Ogledalce, ogledalce moje...

Da bi čovek bio uspešan, kažu da mora da bude pomalo egoističan. Međutim, postoji granica do koje zdravo, kompetitivno samopouzdanje može ići. Problem nastaje onda kada taj ego (više) nije u libeli sa realnim dometima i sposobnostima.

Najsvežiji je slučaj Kristijana Ronalda koji je prethodnih desetak dana, ili bar pogotovo tada, podsetio na svoju staru boljku – narcisizam i sve njene izraštaje. Za očekivati bi bilo da ljudi u tim godinama prihvate realnost i smanje sujetu. Ali naprotiv, ona kao da se povećava kako vreme prolazi i bliži se kraj karijere. Jer, izgleda da je teško odvići se od posebnog tretmana koji ih je, kao jedne od najboljih, pratio svih prethodnih godina.

Ono što je za Portugal Ronaldo, za Srbiju je Dušan Tadić – i igrački, ali ispostaviće se i karakterno. Situaciju sličnu Ronaldovoj imali su „orlovi“ sa svojim kapitenom na kraju prošlog Evropskog prvenstva. Tada je on, nezadovoljan odlukom (za koju niko ne kaže da je ispravna) selektora Stojkovića, istupio pred kamere istakavši svoju „najboljost“ i „najspremnost“, bez imalo osećaja da tako ponižava saigrače. Iako je vrlo verovatno da zaista jeste najbolji i najspremniji igrač u timu, neke stvari se prosto ne rade, pogotovo ne ako ste kapiten. Odmah zatim se i povukao iz reprezentacije i nije ga bilo sve do ovog septembra.

Iako bi neko pomislio da je nešto naučio iz te situacije, shvatio da je pogrešio, ispostaviće se, skoro dve i po godine kasnije, da nije tako jer je gotovo istu stvar ponovio i u svom novom klubu – NEK-u iz Najmehena.

Minulog vikenda je NEK gostovao Ajaksu na stadionu na kom Tadić ima status legende. Sva novinarska pažnja u susret ovom meču je, zato, bila usmerena na njega, a posebno se istakao intervju za tamošnji portal NU. Birane reči o ljubavi prema bivšem klubu za koji je na blizu 250 mečeva upisao 105 golova i 112 asistencija i bio kapiten nisu bile ništa neuobičajeno, ali su one o sadašnjem zaparale uši.

„U NEC-u mnogo toga treba da se popravi, ali jasno je da ne mogu da promenim sve. Zato se usredsređujem na najvažnije stvari. Uz dužno poštovanje prema NEC-u, navikao sam da igram za klubove koji osvajaju trofeje. Ajaks je bio i ostao moj standard. NEC pokušava da izgradi novi identitet. Kakav klub želimo da budemo? Klub mora da napreduje, ali u kom pravcu? Tu odluku mora da donese rukovodstvo. Pored toga, mnogi igrači nisu navikli da zbog evropskih obaveza igraju utakmice na svaka tri dana.“, bio je to samo uvod u, blago rečeno, čudan nastavak intervjua.

Uz očigledno nezadovoljstvo upravljanjem kluba, isti je uvredio smatrajući da je i dalje iznad njegovog nivoa i da zaslužuje bolje, a to nije nešto što bilo koji navijač želi da čuje od igrača. Rekao je i da je navikao da igra za klubove koji osvajaju trofeje, mada je istina i da je iste osvajao samo u Ajaksu. U Vojvodini, Hroninhenu, Tventeu, Sautemptonu i Al-Vahdi nije baš bio blizu dizanja pehara, dok borba za titulu sa Fenerbahčeom u Turskoj ipak nije onaj najviši standard.

Govoreći o standardu, novinar sa kojim je razgovarao nameštao mu je „zicere“ spomenuvši neke nedavne ubedljive poraze NEK-a, posebno protiv slabašnog Kambura kada je meč presedeo na klupi: „U Ajaksu se pred svaku utakmicu postavljalo pitanje koliko ćemo golova postići. Bilo mi je bolno da gledam kako je Kambur mogao da nam da šest golova. U takvim situacijama moram da se suzdržavam. Naravno, znao sam šta mogu da očekujem kada sam dolazio u NEC, ali to ne znači da mogu da prihvatim takve poraze. Ne treba zaboraviti da je NEC prošle sezone maksimalno iskoristio kikseve drugih klubova.“

Nastavio je potom biranim rečima o Ajaksu i o sebi, rekavši da njegov mentalitet više odgovara takvom klubu, a onda potpuno ponizio ljude sa kojima deli svlačionicu: „Mnogo je lakše igrati sa vrhunskim fudbalerima kakve sam imao oko sebe u Ajaksu. Mnogo je teže kada su saigrači slabijeg kvaliteta. Često napravim potez kojim pripremim napad, ali ne dobijem loptu. Ili mi je saigrači ne vrate nakon nekoliko dodavanja. Očigledno mi mozak radi prebrzo.“

Ove reči su poprilično odjeknule u holandskoj fudbalskoj javnosti, pa je za komentar upitan i trener NEK-a Dik Šreuder, ali on, za razliku od srpskog reprezentativca, nije želeo javno da iznosi sve što mu je u glavi, rekavši da će stvari rešiti interno. Rešili su, izgleda, bez većih problema jer je Tadić viđen u dobrom raspoloženju sa istim tim saigračima, a onda je odigrao i ceo meč protiv Ajaksa koji je završen 1:1.

Na Amsterdam Areni, navijači domaćeg tima su mu, više nego zasluženo, priredili kraljevski doček i razvili ogroman baner na kome je pisalo „Jednom naš kapiten, zauvek deo nas.“ Banere, doduše dosta manjih dimenzija i sa ne tako lepom porukom, imali su za njega i navijači kluba iz Najmehena. I mora se priznati – ponovo više nego zasluženo.

Jer, iako mu saigrači nisu previše zamerili, pristalice NEK-a i te kako jesu. I pored toga što je jedno od najvećih imena koja su ikad zaigrala za klub, navijači su od samog početka imali rezerve prema njegovom dolasku. Bojali su se da će narušiti hijerarhiju, što i jeste uradio kada je odmah preuzeo desetku od Tjernona Čerija, kapitena i jednog od najzaslužnijih za to što je NEK prošle sezone bio trećeplasirani tim Eredivizije.

Plašili su se i da li će u 37. godini moći da odgovori zahtevima trenera koji igru zasniva na visokom intenzitetu, agresivnom presingu i neprestanom trčanju, te da njegova tehnička genijalnost zato neće biti dovoljna. Iako je solidno počeo i upisao tri asistencije – jednu u prvom kolu lige i dve u neuspešnim kvalifikacijama za Ligu šampiona, od tada je bez učinka, iako je počeo sve osim jedne utakmice. Po stvorenim šansama, što je njegov glavni kvalitet kroz karijeru, je tek 34. igrač Eredivizije sa 11 kreiranih na sedam mečeva. Možda je do saigrača, a možda malo i do njega.

Navijači se nisu radovali njegovom dolasku i zato što su znali za njegove pređašnje ispade i karakter. Iz Ajaksa je otišao 2023. u vreme kada je tim bio u velikoj krizi tako što je tražio raskid ugovora, pritom javno pokazujući nezadovoljstvo odlukama čelnika kluba. Što se tiče samog terena, i sam je priznao da je umeo da bude neprijatan i provokativan, pripisavši to svom takmičarskom karakteru.

https://twitter.com/VoetbalUltras/status/2109009840731250725

Ispostavlja se da su sa pravom bili rezervisani s obzirom na to da je posle ovog intervjua jasno da ga nikada neće prihvatiti i da neće dobiti status legende u još jednom holandskom klubu. Jer u radničkim klubovima poput NEK-a, legenda se ne postaje genijalnim potezima, već natopljenim dresovima, poderanom kožom i ponosom što ste deo njih. Genijalnosti u Tadiću još i te kako ima, ali snage, volje i želje za ostalim stavkama baš i ne.

Nema jer njega motivišu pobede, ali je u godinama u kojima mora da izabere kompromis – igranje u jačoj ligi, ali u timovima koji ne mogu da nižu pobede ili slaba liga i dominantan klub. Ako se već odlučio za ovo prvo, onda je neophodno probuditi i samosvest da možda nije baš uvek krivica u saigračima. Uostalom, ti saigrači su prošle sezone bili trećeplasirani u ligi i igrali finale kupa, čime su napravili neke od najvećih uspeha u klupskoj istoriji.

I možda on jeste bolji od njih, možda su oni stvarno loši, ali na kraju krajeva, tim ne čini 11 najboljih fudbalera, već 11 fudbalera koji najbolje funkcionišu zajedno. Sve dok embapeovski, ronaldovski i tadićevski tip igrača bude razmišljao u jednini baveći se timskim sportom, njihovi timovi će sa njima retko kad napraviti nešto posebno. Bez njih često prodišu.