Luka, sine, sad ili nikad

Život neke šanse pruža, neke oduzima, ali kada se podvuče crta – bilo u kojoj njegovoj dobi i iz bilo kog razloga – nekako se dolazi do zaključka da smo sami kreatori svoje sudbine. Ako pomislimo da nam je neko uskratio mogućnost da se predstavimo i pokažemo šta i koliko znamo, bilo bi fer odmah da se zapitamo da li smo tog nekog ubedili da smo taj prostor zaslužili.

Život nije matematika, mada i tamo sve češće jedan i jedan nisu dva, a i već je dokazano da će se dve paralelne prave negde u beskonačnosti (!?) iseći... I tačka. Sve u svemu, život je satkan od malih pobeda i poraza, od realizovanih i propuštenih šansi. A napadači u fudbalu nekako baš žive od procenta iskorišćenih prilika. Nekada im je veća muka da tu priliku dobiju.

Reprezentacija Srbije na startu novog takmičarskog ciklusa sa selektorom Veljkom Paunovićem imaće vraški težak zadatak da u četiri meča sa tri izuzetno kvalitetne selekcije osvoji što veći broj bodova kako se u novembru, kada se takmičenje u A Ligi nacija bude završilo, ne bi automatski preselila u drugi razred. Deluje da bi osvajanje trećeg mesta u konkurenciji Grčke, Holandije i Nemačke bilo odlično dostignuće, koliko god mi želeli da verujemo da možemo sa svima da se porvemo i zabiberimo im čorbu.

Uoči ovih utakmica, na papiru, Srbija može vrebati šansu i u činjenicama da su „lale“ i „panceri“ zamenili selektore nakon šampionata sveta pa će, verovatno, Ćavi i Jirgen Klop – pogotovo ovaj drugi jer je na spisak reprezentativaca stavio čak 44 imena – septembarsko-oktobarski „prozor“ iskoristiti i za međusobno upoznavanje. Grci sa srpskim stručnjakom Ivanom Jovanovićem na klupi imaju jednu od najtalentovanijih generacija u istoriji, a poseban šmek daje joj podatak da su nosioci igre izuzetno napadački orijentisani.

„Orlovi“ bi, ipak, trebalo da gledaju u svoje dvorište i tu potraže detalje koji će napraviti razliku u njihovu korist. Povratak Dušana Tadića u nacionalni tim jeste dobitak, ali teren je jedino merilo, pa bismo tu mogli vrlo brzo da saznamo kakvu će ulogu dobiti rekorder po broju nastupa za reprezentaciju Srbije. Dobar rezultat, naravno, najviše će zavisiti od realizacije, a tu bi napadači trebalo da dođu do izražaja.

U odsustvu povređenih Aleksandra Mitrovića i Dušana Vlahovića, prvi izbor konačno bi morao biti Luka Jović. Napadač AEK-a je dugo u reprezentaciji, ali je uvek nekako bio u senci pomenutog tandema. Jeste on nastupio u 52 meča u dresu Srbije, ali je samo u 18 navrata bio starter, a gotovo nestvarno deluje podatak da je tek pet utakmica i počeo i završio na terenu.

Ako bi se izvukao prosek njegovih minuta, dolazimo do toga da je igrao manje od poluvremena po meču. I jeste, konkurencija je svih proteklih godina bila prilično jaka. Mitrović je koristio svaki minut i gotovo svaki dodir sa loptom pretvarao u nacionalno slavlje, a Vlahović je dobrim partijama u Juventusu sticao samopouzdanje koje ga je krasilo i u nacionalnom timu. A Jović? On je sedeo i strpljivo čekao...

Nije u potpunosti fer reći da će sada, gotovo sigurno, biti starter jer nema vodećeg tandema, zato što je tokom čitave prošle i na početku ove sezone u izvanrednoj formi. Prošle je sa 17 golova bio jedan od najvažnijih kreatora – uz trenera Marka Nikolića, razume se – šampionskog slavlja u Novoj Filadelfiji, a i ove je sa šest golova u devet mečeva u svim takmičenjima istakao ozbiljnu kandidaturu za najboljeg strelca (i igrača) svog tima.

Zbog svega toga, samopouzdanje bi trebalo da mu je na najvišem nivou, a dešavanja sa glavnim „rivalima“ u vrhu napada samo dodatni motiv da pokaže da mu ništa nije poklonjeno. I da ništa nije dobio nezasluženo.

Luka nije razbijač u šesnaestercu rivala niti neko ko će uzeti loptu, predriblati trojicu protivničkih defanzivaca i nakon toga savladati njihovog golmana. Da bi iskoristio svoj potencijal, potreban mu je još neko u vrhu napada ko će odvlačiti pažnju rivalima ili za koga će on to isti raditi, jer je baš iz drugog plana najopasniji. Tehnički je potkovan i zna kako da reaguje kada se nađe u gol šansi.

Slovenija - Srbija (1:1), 90+6' Luka Jović Watch on YouTube

Da nije tako, ne bi iza sebe imao 11 pogodaka za reprezentaciju, od kojih su neki bili izuzetno važni. Protiv Škota je u finalu baraža za odlazak na Evropsko prvenstvo doneo produžetke u 90. minutu, srušio je Šveđane u sudijskoj nadoknadi prvog poluvremena i značajno pomogao da Srbija uoči Mundijala u Kataru izbori plasman u A Ligu nacija, a poslednji gol za nacionalni tim postigao je u poslednjim trenucima meča grupne faze na šampionatu Evrope 2024. godine sa Slovenijom. Tako je svom timu doneo bod, koji je čuvao nadu za plasman u nokaut fazu do poslednjeg trenutka.

Možda ima malo i do prethodnih selektora, ali se čini da je Jović češće imao ulogu džokera nego li startera jer mu je, nekako, uvek nedostajalo adrenalina. Svoj najbolji fudbal, do prošle sezone, igrao je u Ajntrahtu pre sedam godina, ali je tada tek stidljivo i na sporedni ulaz dobio šansu u u nacionalnom timu.

Kasniji boravci u Realu, Fiorentini i Milanu nisu bili tako plodonosni zbog čega je i samopouzdanje bilo u minusu. Sada, kada rešeta u Grčkoj i kada će, sva je prilika, biti starter protiv reprezentacije zemlje u kojoj se fudbalski preporodio, krajnje je vreme da nevernim Tomama pokaže da zna da igra fudbal. I kao predvodnik generacije povede Srbiju ka ostvarenju ciljeva.