Neki su porazi pobede

Mundijal – najveće, najbolje i najgledanije sportsko takmičenje na svetu sa razlogom – nas uvek podseti zašto je to što jeste. Sada kada je kvantitativno veći nego ikada, postalo je još teže podići „boginju“ i upisati se zlatnim slovima u istoriji. Mesta ima samo za jednog pobednika i, po logici, svi ostali su gubitnici.

Ali nije tako. Da, pobede rađaju šampione, ali neki porazi rađaju heroje. Jer šta su drugo fudbaleri Zelenortskih Ostrva nego baš to?

Nisu se oni, kao debitanti na Svetskom prvenstvu, uplašili ni Španije, šampiona Evrope, ni Urugvaja, dvostrukog svetskog šampiona, ni Saudijske Arabije, jedne od najjačih selekcija Azije. Bili su drugi u takvoj konkurenciji i bez ijednog poraza, doduše i bez pobede, plasirali se u šesnaestinu finala gde su izašli na megdan šampionu sveta i najvećem igraču ikada – Argentini i Mesiju.

Posle njegovog gola nakon pola sata pomislili smo ono što se pomisli svaki put kada favorit povede protiv autsajdera – dobro je, trajalo je koliko je trajalo, čak su i izdržali duže nego što se očekivalo. Ali Kabo Verde je došao na Mundijal da se poigra sa logikom.

Izjednačenje koje je posle sat vremena igre doneo Deroj Duarte nije bilo plod sreće ili jednog zalutalog napada. Bilo je rezultat uigranosti, smelosti i uverenja da nema nepobedivih. No, i dalje je 90. minut bio daleko, a vremena da se sve vrati u normalu i previše.

Ipak, stameni defanzivci odbijali su nalet za naletom, maestralni Vozinja branio je kao čovek koji je rešio da nastavi i ličnu i kolektivnu bajku, pa je svaki novi minut terao Argentince da igraju sve ozbiljnije. I igrali su, ali nije bilo dovoljno – Kabo Verde je i četvrti put na turniru ostao nesavladan u regularnom toku utakmice.

Kada je Lisandro Martines pogodio već na početku produžetaka, činilo se da je priča konačno dobila kraj koji je od početka bio napisan. I baš tada, kada su svi već počeli da žale hrabre ostrvljane, Sidni Lopeš Kabral postigao je gol zbog kojeg će ova utakmica živeti mnogo duže od rezultata. Gol za najež. Gol za istoriju. Gol za nadu.

Ali avaj – manje od deset minuta nakon tog gola i još toliko pre kraja meča, Kristijan Romero, čovek koji je navikao da lomi kosti protivnika, ovoga puta odlučio je da slomi srca desetinama miliona ljudi koji su navijali za afričku selekciju. Bar toliko je bilo razočaranih, svih onih koji su se tokom ta dva sata osećali kao da su rođeni usred Praje, a ne podno Šar-planine, Alpa ili Himalaja.

Kupili su nas sve tako jeftino – samo trudom i požrtvovanjem. Branili su se kao da im životi zavise od toga, trčali kao da ne znaju šta je umor i napadali bez straha.

Iako se zalaganje videlo i golim okom, tu je precizna statistika da dokaže – imali su 98 sprinteva, što je 14 više od Argentinaca i pretrčali čak 12 kilometara više! To je kao da su čitav meč igrali sa jednim fudbalerom više.

Nije, nažalost, bilo dovoljno za prolaz dalje, za pobedu u bukvalnom smislu, ali postoje i neke druge, gotovo jednako važne pobede.

Pobedio je Vozinja - pravi lider koji nije dozvolio svojim saigračima da na kraju utakmice popadaju na teren. Podigao je svakog od onih koji su pali izmoreni. Podigao ih je jer su morali da stoje uspravno, jer su zaslužili da stoje uzdignute glave. Ako je neko trebalo da popada, onda su to Argentinci, ti svetski šampioni, koji su morali da daju poslednji atom snage da pobede malenog, ali hrabrog debitanta i njegove ratnike.

https://x.com/ecuainformado/status/2073244792398495917 pic.twitter.com/ffKnsVKwG4

— Ecuainformado (@ecuainformado) December 7, 2023

Pobedio je i Kabral, čija će lepotica od gola biti, gotovo izvesno, proglašena za najlepši na turniru. Ali pobedio je on odavno jer ima onakvu devojku, ponosnu i prelepu, prema kojoj je potrčao čim je lopta završila u mreži. A ništa manji pobednik nije ni ona jer je njenom heroju, u sekundama posle onako bitnog gola, u glavi bila samo ona.

https://x.com/goalsside/status/2073313783485698305 pic.twitter.com/ffKnsVKwG4

— Goalsside (@goalsside) December 7, 2023

Pobedio je i Nuno da Košta, koga su, dok je plakao posle meča, tešili ništa manje uplakani, ali na svog oca i muža beskrajno ponosni sin i žena. I baš je zbog ovakvih scena ova utakmica bila mnogo više od obične, zato se pretvorila u još kultniju. A kultne utakmice stvaraju heroje.

https://x.com/AtaqueFutbolero/status/2073373135345184797 pic.twitter.com/ffKnsVKwG4

— AtaqueFutbolero (@AtaqueFutbolero) December 7, 2023

Fudbaleri i stručni štab Zelenortskih Ostrva jesu baš to. Oni na svoje prvo Svetsko prvenstvo nisu došli sa namerom da ga osvoje. Ne, toga nema ni u bajkama. Došli su da daju sve od sebe. Ali dok neki tu frazu olako prevaljuju preko usana, njihove se reči poklapaju sa delima. A kada je tako, Bog, karma, univerzum ili štagod da je zaslužno za pravdu, ne može da ne nagradi trud. Zato su, umesto tiho i beznačajno poput mnogih, sa ovog Mundijala otišli kući sa posebnim mestom u srcu i sećanju desetina miliona ljudi.

Za nekoliko godina trebaće nam možda neka sekunda da se setimo šampiona Mundijala 2026. Za finalistu će nam možda biti potrebna nečija pomoć. O polufinalistima da i ne govorimo. Ali svi mi koji smo bili svedoci ove nestvarne utakmice, ali i one iste takve protiv Španije, pa i preostale dve u grupi, pamtićemo jednog učesnika šesnaestine finala.

Pamtićemo Spartance modernog doba koji su odbijali da pokleknu pred mnogo moćnijim od sebe. Pamtićemo njihovog Leonidu koji im nije dao da se pokore ni kada su izgubili. Pamtićemo njihovu želju da svoju zemlju i svoje najbliže učine najponosnijima na svetu.

Jer neki porazi zaista jesu pobede. I retki su oni koji to potvrde tako ubedljivo kao Kabo Verde.