Bez bekova nema vihora, bez vihora nema rezultata

Joj, dosadni smo više. Srbija nema bekove, Srbija nema bekove i opet Srbija nema bekove. I tako u nedogled, već godinama. Srbija nema još mnogo toga i to ne samo kao fudbalska reprezentacija, ali se čini da je ovo jedna od vodećih stvari koja brine široke narodne mase. Iako u svakoj narednoj utakmici očekuju da neko zablista pored leve ili desne aut-linije, navijači konstantno posle svake od njih postavljaju isto pitanje: „Da li je moguće da nemamo kasvetnog beka?“

Da, gospodo, moguće je... Razlog nije samo jedan, jer da jeste valjda bi ga neko rešio za sve ove godine, ali je sve teško i pobrojati. Neki se kriju u pojedincima, neki u sistemu ili njegovom nedostatku, neki u institucijama, neki u (ne)ostvarenim planovima, ali je svima zajedničko da Srbija nema vrhunskog desnog beka još od Zorana Bate Mirkovića, dok na levoj strani pati otkad je Aleksandru Kolarovu prošao zenit karijere. A i tome ima iha-ha...

Istina, Antonio Rukavina je, poput aktuelnog selektora mlade reprezentacije Srbije, dres sa nacionalnim obeležjima oblačio 59 puta i to nije slučajno, ali se čini da je nekako u tim nastupima ostao nedorečen. U defanzivi nije bio čvrst i beskompromisan borac poput svog prethodnika, dok na polovini rivala nije uspevao da se nametne kao konstantna opasnost. Možda su tome kumovali i problemi u drugim linijama jer je za vreme njegovog mandata reprezentacija igrala na dva, a propustila duplo više velikih takmičenja.

Branislav Ivanović je svaki povereni zadatak izvršavao sa maksimalnom posvećenošću, ali je uvek nekako izgledalo da je iznuđeno rešenje kraj aut-linije. Upravo su ga zbog njegove svestranosti, selektori izmeštali iz centralnog dela defanzivne linije iako se u mlađim kategorijama i na početku seniorske karijere nije profilisao kao desni bek već kao igrač iz srca odbrane. Njegov je kvalitet što je i na tom mestu znao da ispuni ciljeve, ali je mana sistema što u to vreme nije iznedrio nekog sprintera koji bi centaršutevima iz trka „spajao“ saigrače sa golom.

Ranije je prinudno opredeljenje na tom mestu bio i Goran Gavrančić, dok Dušan Basta nije uspeo da se nametne kao sigurno i dugoročno rešenje. Ne znam vas, ali mene još peku oči kada se setim da je Dragan Stojković u meču sa Danskom na prošlom Evropskom prvenstvu na tu poziciju postavio Srđana Mijailovića. I tako potpisao i svoju i njegovu i našu kapitulaciju i pre (žestoke) borbe koja je usledila.

Tek malo ružičastije prethodnih decenija bilo je na suprotnoj strani terena. Ivica Dragutinović se pojavio kao spas nakon što je Željko Petrović na Mundijalu 1998. u Francuskoj glumio levog beka, jer na toj poziciji nije igrao ni u petlićima, a kamoli na višem nivou. Aleksandar Kolarov je držao „banku“ na tom mestu čitavu dekadu, ali u Ivanu Obradoviću i Aleksandru Lukoviću, koji je zbog toga kasnije i prebačen u centralni deo defanzive, nije imao ozbiljnu alternativu. Filip Mladenović je znao da zasija, ali je u njegovo vreme, koje nije bilo tako davno, često eksperimentisano sa formacijom tima zbog čega su pozicije klasičnih bekova iščezle.

Uzrok vuče posledicu, ali je u ovoj situaciji u srpskom nacionalnom timu na sceni reciprocitet, reklo bi se. Da je bilo boljih bekova, ne bi se prešlo na sistem sa trojicom centralnih defanzivaca. Takođe, da je bilo više razumevanja za njih, do sada bi možda neko i zasijao. Ovako, Srbija je ostala zarobljena između želja i mogućnosti što je dovelo da trojica od šestorice prekobrojnih za meč sa Grčkom na startu Lige nacija budu – bekovi. Slučajnost ili ne, teško je reći.

Dakle, po fudbalskim kvalitetima selektor ih ne vidi ni među kandidatima za tim zbog čega je spreman da kraj desne aut-linije postavi mladog i neiskusnog centralnog defanzivca, a kraj leve isluženog krilnog ofanzivnog fudbalera i to u formaciji sa četvoricom u poslednjoj liniji. Zato igra po kiši na stadionu „Rajko Mitić“ nije ličila ni na šta ni kada se ekipa branila ni kada je napadala.

Brojni su primeri u vrhunskim ekipama da bekovi iz formacije sa četvoricom igrača ispred svog golmana, kada njihova ekipa napada, ulaze u sredinu, odakle se defanzivni vezni spušta u poslednju liniju pa krila dobijaju prostor da deluju kraj aut-linije. Za takve ideje neophodno je da pomenuti vezista ima stabilnost i čvrstinu, ofanzivci dribling i brzinu, ali je možda i najvažnije da bekovi znaju šta i kako da rade u središnjici terena. Da ne budu tamo puki posmatrači dešavanja već da svojim kvalitetom pomognu da se napad brzo, tačno i tečno razvija.

Reći će neko, verovatno s pravom, da se sada mnogo očekuje od tih igrača jer ih Srbija nema ni za primarne zadatke kraj aut-linija, a kamoli da svojim dodatnim angažovanjem unaprede pas igru u poslednjoj trećini. Ali, to je moderan fudbal. Ako želiš da ga igraš i da se nadigravaš sa vrhunskim ekipama, onda moraš da rizikuješ i igrače takvih profila pošalješ na teren. Ako nećeš, zatvori se kao Oto Rehagel pre 20 i kusur godina i uzdaj se u prekide, skok igru i pad koncentracije protivničkih igrača u odsudnim trenucima. Trećeg nema.

Imena Koste Nedeljkovića, Ognjena Mimovića, Lazara Nikolića, Strahinje Stojkovića, Uroša Tegeltije i Borisa Matića, očito, na reprezentativnom planu trenutno ne znače ništa. Isti je slučaj i sa Aleksom Terzićem, Petrom Sukačevim, Stefanom Bukincem, Mihailom Ristićem, Ademom Avdićem i Viktorom Radojevićem. Iz različitih razloga, ono što oni mogu da ponude nije dovoljno kvalitetno, a dobijanje šanse na kašičicu nikako neće popraviti stanje stvari.

U srpskom fudbalu, kao i u fudbalu generalno, mora da se postavi sistem. I u ovo moderno doba, rezultate imaju baš oni koji su to na vreme shvatili. On mora da se gradi počev od pionira, sa prvim takmičarskim utakmicama, ne bi li iznedrio pojedince posle godina i godina „klesanja“ koji će biti od pomoći i seniorskom sastavu. Dodatni problem „orlova“ je što je većina pomenutih požurila golobrada u inostranstvo pa sada očekujemo da nam reprezentativne bekove naprave stranci.

Šta je bilo, bilo je i za prosutim mlekom ne vredi žaliti. Ali, jednom se mora preseći. Veljko Paunović mora da izabere dvojicu bekova, po jednog sa obe strane, koje će da forsira i iza kojih će da stane čak i kada budu grešili. A grešiće, dileme nema, jer su ljudi, a ne roboti. Mora da osmisli sistem sa klasičnim bekovima jer ovo poigravanje sa pojedincima koji imaju zadatak da špartaju od zastavice do zastavice na našem podneblju nema perspektivu.

Ne rađaju se naša deca sa fizičkim predispozicijama pa čak i radnim navikama da neumorno trče 90 minuta. Mi smo više za tehniku, vic i šalu, a da bi takvi kreativci došli do izražaja, moraju imati sigurnost iza sebe. Tu sigurnost uvek će bolje pružiti četvorica nego li trojica igrača u defanzivi.

Dok se tako ne preseče, po cenu neodlaska na još neka velika takmičenja jer i ovako ili ne odlazimo ili se brukamo kada odemo, imaćemo nadu, veru, razočaranja i ljutnju u jednom paketu. A to se više ne da izdržati...