Poetski i prozni izraz Miloša Crnjanskog obeležen je Sumatrom, dalekom nedokučivom destinacijom, dalekim horizontom, prostorom koji budi čežnju i san o bekstvu, obećanoj zemlji slobode za čoveka sputanog sumornom svakodnevicom. Svi mi daleko u dubini duše imamo tu neku Sumatru, simboličnu destinaciju o kojoj maštamo i za koju verujemo da bi mogla da bude obećano mesto na kom bi bili oslobođeni briga. 

Crnjanski jeste bio zaljubljenik u fudbal, mada njegova Sumatra nema veze sa najpopularnijom igrom, odnosno najvažnijom sporednom stvari na svetu. Mada, neki drugi ljudi imali su svoju Sumatru, odnosno destinaciju o kojoj su maštali, a koja je kasnije poslužila za osnivanje fudbalskog kluba. Reč je o grupi mladića, rođenih u Berlinu, iz radničkog naselja Nojkeln (tada Riksdorf), koji su na prelazu iz 19 u 20. vek maštali o odlasku iz Nemačke na drugi kraj sveta, na ostrvo Tasmanija daleko, negde na južnoj hemisferi. 

Njihov odlazak na Tasmaniju nikada se nije dogodio, region koji svi znamo zahvaljujući liku iz crtanog filma „Tasmanijskom đavolu“ ali je poslužio da im ulepša život, pa je 1900. godine osnovan fudbalski klub Tasmanija Berlin, koji je bio jedan od pionira fudbala u prestonici Nemačke. No, osim egzotičnog imena, ovaj klub nema previše razloga da se hvali neobičnošću, jer više od veka postojanja proteklo u borbi za goli život, a kroz istoriju ih je obeležila i najgora sezona u istoriji elite nemačkog prvenstva. 

U leto 1965. godine, nemački fudbalski savez diskvalifikovao je Hertu iz Bundeslige zbog finansijskih nepravilnosti, ali je savez smatrao da Berlin mora da ima predstavnika u najvišem rangu. U doba Hladnog rata, prestonica, podeljena između saveznika morala je da zadrži nekog u eliti, pa je izbor ubrzo pao na maleni trećeligaški klub. Na brzinu Tasmanija je ubačena u elitu,  svega tri sedmice pred početak sezone. I to je momenat koji je obeležio ovaj klub. Bez pravih priprema za najviši rang, prelaznog roka u kom bi se spremali za najveću scenu, bez istinskih pojačanja za Bundesligu, jedina, istorijska sezona Tasmanije u Bundesligi bila je osuđena na propast.  Ono što je usledilo ušlo je u istoriju nemačkog fudbala, kao najgora sezona jednog tima u Bundesligi. Samo dve pobede u 34 kola, 15 postignutih i 108 primljenih golova, niz od 31 utakmice bez trijumfa, najgora gol-razlika (–93) i rekordno niska poseta od 827 gledalaca... Sve su to i danas negativni rekordi Bundeslige. Košmarna sezona završena je momentalnim ispadanjem iz lige, a jedini klub koji nije uspeo da ih savlada te sezone bio je Kajzerslautern (dva meča završeni su remijima 0:0 i 1:1). Remi u gostima protiv Kajzerslauterna bio im je jedini bod osvojen u gostima te sezone. Upravo ova očajna sezona obeležiće klub, postaće deo identiteta, ali i nepovratno će uticati na njihovu budućnost. Odmah po ispadanju iz Bundeslige, klub će se vratiti u regionalni fudbal, igraće ligu Berlina, u dva navrata će uspeti da uđe u drugu ligu, ali nikada više neće biti ni blizu prve. Originalna Tasmanija 1900 otišla je u stečaj 1973. godine zbog velikih finansijskih problema. Međutim deo igrača potpomognut roditeljima nekih mladih fudbalera odbili su da se predaju, pa su odmah iste godine osnovali su novi klub, najpre pod imenom SV Tasmanija 73 Nojkeln, zatim Tasmanija-Grupištad, a od 2011. godine jednostavno su vratili ime SV Tasmanija Berlin.  Novi život značio je i novi put, umesto svetala reflektora Bundeslige, klub se borio u nižim ligama Berlina, osvajao amaterske titule, ali i igrao pred nekoliko stotina najvernijih navijača. Polako je Tasmanija vraćla svoj identitet, a najveći uspeh poslednjih godina bio je plasman u Regionalligu (IV nivo) 2021. godine, mada se ni tu nisu zadržali dugo, samo jednu sezonu. Danas nastupa u NOFV-Oberligi Nord, petom rangu nemačkog fudbala.

Za razliku od mnogih klubova koji svoje negativne rekorde kriju (kao zmija noge), Tasmanija ih nosi kao orden. Navijači kluba su vrlo svesni svoje najgora, ali i najbolje sezone u istoriji i to je postala filozofija kluba, podneti poraz uzdignute glave. Tasmanija je uspela da preživi žestoke udare, imala uspone i padove, proživela nedosanjane snove mnogih, ali i najgore košmare. A sve to ne bi bilo moguće, da njeni osnivači, nekim čudom, početkom 20. veka na (ne)sreću nisu otputovali u daleku Australiju.