Zabranjena lepota fudbala

Osvojio je Mančester siti pehar Liga kupa pobedom nad Arsenalom u kakvoj se ne bi postideli ni ovdašnji drugoligaši. Jednostavno, nije bilo prostora da se napada – „građani“ su dobrim postavljanjem sasekli linije dodavanja protivničkim defanzivcima ka vezistima, a kada je Pepov tim imao loptu nije mogao puno toga napraviti jer se londonski tim standardno dobro branio. Za posledicu smo imali ogroman broj dugih lopti, „glavomet“ i igranje na polovini Arsenala bez ikakvih prilika.

Nisu ni golovi Nika O’Rajlija bili previše inspirativni, niti plod genijalnih trenutaka, već grešaka Kepe Arizabalage. Ali u takvoj promociji antifudbala, kao cvet usred pustinje, izrodio se potez zbog koga volimo fudbal. Njegov autor bio je Rajan Šerki.

https://x.com/nocontextfooty/status/2035778846021108097 pic.twitter.com/ffKnsVKwG4

— Nocontextfooty (@nocontextfooty) December 7, 2023

Prijem visoke lopte grudima bio je samo predigra za ekstazu u vidu „pimpanja“ lopte levom, desnom, pa opet levom pre nego što je spustio na zemlju. Zapravo, nije to bilo tehnički ništa previše zahtevno, ali je taj potez već dugo tabu i ne upražnjava se. Iz zaključanog podruma u kome stoje fudbalski antikviteti izvadia ga je desetka Sitija.

Bio je to trenutak koji je veći deo stadiona podigao na noge – onaj plavi ustao je zbog odušvljenja, a onaj crveni, bar onima kojima njihovi puleni nisu ispili svu želju za životom, da bi mu udelio neku sočnu psovku ili pokazao neki gest.

Ali bio je to i trenutak koji je sa sobom doneo i pitanja etičke prirode – da li je zaista to što je Šerki uradio bilo ponižavanje protivnika?

https://x.com/ManCity/status/2035822469945155930 pic.twitter.com/ffKnsVKwG4

— ManCity (@ManCity) December 7, 2023

Takvo žongliranje se obično viđa na terminima i ulicama, i to pretežno brazilskih favela. Neki, poput nekadašnjeg premijerligaškog menadžera Alana Pardjua, smatraju da za to nema mesta u profesionalnom fudbalu. U pitanju je isti onaj Pardju koji je provokativno zaplesao kada je njegov Palas poveo u finalu kupa protiv Junajteda...

Ali Šerki je takav, on i dalje shvata i igra fudbal kao da je i dalje na ulici. Zato u sebi, osim driblinga, nosi i onu dozu „zajebancije“ i provokacije koja se sreće tamo. Ne povređuje protivnike fizički, što je način na koji mnogi jedino mogu, već svojim umećem lomi njihovo samopouzdanje. I ko mu može zameriti?

Čak ga je i Geri Nevil, večiti dežurni filozof, nazvao arogantnim. Ali da li to onda znači i da je Ronaldinjo bio arogantan? On, koji nije skidao osmeh sa lica dok je svojim driblinzima bacao protivnike u egzistencijalne krize. Takva „ponižavanja“ razlog su zašto svaki muškarac u svojoj Jutjub istoriji ima bar jedno „Ronaldinho best dribblings“.

Francuz alžirskog porekla je trenutno verovatno nešto najbliže Brazilcu i jedan od retkih današnjih slobodnih umetnika na terenima elitnog fudbala. Iz godine u godinu sve takve majstore, čiste fudbalske duše, kažnjavaju, prevaspitavaju i stavljaju u kalup. U mozak im se ubacuje mantra „Ne radi to“, pa za posledicu imamo nikad manje driblinga i lepih poteza, već gomilu sigurnih dodavanja i vraćanja lopte unazad.

I zato je sve ono što Šerki radi od kada je u seniorskom fudbalu anomalija, a njegov potez nešto na šta smo zaboravili kako treba da reagujemo. Neki su, u skladu sa aktuelnom hiperosetljivošću, bili politički korektni i rekli da to nije u redu, ali gotovo da nema nikog ko duboko u sebi ne bi bio oduševljen kada bi igrač njihovog kluba to uradio protiv najvećeg rivala.

Verovatno se takvo osećanje krilo i iza Gvardiolinog ozbiljnog lica i nezadovoljnog vrtenja glavom, što potkrepljuje i prisan zagrljaj posle meča. Ali sigurno je to osećanje bilo pomešano sa strahom da će to Arsenalu poslužiti kao dodatno gorivo za duel na Etihadu koji ih očekuje u 33. kolu. Strah treba da postoji i kod samog Šerkija – ono što ga je ubrzo nakon toga „častio“ Vajt nije ništa za ono kako će se prema njemu ponašati na sledećem meču. A svi se sećamo kako je prošlog septembra prošao Rodri kome nisu zaboravili slavlje posle gola na Emirejtsu ispred domaćih navijača...

U svakom slučaju, uprkos svim strahovima, stegama, tabuima i zabranama, dašak takve prave fudbalske umetnosti i sportskog bezobrazluka na terenima velike scene je više nego dobrodošao. Predugo smo bili bez takvih poteza i utonuli u sterilnost.

Ali jedna lasta ne čini proleće i zato na takve poteze ne treba vrteti glavom već aplaudirati. Ne treba ih osporavati već ohrabrivati i podsticati. Jer, potezi poput tog nisu ni ponižavanje, ni varanje, ni povređivanje, već iskonski fudbal i okidač za sreću, osmeh i emociju. I kamo sreće da ih je više.