David Trezege i River: Dečačka ljubav, fudbal za raju i lekcija o vernosti

Kada igraš duže od decenije na vrhunskom nivou, i na klupskom i na reprezentativnom nivou, osvajaš trofeje, uvek si u (na) vrhu liste strelaca, logično je da se za tvoje usluge interesuje veliki broj klubova. David Trezege, jedan je od najboljih napadača sa početka ovog milenijuma, gotovo deceniju je proveo u Juventusu, osvajajući trofeje u Seriji A, najatraktivnijoj ligi tog doba, a sa reprezentacijom Francuske uspeo je da se krajem prošlog i početkom ovog veka popne na krov Evrope i sveta.

David je rođen u Francuskoj, ali je Argentinac poreklom. Dete prosečnog argentinskog fudbalera, nakon očeve kratke evropske epizode vratio se u zemlju predaka, odrastao, fudbalski je stasao, samo da bi se ponovo otisnuo preko Atlantika i postao jedan od najboljih igrača svoje generacije.

No, o njegovim uspesima nećemo pričati, poznati su svima. Ko god je pratio fudbal tih godina, zna ko je David Trezege. Ipak, iako je bio zvezda svog doba, relativno u zenitu svoje karijere, odlučio je da malo pojuri za novcem, lagodnijim životom i igranjem fudbala daleko od velike scene, ali vrlo brzo je shvatio da to nije za njega, jer fudbal se igra iz ljubavi. Ovo je priča o njegovom povratku prvoj ljubavi, u tom trenutku ostavljenoj, unesrećenoj. O ljubavi kojoj su se mnogi podsmehivali jer eto u moru uspeha, trofeja i konstantnih pritisaka, nema pravo da padne, da spusti gard i pogreši. Ovo je priča o Trezegeovoj ljubavi prema River Plati.

Godina je 2012, Trezege na pragu 35. godine života merka ponude. Sezonu je završio u Erkulesu i odlučio da čeka unosnu ponudu, sa što manje pritiska. I krajem avgusta 2011. godine je stigla iz Ujedinjenih Arapskih emirata. Klub Banijas, plata iznad milion po sezoni neto, što je za pre deceniju i po bila sjajna plata naročito za igrača na zalasku karijere. I čuveni francuski napadač je postao igrač ekipe sa Bliskog Istoka.

U istom trentuku, hiljadama kilometara dalje, u argentinskom elitnom rangu, njegova prva, dečačka ljubav prolazila je kroz najteže dane u svojoj istoriji, no mnogi su mislili da je u pitanju samo prolazna kriza. River se borio za goli opstanak, ali malo ko je mogao da veruje da će se ostvariti najcrnji scenario. No, River je godinama tonuo, a kulminacija se dogodila upravo te 2011. godine. Komplikovan sistem argentinskog prvenstva (naročito komplikovan za promociju i ispadanje) Riveru je ipak pružio šansu da izbegne istorijsku bruku, baraž dvomeč sa tadašnjim drugoligašem Belgranom. Prvi meč u Kordobi, revanš na Monumentalu, praktično idealan scenario da se izbegne ispadanje. Ili ipak ne. River je doživeo organizacioni i finansijski slom, dugovi su procenjivani na preko 70 miliona dolara, a kao da to nije bilo dovoljno, pa je usledio i rezultatski. Belgrano je kod kuće slavio sa 2:0 i već tada je počeo da se naslućuje kraj „milionera“. Ali opet, to je Argentina, to je River, malo ko je verovao da je to u stvari početak kraja. U revanšu River je rano poveo, Pavone je pogodio već u 5. minutu i delovalo je da River može da se izdigne iz blata. Ipak, nade u opstanak ugasio je Giljermo Martine Fare, veznjak, danas menadžer Aldosivija, pogotkom u 61. minutu. Uzalud je River napadao, odbrana Belgrana bila je granitna, a navijači nisu ni dozvolili da se meč završi, u nadoknadi su počeli neredi na i oko stadiona, a sve ostalo je istorija.

River u drugoj ligi, a Trezege daleko od kuće. Nije moglo da prođe bez njega. River se oporavljao polako, sklapao ekipu, legende su se nudile, a onda i Trezege. Francuz je, legenda kaže, nakon samo tri meseca pocepao ugovor sa Banijasom, klubom u kom je igrao u tom trenutku, i u društvu nekoliko legendi pojačao voljeni klub. David je u januaru pojačao River, zajedno sa Leonardom Ponciom, a tu su već bile legende poput Fernanda Kavenagija i Alehandra Domingeza. Sa klupe je ekipu predvodio Matijas Almeida.

Trezege je karijeru počeo u Platenseu, ekipi koja je lani osvojila prvu titulu u istoriji kluba, ali njegovo srce uvek je bilo vezano za River. I kao pravi superheroj, klubu je pomogao kada mu je bilo najteže. Bio je veoma ubitačan u drugom rangu i pomogao je klubu da se vrati gde mu je i mesto. Umesto da kao brojne svetske zvezde juri za novcem, bude običan plaćenik koji zarad malo debljeg buđelara trčkara za loptom, pokazao je da je vojnik, čovek koji je spreman da se žrtvuje zarad opšteg dobra. A to je pokazao na veoma neobičan način. Iskustva igranja u drugom rangu imao je sa Juventusom, nakon afere „Kalčopoli“, pa mu je igranje u Riveru ustvari bilo ispunjenje sna. Trogodišnji ugovor u Riveru nije ispunio do kraja, ali u tome su ga sprečile povrede. Za River je odigrao 35 zvaničnih utakmica, postigao 16 golova, od čega većinu u drugom rangu. Po povratku u elitu, što mu je i bio isključivi cilj, kada su ga povrede već savladale, pomogao je klubu tako što je otišao, ne želeći da im opterećuje budžet.

Karijeru je nastavio u Njuelsu, odigrao jednu sezonu, a potom se otisnuo u Indiju i čupnuo nešto novca igrajući fudbala na podneblju koje ne želi da gleda fudbal.

Lojalni vojnik, zaljubljeni dečak i vrhunski profesionalac, ljubimac i heroj Rivera, od milošte prozvan „Princ“, vratio se da ispuni san koji je sebi nametnuo još kao dečak. Skroman dečko, u nevolji našao se prvoj ljubavi. Kao u pesmi Zabranjenog pušenja, igrao je za „raju i zanemario taktiku“, ali za razliku od „Babe Atifa“ nije karijeru okončao u nižerazrednom Vratniku. Jer River se vratio tamo gde pripada.