Klubovi koji ne igraju u ligama svojih država predstavljaju jedinstven fenomen u svetu fudbala. U većini slučajeva, nacionalni fudbalski savezi imaju jasno definisane lige i pravila, ali postoje klubovi koji, iz različitih razloga, učestvuju u takmičenjima drugih država. Njihovo učešće u stranim ligama može biti rezultat geografskih, političkih, ekonomskih ili sportskih razloga. Ova praksa je često uslovljena istorijskim okolnostima, infrastrukturnim ograničenjima ili željom za većom konkurencijom i boljim finansijskim mogućnostima.

U današnjem tekstu pozabavićemo se nekim od najpoznatijih primera. 

Sigurno najpoznatiji primer je Monako, jedan od najtrofejnijih klubova u Francuskoj, uprkos tome što nije francuski klub. Opšte je poznato da je Monako mikrodržava, da nema svoju profesionalnu ligu, a veze između dve države su prilično jake. Zbog toga, Monako od osnivanja igra u ligaškom sistemu Francuske i čak u osam navrata je osvojio titulu, a pehar kupa je podizao u pet navrata. 

Takođe, još poznatiji primeri su Velški klubovi u fudblaskom sistemu Engleske. Svima su dobro poznati Kardif i Svonsi koji su nekoliko sezona čak igrali i Premijer ligu. Oba kluba čak mogu da se pohvale i trofejima ma koliko to čudno zvučalo. Kardif je u najvišem rangu proveo ukupno 17 sezona, jednom je bio vicešampion, a jedini su neengleski klub koji je osvojio FA Kup, to im je za rukom pošlo 1927. godine. Svonsi je u Premijer ligi proveo ukupno osam sezona (čak sedam je bilo u poslednjem mandatu) i uz Luton su jedini klub koji je uspeo da se iz Konferencije domogne najvišeg ranga. “Labudovi” su 2013. godine osvojili Liga kup. 

Uz navedne dobro poznate, još dva velška tima se takmiče u profesionalnim engleskim ligama. U pitanju su Njuport Kaunti i Reksam. Njuportov maksimalni domet je drugi rang takmičenja, nema trofeja u profesionalnim vodama, ali ima inspirativnu priču. Propadali su i penjali se kroz rangove, imali nekoliko sjajnih izdanja u FA Kupu, a 1981. nakon osvajanja Velškog kupa imali su izlet u Evropu u okviru Kupa pobednika kupova. Reksam je najstariji klub iz Velsa osnovan 1864. godine i nikada nije igrao najviši rang. No, to bi uskoro moglo da se promeni, s obzirom da je u vlasništvu Rajana Rejnoldsa i za dve godine je preskočio iz Konferencije u Ligu 1. I ove sezone guraju dobro u trećem rangu i nalaze se u samom vrhu. Kada je reč o trofejima, uporedo su igrali i velški kup, koji su osvojili 23 puta. U Engleskom sistemu, mogu da se pohvale peharom EFL liga kupa, odnosno takmičenjem koje je napravljeno za niželigaše, a koje je najmanje interesantno navijačima na Ostrvu.

No postoje i drugačiji primeri. Tako Čester, klub iz istoimenog grada na granici Velsa i Engleske iako je engleski klub koji igra u engleskom sistemu, mečeve igra u Velsu. Pitate se kako? Njihov stadion se prosto nalazi odmah nakon granice. Sličan primer postoji i sa druge strane. TNS (The New Saints) poslednjih decenija najdominantnija ekipa u Velsu svoje domaće utakmice igra u Engleskoj, u mestu Osvestri, koje se nalazi odmah iza granice. 

Ideja o integraciji Seltika i Rendžersa u Premijer ligu nije zaživela, ali neki suprotni primeri, odnosno engleski klubovi u škotskom sistemu, jesu. Tako je nekada kladioničarima poznata Gretna iz mesta u neposrednoj blizini granice sa Škotskom, igrala i u najvišem rangu, Premijer ligi  Škotske. Klub je 2006. godine igrao i finale Liga kupa, ali ubrzo je postalo jasno da seoski klub ne može da opstane u najvišem rangu. Sredinom 2008. klub je bankrotirao, a navijači su odmah osnovali novi klub pod nazivom Gretna 2008. Danas takođe nastupaju u škotskom sistemu, ali u petom rangu takmičenja. Iz ekonomskih razloga kao i Gretna, odnosno blizine Škotskoj u tamošnjem sistemu nastupa i klub pod nazivom Bervik Rendžers. I ovaj klub se takmiči u petom rangu, odnosno amaterskoj ligi. Hadrijanov zid, bar kada je fudbal u pitanju očigledno ne predstavlja prepreku. 

 U prvoj ligi Irske takmiči se jedan klub, koji barem granicama ne pripada Republici. U pitanju je Deri Siti, klub iz Severne Irske iz grada Deri (Londonderi ukoliko pitate Unioniste). Klub se do sredine osamdesetih takmičio u matičnoj ligi, ali su oružani sukobi između IRA-e i Unionista doprineli tome da klub promeni ligu. Prosto bezbednosna situacija nije omogućavala da nastave da igraju u matičnoj državi (irski klub, protiv većine pro-britanskih) i najbezbolnije rešenje je bila selidba. Klub je stacioniran na samo 30-ak kilometara od granice, pa putovanje ne predstavlja problem. 

U španskom sistemu nastupa FC Andora. Uprkos postojanju takmičenja u matičnoj državi, od 1948. godine klub je deo Saveza Katalonije i takmičio se uglavnom po nižim španskim ligama. Danas je klub u vlasništvu Đerara Pikea, igra u trećem rangu i ima plan za nešto više. Najveći uspeh do sada je osvajanje Kupa Katalonije sredinom devedesetih. 

Još jedna mikrodržava nema svoje ligaško takmičenje, u pitanju je kraljevina Lihtenštajn. U ovoj državi postoji samo kup takmičenje, dok svi klubovi nastupaju u ligaškom sistemu susedne Švajcarske. Najpoznatiji je Vaduc, koji trenutno nastupa u drugom rangu. Ipak, ovaj klub može da se pohvali sa čak 50 trofeja u nacionalnom kupu, što mu često omogućava izlazak na međunarodnu scenu. 

San Marino nije imao sopstveno fudbalsko takmičenje sve do 1985. godine, zbog čega su brojni tamošnji klubovi igrali u italijanskom sistemu. Osnivanjem sopstvenog takmičenja, većina je istupila, ali je ostao Viktor San Marino (San Marino Kalćo, kako je nekada bio poznat). Klub se danas takmiči u Seriji D, iako je istorijski najbolji plasman bilo deseto mesto u Seriji C. 

Kada je reč o američkom kontinentu, ovakvih primera ima najviše. Sjedinjene Američke Države u većini najpopularnijih sportova u svojim ligama imaju i timove iz Kanade, pa ni fudbal nije izostao. Tako u MLS-u nastupaju Toronto, Vankuver i Montreal, uprkos postojanju sopstvene lige. Kada je reč o trofejima, samo Toronto ima kup. 

Sličan primer postoji i u Okeaniji. Naime, najjači klubovi Velington Finiks i Ouklend FC takmiče se u A1 Ligi, odnosno ligi komšijske Australije. Velington je deo australijskog šampionata od 2007. godine, dok je Ouklend od ove sezone pristupio takmičenju. Novozelandjani nikada nisu osvojili titulu prvaka Australije. No, osim što igraju takmičenje druge države, ove dve ekipe nemaju pravo nastupa u međunarodnim takmičenjima. Razlog leži u tome što je Novi Zeland deo OFC (Fudbalske Konfederacije Okeanije), a Australija AFC (Azijske). Ove dve ekipe nemaju čak ni parvo nastupa u Ligi šampiona sopstvene konfederacije, već ta mesta pokrivaju klubovi iz lige Novog Zelanda. 

Ovi klubovi predstavljaju izuzetke u modernom fudbalu, ali ujedno i dokazuju kako sport može prevazići administrativne i geografske granice. Njihovo nastupanje u stranim ligama doprinosi razvoju i takmičarskoj sposobnosti, ali i obogaćuje ligu u kojoj nastupaju. Upravo ovakvi klubovi potrđuju da je fudbal globalni fenomen koji spaja ljude i nacije, bez obzira na formalne granice.