Legija „stranaca“ u 40 reprezentacija

Fudbalski zemljotres je sve bliži. Svetsko prvenstvo, 23. po redu, počeće u četvrtak uveče kada će reprezentacija Meksika, kao jedan od suorganizatora, ugostiti selekciju Južne Afrike. I od tada ćemo, naravno figurativno, biti prikovani za male ekrane, mada su i ti ekrani samo figurativno mali, jer danas gotovo da nema porodičnog doma u kojem na zidu nije okačen smart TV sa dijagonalom od 40+ inča. 

Kroz našu će dnevnu sobu defilovati pripadnici različitih nacija, iako je jasno da ne osećaju baš svi na isti način težinu grba koji nose na grudima. Dosta je primera naturalizovanih igrača, koji će iz najrazličitijih razloga nastupati za zemlje sa kojima po poreklu nemaju baš ništa zajedničko, ali je mnogo i onih koji će igrati za selekcije koje ne predstavljaju države u kojima su rođeni.

Svi selektori su poslali konačne spiskove sa imenima i prezimenima igrača koji će biti u prilici da nastupe na Mundijalu, a zanimljivo je da je samo osam reprezentacija sastavljeno isključivo od igrača rođenih na teritoriji države čiju će himnu slušati bar tri puta širom Sjedinjenih Američkih Država, Meksika i Kanade. Sigurno je da ne biste mogli da ih nabrojite iz prve.

Možda biste na taj spisak stavili Holandiju, ali tada biste napravili grešku, jer Ronald Kuman računa na Gusa Tila. Ovaj fudbaler PSV-a je, razume se, čistokrvni Holanđanin, ali je igrom slučaja rođen u Zambiji, gde su njegovi roditelji bili na privremenom radu. Pre pet godina tu je činjenicu pokušao da iskoristi i srpski trener sa ozbiljnim CV-jem na afričkom kontinentu Milutin Sredojević, tadašnji selektor popularnih Čipolopola iliti „bakarnih metaka“, ali nije uspeo da ga privoli da zaigra za državu svog rođenja.

Pogrešili biste i ako biste probali sa komšijskom Belgijom, jer je u njenom sastavu Andre Onana, momak koji je samo pet godina, od svoje jedanaeste pa do šesnaeste, živeo u toj državi. Pre toga je bio u rodnom Senegalu, a kasnije ga je fudbalski put vodio kroz Nemačku i Francusku do Engleske. Ipak, i pored svega toga, bio je redovan član mlađih selekcija „crvenih đavola“, čemu je ostao dosledan i u seniorskoj karijeri.

To baš nije bio slučaj sa Ajmerikom Laportom, koji je nastupao u podmlatku za Francusku u kojoj je rođen, ali se kasnije setio svojih prababa i pradeda i prihvatio poziv iz Španije. Nemačka kao „uljeza“ ima Valdemara Antona – čija je majka poreklom Nemica sa Volge – koji je rođen u Uzbekistanu. Mark Guei je rođen u Obali Slonovače, ali je već od svoje prve godine stanovnik Engleske, koju će predstavljati i na ovom Mundijalu.

Van svoje domovine, mada nisu jedini u aktuelnom rosteru, i to zato što su im očevi bili fudbaleri u „pečalbi“, rođeni su i Norvežanin Erling Haland (Engleska), Argentinci Đulijano Simeone (Italija) i Niko Paz (Španija) i Francuz Markus Tiram (Italija). Četvorica Iračana (Ali, Al-Amari, Jakob, Kasem) rođeni su u Švedskoj, petorica Turaka (Ozdžan, Čalhanoglu, Ajhan, Jildiz, Uzun) u Nemačkoj, a čak šestorica reprezentativaca Zelenortskih Ostrva su prvi put zaplakala u Holandiji.

Svoje „internacionalce“ imaju i Hrvati – trojicu iz Nemačke, po dvojicu iz Austrije i Bosne i Hercegovine i jednog iz Švajcarske, dok u selekciji koju predvodi Sergej Barbarez čak 17 igrača neće nastupati za zemlju svog rođenja. Ipak, nije selekcija Bosna i Hercegovina baš blizu rekordnog broja.

Maroko će predstavljati 19 „internacionalaca“, po šest iz Francuske i Španije, dok će dres Demokratske Republike Kongo nositi jedan više. Čak 11 ih je rođeno u Francuskoj, a nije zanemarljiv ni broj od pet „Belgijanaca“.  

Međutim, ima li čudnije priče o onoj iz Kurasaa, karipske selekcije u kojoj je samo jedan član rođen na njenoj teritoriji? To je Tahit Hose Grigorio Đorkaef Čong, koji je u svom imenu i prezimenu, reklo bi se, spojio Tahiti, Španiju, Italiju, Francusku i Kinu. Svi ostali njegovi saigrači rođeni su u Holandiji, kao i Dik Advokat, koji će sa svojih 78 punih godina postati najstariji selektor u istoriji Mundijala.

Po mestu rođenja, generalno gledano, najbrojniji su Francuzi, a njih 98 raspoređeno je u 12 reprezentacija. Za svoju domovinu igraće 23, a ostali će nastupati u opremama Haitija i devet selekcija iz Afrike, uz pomenutog Laporta u dresu „crvene furije“.  

Da li se još pitate koje selekcije nemaju internacionalce po rođenju? To su Austrija, Brazil, Južna Afrika, Kolumbija, Panama, Saudijska Arabija, Češka i Švedska. Da li će zbog toga njihovo jedinstvo na terenu biti izraženije? Teško, jer nam primer 289 igrača na predstojećem Mundijalu potvrđuje da su granice u atlasima samo linije koje često nemaju puno smisla u stvarnom životu.