Čekajući selektora

Nekako, ne volim Holanđane. Ne mislim na sve stanovnike zemlje „lala“ već samo na fudbalere. Ne navijam za njih otkad je Davids uradio ono što nije Peđa Mijatović – doneo prednost i pobedu svojoj reprezentaciji u meču osmine finala Svetskog prvenstva u Francuskoj 1998. godine. Na Munisipalu u Tuluzu.

Ona šestica dve godine kasnije na popularnom „Tiganju“ u Roterdamu, u četvrtfinalu Evropskog prvenstva, nekako me je manje bolela jer mi, kao navijaču, nije bilo toliko važno da li će Jugoslavija izgubiti sa jednim ili pet golova razlike. Poraz je poraz, eliminacija je eliminacija. Povratak kući je neminovnost i biće obavljen istim putem bez obzira na težinu prtljaga. Šah-mat.

Čak sam i kao dečak više voleo nemački trio Intera u sastavu Mateus – Klinsman – Breme nego li holandsku trojku u dresu Milana, koju su činili Van Basten, Gulit i Rajkard. A tek što me je iznervirao Ronald Kuman kada je u finalu Kupa šampiona 1992. raspalio po lopti sa prilične udaljenosti i srušio san Sampdorije i Vujadina Boškova da se mogu popeti na krov Evrope. Katalonci su tamo stigli godinu dana posle Crvene zvezde, a sada su četiri koraka ispred srpskog šampiona. Četiri ogromna, verovatno nikad dostižna koraka. Ali, to je neka druga tema...

Ova je priča u direktnoj vezi sa mlađim i znatno uspešnijim bratom iz fudbalske porodice Kuman, čiji je otac svojevremeno imao samo jedan, a brat Ervin 31 nastup u nacionalnom timu. I na trenerskom putu Ronald je ostavio dublji trag, a poslednji angažman imao je u svom drugom mandatu na klupi reprezentacije Holandije, koji je posle tri i po godine okončan eliminacijom od Maroka nakon penal serije u šesnaestini finala minulog šampionata sveta.

Od tada je prošlo, evo, 40 dana, a od njegovog naslednika ni traga ni glasa. Tek koji dan više proteći će, od danas, do utakmice sa Nemačkom u Amsterdamu na otvaranju grupe 2 u A Ligi nacija, a još se ne zna ko će Virdžilu van Dajku i saigračima izdavati naređenja. Čelnike Fudbalskog saveza Holandije već uveliko pritiska i stav tamošnje javnosti, koja se opravdano pita zašto se vreme gubi kada je opšte poznato da se ne može vratiti.

Razloga je nekoliko i kompleksni su. Verovatno bi bili već i zaboravljeni da je neko uzeo u ruke ovaj „krompir“, koji je vruć bar kao i prethodni dani u Srbiji i regionu. Jer, Holandija je, uz to što je zemlja lala, svakako i zemlja fudbala, a njena reprezentacija nije igrala u finalu nekog velikog takmičenja već 16 godina. Tačno je, nakon toga je po jednom stigla među četiri najbolja tima i na Svetskom i na Evropskom šampionatu, ali istorija pamti pobednike. A ona to već dugo nije.

I zato su se odgovorni u tamošnjem savezu odmah okrenuli najboljima. Zlonamernici će reći i – ćelavcima. Svakako, trenutno vrlo traženim trenerima koji su na birou za nezaposlene. Arne Slot i Erik ten Hag su se zahvalili na pozivu i pre nego što se prešlo na konkretne teme, dok je Pep Gvardiola verovatno „spustio rampu“ pre nego što je razgovor i počeo. Niko od njih nije spreman da prekine odmor. Ili ne želi tek povremeno da ima obaveze na terenu, što je potpuno normalno kada radite u reprezentaciji.

Zavisnik od tog adrenalina je, po svemu sudeći, i Peter Bos, koji je izabrao da ostane na klupi šampionske generacije PSV-a iako je ispred sebe imao primamljivu ponudu da mu više od 18 miliona stanovnika Holandije dva puta mesečno „kroji“ tim i na njemu leči lične frustracije.

Predvodnik reprezentacije koja će krajem septembra gostovati u Beogradu, a onda 10 dana kasnije i dočekati „orlove“ u Ajndhovenu, ne vidi se ni kroz maglu. Vodeći ljudi Fudbalskog saveza Belgije bili su brži i hrabriji pa su za selektora izabrali nekadašnjeg kapitena „lala“ Marka van Bomela, a Džon van ’t Šip, koji doduše nije ni pominjan kao potencijalni kandidat za upražnjeno mesto, dobio je posao u Kazahstanu.

Uglavnom, Holandija ima kvalitetne trenere, to nije sporno, ali izgleda da mesto selektora nije tako primamljivo. Zato se opet, pravo niotkuda, pojavio Luj van Gal, mada deluje da se više o njemu priča jer je sam napomenuo da je spreman da pomogne, ukoliko bude bilo potrebe za tim, a manje kao o ozbiljnoj opciji. Njegova tri mandata na klupi nacionalnog tima moraju se okarakterisati kao uspešna, njegova klupska trenerska karijera takođe je za svaku pohvalu, ali izbor 74-godišnjeg stručnjaka u vreme kada se fudbal iz dana u dan ubrzava deluje da ne bi bio pravo rešenje.

Poslednji stranac koji je predvodio Holanđane bio je Ernst Hapel, a njegov mandat završen je leta 1978. porazom u finalu šampionata sveta u Argentini od domaće selekcije. Od tada je prošlo 48 godina – Hapel je preminuo pa je bečki Prater te 1992. poneo njegovo ime – pa je možda došlo vreme da selektor bude „iz uvoza“. Jer, domaći stručnjaci, izgleda, ne žele.