa sve mamcima, lancima i katancima, košarkaškim blokovima i po jednim lososom na kraju balade koji se praćakne u vazduh više od svih i onda se nekako nagura lopta u gol, jer zašto i ne bi tamo završila, kao i skokovi u košarci, defanzivni ili pogotovo ofanzivni, više su stvar želje i volje, nego snage i osnovnog sportskog obrazovanja.

Slobodan udarac i direktan šut u gol, bile su skoro zaboravljene fudbalske veštine dok Englez u telu i sa glavom Irca nije namestio loptu, udahnuo duboko, zarotirao perfektno oko tzv. živog zida, pa onda još specifičnije i samopouzdanije pobio porodicu Spajdermena u prostoru između prečke i stative u severnom Londonu.

Realno, to niko nije ni očekivao, jer je Deklan Rajs pre tih momenata koji će dugo živeti u mislima svih fudbalskih naroda i narodnosti, šutnuo iz takvih ili sličnih situacija samo deset puta i nikad se nije upisao u listu strelaca. Jer su sve svoje šuterske sposobnosti fudbaleri Arsenala u prethodnom periodu podredili nabacivanju lopte u kazneni prostor i na sve moguće načine je ubacivali u mreže širom Engleske i Evrope.

Ali, ovi će se pamtiti duže i jače i bolje, jer je umetnost izvođenja slobodnih udaraca postala zaboravljena veština, fudbal se okrenuo praktičnom, još od one sezone kada je danski Midtijland imao više od gola po utakmici iz tzv. standardnih prekid situacija, udariti po lopti iz slobodnog udarca direktno i prema golu rivala postalo je suludo u očima fudbalskih privatnika koji prate mantru da je rezultat car.

Slobodne udarce ubila je statistika, ali i onaj čuveni krokodil, igrač koji se spusti iza slobodnog zida, kao na fudbalskom streljanju, da bi izvođač slobodnjaka zanemario pokušaje da upravo iskoristi taj prostor ako tzv. živi zid poskoči. U fudbalu se sve pretvorilo u kvadratne centrimetre, da li možeš da pokriješ i koliko pedalja terena, da trava nikad više ne poraste ako ne mora, glavna je logika fudbalskog trenerskog plemstva ovih dana.

Golmani nisu pomogli, nema pozicije i profesije u fudbalu koja je toliko napredovala, zaustavljaju sve i svašta, pa na kraju nisu znali kako da ih okrive za primljene golove, pa su im uvalili da moraju i da igraju nogama, učestvuju u igri, čast svakome, ali niko nije student igre kao golman, praktično student sa PMF-a, koji zna sve o geometriji, uglovima, fizici, pritiscima i potiscima.

Nakon godina gledanja Mihajlovića i Bekama, Žuninja Pernambukana i Pirla, Roberta Karlosa i Rekobe, Piksija i Platinija, Rožerija Senija i Čilaverta, neko je preko noći, tokom jedne fudbalske sezone, ugasio direktne udarce u gol nakon prekida kao na slavini. Deco, razlaz, bioskop više ne radi, od danas je nabijamo ispred peterca, neka se lome glave i kukovi, pre ili posle jedna lopta će preći gol liniju i to je dovoljno da zaboravimo kako je bilo lepo dok je trajalo.

A nema ništa lepše u fudbalskoj igri, osim kada shvatite da neko poznaje Pitagorinu teoremu do kraja, pa po hipotenuzi ubaci loptu u prazan prostor, od momenta kada ste sami protiv sveta, malo dalje od kaznenog prostora. Da, penal je interesantna fudbalska kategorija, ali tu je izvođač uvek u prednosti. Toliko je uglova i mogućnosti, golmani su svedeni na nivo onih patki na vašaru koje gađate vazdušnom puškom, ne mogu više ni da iskoče kao ljudi i skrate ugao da valja, pa je penal lakša opcija, iako je ona priča o odgvornosti i dalje na snazi, kad promašite penal, čitava vaša karijera ostaje u kolumni, promašenog penala, ikada.

Slobodan udarac je prilika da se vratite u vreme prvih kontakata sa loptom, kada ste u nekom parku, dok su drveća glumila stative, uz pomoć imaginarnog golmana i mreže napravljene od džakova sa krompirom, u glavama ređali slike o vašoj bliskoj i daljoj budućnosti, kada sa tribina se u talasima sriče vaše cenjeno ime i prezime.

Kad naoštrite dioptriju, pogledate prazan prostor oko nekoliko glava i tela, ošmekate kretanje golmana, a onda uzmete vazduh, postavite telo u položaj za fotkanje, sa rukama na kukovima, visoko podignutom bradom i pogledom ka pučini, kao žena pomorca. Sve posle toga, može biti samo istorija.

Ako vam neko kaže da je lako prebaciti živi zid i postići gol, laže. Osim osnovnih znanja fizike i matematike, u jednačinu morate da unesete i povišen ili sastavljene pritiske, stres, kišu, sneg, košavu sa Dunava ili ladno veče u Stoku na Trentu. Morate da unesete i sve one trenutke kada ste na treninzima prebacivali plastiku, a u glavi razmišljali o golu protiv najvećih ikada. Morate u jednačinu da unesete i poglede svih fudbalskih majstora, koji sa nebesa ili tribina ili preko tv ekrana čekaju novog majstora koji će ga metnuti u rašlje i vratiti ih u centar pažnje fudbalske javnosti.

Zato, hvala Deklanu Rajsu koji je odmah dao domači zadatak svima koji fudbal slave, da u svoje glave i tela ubace dodatno samopouzdanje, jer po onoj, ako jedan može, svako može, već ovog vikenda videli smo apsolutni napredak u prenošenju veštine sa kolena na koleno. Uostalom, pitajte Lučića iz Hajduka, nakon gola Karačića iz Lokomotive, uporedite reakcije, njihove, navijačke, javnosti, šta to jedan gol iz slobodnjaka, donosi i odnosi.