Slučajni susret u vozu koji je stvorio prijateljstvo dugo preko četiri decenije

Navijačka prijateljstva obično kreću tako što se dve navijačke grupe pronađu u identitetskom političkom ili nekom drugom sličnom razmišljanju. Gomila „zajebanih“ momaka drže zastave svojih grupa ili klubova, tako dominantno izgleda navijački „feedback“ prema javnosti, ali ne počinju sva prijateljstva tako, neka imaju prilično bajkovite početke gotovo nespojive sa svetom modernih ultrasa. Tako je nastalo i jedno od najdugovečnijih prijateljstava Šalkea i Nirnberga, koje postoji još od početka osamdesetih godina prošlog veka, a za zbližavanje dve grupe najzaslužnija je jedna žena.

Monika je tokom osamdesetih godina bila redovna na tribini svog lokalnog kluba Nirnberga. Pratila je klub kod kuće i na strani zajedno sa svojim prijateljima, pa je tako tokom jednog gostovanja u Menhengladbahu vozom krenula kući. Ko je išao na gostovanja vozom zna koliko su te putešestvije često monotone i naporne, pa uvek treba naći neku zanimaciju da put prođe što brže. Legenda kaže da je Monika odlučila da protegne noge kroz voz, ogrnuta crveno-crnim šalom svog kluba. Šetajući kroz vagon nabasala je na mladića obučenog u dres Šalkea i skamenila se. Šalkeovi navijači važe za izuzetno verne, a tokom čitave istorije tamošnjeg navijačkog pokreta navijači iz Gelzenkirhena važili su za veoma neugodne. Ni Moniki nije bilo svejedno, upozoravali su je da izbegava po svaku cenu kontakt sa navijačima Šalkea, ako ikada naleti na njih. No, ovaj susret bio je posve drugačiji. Mladić u Šalkeovom dresu bio je jako kulturan, ljubazno je započeo razgovor i tako sebi i Moniki prekratio dugo putovanje kući. Ostatak Nirnbergovih navijača primetio je da je već neko vreme nema u kupeu, pa je jedan od njih, krenuo u potragu za njom. Kada je ugledao u društvu Šalkeovog navijača pomislio je da je možda dišlo do problema, međutim kada se primakao video je da razgovor teče sasvim lagano uz dosta smeha, pa se i sam pridružio razgovoru. Njihovo druženje trajalo je sve do stanice u Nirnbergu gde je Monikina ekipa izašla sa voza i otišla kući. Međutim, narednih dana na različitim okupljanjima navijača Nirnberga Monika i njen drug Stefan širili su priču o lepom druženju sa navijačem Šalkea i tako razbijali mit o agresivnosti „kolega“ iz Gelzenkirhena. Dok je dobar deo Nirnbergovih ultrasa priču smatrao isuviše bajkovitom, Monika je bila uverena da u njenom razgovoru sa mladićem u Šalkeovom dresu nema ništa loše i odlučila je da ga potraži, a ubrzo nakon toga kontakti između dve navijačke grupe nastavili su da se šire. To prijateljstvo traje do današnjih dana i smatra se jednim od najčvršćih i najstarijih u Nemačkoj, jer su ga pokrenuli članovi prvih ultra pokreta na tribinama dva kluba „Red Devils“ (Nirnberg) i „Gelsen-Szene“ (Šalke).

Bajkovita priča ubrzo je prerasla u pravo prijateljstvo jer je već u sezoni 1980-1981 gostovanje Nirnberga u Gelzenkirhenu proteklo uz prijateljski doček i sporadično zajedničko navijanje. Nakon duela, Šalkeovi navijači upriličili su druženje sa gostima iz Nirnberga, čak i organizovali prevoz za pojedince koji nisu znali kako će ići kući što je dovelo do potpunog učvršćivanja prijateljstva dve navijačke grupe. Pozivi na turnire, odlasci na zajednička gostovanja, bezbroj zajedničkih akcija stvorili su jednu neraskidivu vezu dva velikana nemačkog fudbala.

A da je samo Monika poslušala priče o strašnim huliganima Šalkea kojih mora da se pazi, da se nije prošetala vozom kako bi „ubila“ malo vremena na putu do kuće, verovatno nikada ne bi došlo do prijateljstva koje bezmalo traje duže od četiri decenije.