Gospodine Kojzek, šta ćete Vi ovde?

Postoje neki igrači zbog kojih pomislite da je biti fudbalski skaut najlakša stvar na svetu jer se već posle petnaestak minuta pažljivijeg gledanja meča vidi da imaju potencijal za ozbiljne klubove.

Takav je slučaj sa napadačem Partizana Erikom Kojzekom – momkom koji svakim svojim pokretom na terenu pokazuje da je materijal za elitni fudbal na zapadu Evrope, a ne u onom njenom delu gde, osim Crvene zvezde i zagrebačkog Dinama, nema ekipa koje mogu da isprate taj nivo.

U sumornom uvodu sezone za Partizan nije bilo mnogo pozitivnih tačaka za koje se moglo uhvatiti. Jedna je, svakako, Milan Vukotić, druga Ibrahim Zubairu koji se istakao golovima, a treća 20-godišnji napadač na pozajmici iz Volfsbergera. No, iako prva dvojica, a posebno Crnogorac, mogu da naprave lepe karijere u centralnoj Evropi, Kojzek jedini deluje kao neko ko bi mogao da ima bitnu ulogu u Ligama petice.

Videlo se to odmah na debiju u pripremnom meču protiv Nefčija kada je bio i strelac, mada bi utisak bio vrlo dobar čak i bez tog gola. Ima fudbalera koji lošu, po ekipu skoro beskorisnu igru zamaskiraju slučajnim golom i dignu sebi ocenu na fudbalskim aplikacijama, a ima i onih poput Erika čiji vrhunski posao na terenu možda neće uvek biti nagrađen golom, ali će ga svi koji se razumeju u fudbal pohvaliti.

Svojom nesebičnošću i brojnim drugim kvalitetima van kaznenog prostora, možda će pre čak upisati asistenciju nego gol, što je praksa od dolaska u Partizan. Na dosadašnjih šest zvaničnih utakmica za tim iz Humske, momak iz Slovenj Gradeca je zabeležio gol i tri asistencije. Na prvi pogled, reklo bi se ništa posebno.

Ali sve što radi na terenu je tako pametno, korisno, pismeno. Link-up igra, shadow-marking (trk prilikom presinga kojim neutrališe jednu protivničku liniju dodavanja), kretnja, način na koji okupira protivničke štopere, kako ih se oslobađa, kako čeka i napada loptu, kako čita dešavanja na terenu… U svemu što radi vidi se koliko je fudbalski pismen i da pripada evropskoj školi fudbala. U njegovoj glavi već stoji sve što treba da poseduje jedan moderni evropski napadač.

Ima, dakle, mozak, a ima i telo, mada je potrebno da još malo ojača da i to bude na savršenom nivou. Baš zato ga mediji porede sa Halandom, a njemu to prija jer i sam priznaje da se najviše ugleda na njegovu igru. Pored svih gore navedenih kvaliteta, slični su i po visini (Norvežanin je sa 195 za centimetar viši), a i po brzini, pošto su merenja pokazala dostiže brzinu od nešto preko 33 km/h, što je za tu konstituciju monstruozno.

Erik Kojzek - Young Goalmachine Watch on YouTube

Zajednička im je i “mana” da imaju nešto lošiji prvi kontakt i da nisu baš najbolji u dužem posedu lopte. Ali zato su odlični kada treba da urade nešto iz jednog, maksimalno dva kontakta – bilo da odlože loptu saigraču glavom ili nogom, bilo da šutiraju. Videlo se to najbolje protiv Tobola kada je na taj način asistirao Zubairuu za drugi gol i prilikom poništenog gola plavokosog 20-godišnjaka.

Izvesno je da nikada neće dostići nivo Sitijevog špica, ali da bude “Haland za siromašne” i te kako ima potencijal. Zato i ne čudi što ga Ralf Rangnik, selektor Austrije, drži na oku. Štaviše, upravo je on vodio razgovore sa njim i bio glavni razlog zbog kojeg je Slovenac promenio fudbalsko državljanstvo i postao član U21 selekcije Austrije. Nekadašnji menadžer Junajteda smatra da je Kojzek profil napadača kakav je neophodan reprezentaciji u narednim godinama – visok, brz i efikasan i uspeo je da momka koji je skoro celo svoje detinjstvo proveo na relaciji između ove dve države ubedi u taj projekat.

Rekli biste “pa što već ne igra u nekom vrhunskom klubu ako je toliko dobar” i bili delimično u pravu. Za prvi tim Volfsbergera izborio se i ranije nego što je planirano zahvaljujući svom kvalitetu. Tako je pretprošle sezone sa 18 godina izjednačio rekord austrijske Bundeslige po broju golova nakon ulaska sa klupe kada ih je postigao čak sedam. Međutim, prošle sezone ga je u svom daljem razvitku najpre zaustavila povreda, a onda i slaba forma ekipe jer, na kraju krajeva, i on, kao i većina napadača, zavisi od saigrača.

Zato se Partizanu posrećilo da dobije priliku da u svoje redove dovede ovakvog talenta, makar i na pozajmic, jer je želeo tim gde će imati priliku da bude redovan starter. Za razliku od slučaja sa Miloševićem, koji je bio “pola tima”, ali u čijem ugovoru o pozajmici nije bila ubačena opcija otkupa, Kojzeka će moći da otkupi za 2.000.000 evra.

Po svemu prikazanom, jedan od prioriteta kluba bi trebalo da bude da što pre nađu taj novac za otkup jer ovakvi igrači danas vrede mnogo više i ne zadržavaju se dugo na ovakvim usputnim stanicama na putu ka elitnom fudbalu.