Engleski fudbal kao jedan od simbola britanskog kulturnog identiteta nosi u sebi mnogo više od samog sporta. To je način života, razmišljanja, percepcije, prilika za iskazivanje pripadnosti. Nekada je to i ventil za izražavanje frustracija, besa i nezadovoljstva koje su oblikovale generacije mladih Britanaca.

Fenomen huliganizma  je postao sinonim za engleski fudbal u određenim periodima istorije. Teško ga je razumeti bez razumevanja društvenog konteksta i subkulturnih pokreta koji su ga hranili i davali vetar u leđa. Skinheads i Casuals dvije su naizgled različite subkulture. Kao takve ostavile su neizbrisiv trag na tribinama engleskih ali i evropskih stadiona. One su oblikovale ono što danas poznajemo kao fudbalski huliganizam.

Da bi smo spoznali kompleksne veze između ovih subkultura i huliganizma, treba istražiti korene koji sežu duboko u industrijsku prošlost Velike Britanije. Klasne podele, muzički pravci i modni stilovi postali su identitetski markeri jedne epohe.

Rođenje Skinhead pokreta - Tihi revolucionari radničke klase

Kasne šezdesete godine prošlog veka bile su period dubokih društvenih previranja u Britaniji. To je vreme kada su srednji i viši slojevi društva uživali u plodovima ekonomskog buma. Sa druge strane, radnička klasa se suočavala s vidljivim padom životnog standarda i osećajem da ih društvo zanemaruje.

U gradskim četvrtima mladi radnici počeli su razvijati svoj identitet, dijelom kao odgovor na hipi pokret koji su smatrali previše privilegovanim i odvojenim od realnosti njihovih života. Tako je rođen Skinhead pokret - karakterističan po kratko ošišanoj ili obrijanoj glavi, čizmama (najčešće Dr. Martens), trapericama s tregerima i kariranim košuljama.

Mark Wilson, danas šezdesetogodišnjak iz istočnog Londona, prisjeća se tih vremena: "Nisam imao luksuz da razmišljam o miru i ljubavi. Živio sam u Bethnal Greenu, radio u fabrici i subotom išao na West Ham. To je bio moj život, i mi smo bili ponosni na to. Naše obrijane glave nisu bile samo modni izbor - to je bio stav. Govorili smo: evo nas, mi smo ovdje, ne stidimo se svojih korena."

Prvobitni skinheadi nisu bili primarno politički pokret - bili su izraz ponosa radničke klase i njihovog identiteta. Slušali su ska i reggae muziku, mešali se sa zajednicama jamajčanskih imigranata, a njihova kultura je bila mešavina britanskog radničkog identiteta i uticaja karipske kulture.

Stadioni kao utočište

Fudbalski stadioni su prirodno postali mjesto okupljanja skinheada. Kao tradicionalni sport radničke klase, fudbal je pružao osećaj zajedništva i pripadnosti. Tinejdžeri i mladi ljudi iz radničkih četvrti mogli su pokazati svoju snagu, hrabrost i lojalnost klubu, što je stajalo u potpunom kontrastu sa bezličnim poslovima u fabrikama.

"Subota na stadionu značila je da si 90 minuta kralj", objašnjava Dave Thompson, nekadašnji član Millwall navijačke grupe. "Čitavu sedmicu bi radio poslove koje niko ne primećuje, ali kada bi stao na tribinu, kada bi tvoja pesma odjeknula, kada bi tvoj klub pobedio delom i zahvaljujući tvom navijanju - tada si bio neko. Bio si dio nečeg većeg od samog sebe."

Rasni element i politizacija

Do sredine sedamdesetih, prvobitni skinhead pokret je doživio transformaciju. Ekonomska kriza, rastuća nezaposlenost i sve veća imigracija stvorili su plodno tlo za radikalnije političke struje unutar pokreta. Desničarske političke organizacije, poput Nacionalnog Fronta, ciljano su regrutovale skinheade, posebno one mlađe i podložnije uticaju.

Billy Harrison, nekadašnji skinhead iz Manchestera, opisuje klimu na ulici: "Prvobitno, nije bilo toliko politike među nama. Bili smo samo klinci iz radničke klase koji su voleli fudbal i dobru zabavu. Ali onda su došli ti tipovi u odelima, delili letke, pričali kako imigranti uzimaju naše poslove. Kada si mlad i već osećaš da te sistem podcenjuje, lako nasedneš na takve priče."

Ovaj raskol unutar skinhead pokreta doveo je do pojave različitih frakcija - od apolitičnih tradicionalnih skinheada, preko antifašističkih SHARP skinheada (Skinheads Against Racial Prejudice), do neonacističkih grupa. Na fudbalskim tribinama, ove tenzije su dodatno pojačavale potencijal za nasilje.

Sedamdesete - Izvor huliganizma

Sredina sedamdesetih predstavlja ono što se smatra izvorom engleskog huliganizma. Organizovane navijačke firme razvijaju sofisticirane strukture, hijerarhiju i kodeks ponašanja. Sukobi između rivalskih "firmi" postali su gotovo ritualni, s prepoznatljivim pravilima i očekivanjima.

Service Crew, Inter City Firm (ICF), Headhunters, Red Army bile su samo neke od navijačkih grupa koje su ulivale strah suparničkim navijačima. Njihovi članovi, često skinheadi, prepoznavali su se po karakterističnom izgledu i ponašanju.

Gary, bivši član Chelsea Headhuntersa, opisuje atmosferu tog vremena: "Putovali smo na gostovanja sa ciljem da 'uzmemo' teritoriju domaćih navijača. To je bilo kao ratovanje za teritoriju. Pobediti na tribinama bilo je jednako važno kao i pobeda na terenu. Zapravo, ponekad i važnije."

Mediji i moralna panika

Mediji su vrlo brzo prepoznali potencijal priča o opasnim momcima i huliganizmu za povećanje svojih tiraža. Senzacionalistički naslovi i naduvane priče stvorile su "moralnu paniku" oko fudbalskog nasilja. Kako to obično biva, sve to je samo dodatno ojačalo status huligana u njihovim zajednicama.

Kada ti slika završi u 'Sun'-u, s naslovom 'Teror na tribinama', to ti donosi određeni status. Za mladež koja se osećala nevidljivom u društvu, ova vrsta pažnje, ma kako ona bila negativna, predstavljala je potvrdu njihovog postojanja.

Televizijske ekipe počele su fokusirati svoje kamere na tribine koliko i na teren, očekujući incidente. Ovo je dodatno podsticalo navijačke grupe da "nastupaju" pred kamerama, stvarajući začarani krug pozerstva, nasilja i medijske pažnje.

Sedamdesete i rane osamdesete godine obeležene su nizom tragičnih incidenata povezanih s huliganizmom. Neprilagođena infrastruktura stadiona, loše sigurnosne mere i prenatrpane tribine doveli su do nekoliko katastrofa.

Najozloglašenije Britanske "Firme"

Kada se govori o engleskom huliganizmu, nemoguće je zaobići najpoznatije "firme" koje su dominirale navijačkom scenom i ostavile dubok trag u istoriji ovog fenomena. Svaka od ovih grupa razvila je svoj identitet, teritoriju, organizacionu strukturu i reputaciju koja je daleko prevazilazila granice fudbala.

Inter City Firm (ICF) - West Ham United

Jedna od najpoznatijih huliganskih grupa u istoriji britanskog fudbala svakako je Inter City Firm, povezana s East London klubom West Ham United. Naziv grupe dolazi od njihove taktike prilikom putovanja na gostujuće utakmice. Koristili su Inter City vozove, umesto navijačkih autobusa, kako bi izbegli policijsku pratnju.

The Headhunters - Chelsea FC

Chelsea Headhunters, povezani s londonskim klubom Chelsea, stekli su reputaciju jedne od najnasilnijih i najorganizovanijih huliganskih grupa u Engleskoj. Za razliku od ICF-a, Headhuntersi su bili otvoreniji po pitanju svoje desničarske političke orijentacije, s jakim vezama sa ekstremno desničarskim organizacijama poput Combat 18.

The Bushwackers - Millwall FC

Ako postoji klub čije je ime gotovo sinonim za huliganizam u Britaniji, to je Millwall iz jugoistočnog Londona. Njihova navijačka grupa "Millwall Bushwackers" dugo je smatrana jednom od najžešćih i najnepokolebljivijih huliganskih grupa.

The Service Crew - Leeds United

Na sjeveru Engleske, Leeds United Service Crew razvio se u jednu od najozloglašenijih huliganskih grupa van Londona. Kao i ICF, svoje ime duguju načinu putovanja - koristili su regularne željezničke linije ("service trains") umjesto specijalizovanih navijačkih prevoza.

The Zulu Warriors - Birmingham City

Birmingham City's Zulu Warriors predstavljaju zanimljiv primer multietničke huliganske grupe u vremenu kada je rasizam bio rasprostranjen među mnogim navijačkim grupama. Naziv "Zulu" odnosi se na činjenicu da su mnogi članovi ove firme bili afro-karipskog porekla, što je bila retkost u pretežno belom svetu huliganizma sedamdesetih i osamdesetih.

The Red Army - Manchester United

Manchester United, klub s najvećom navijačkom bazom u Engleskoj, imao je jednu od najmasovnijih huliganskih grupa - Red Army. Za razliku od nekih manjih, elitističkijih firmi, Red Army je bio poznat po svom brojčanom pristupu - na gostujuće utakmice putovale bi stotine, nekad i hiljade navijača spremnih na sukob.

The Herd - Arsenal

Arsenalova najpoznatija huliganska grupa, The Herd (Stado), predstavljala je zanimljiv primer evolucije huliganizma u Sjevernom Londonu. 

Za razliku od Chelsea Headhuntersa, The Herd nije bio poznat po ekstremnoj desničarskoj politici, već prvenstveno po teritorijalnoj odbrani svog dijela Londona.

Uspon Casual kulture - Huliganizam u dizajnerskoj odjeći

Dok su vlasti pojačavale mere protiv prepoznatljivog skinhead izgleda na stadionima, navijačke grupe su razvijale nove strategije. Kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih, nova estetika počela je dominirati tribinama. Bila je to Casual look kultura.

Od Liverpoola do cijelog ostrva

Casual pokret započeo je među navijačima Liverpoola koji su, prateći svoj klub na evropskim takmičenjima, počeli donositi skupu evropsku dizajnersku odeću kući. Brendovi poput Sergio Tacchini, Fila, Ellesse i kasnije Stone Island postali su statusni simboli na tribinama.

Ray Dixon, bivši član navijačke grupe Aberdeen Soccer Casuals, opisuje transformaciju: "Skinheadi su bili lako prepoznatljivi - čizme, tregerice, obrijane glave. Policija bi ih uočila odmah. Mi casuals smo mogli izgledati kao obični momci iz srednje klase. Mogli smo se infiltrirati bilo gde, izazvati nered i nestati prije nego što vlasti shvate šta se dogodilo."

Casual izgled brzo se proširio s Liverpoola na Manchester, London i ostatak zemlje. Paradoksalno, dok su skinheadi bili ponosni na svoj radnički identitet, casuals su se trudili izgledati kao da dolaze iz viših slojeva društva, iako su većinom takođe bili iz radničke klase.

Moda kao oružje

Casual pokret je u potpunosti promenio vizuelni identitet fudbalskog huliganizma. Umesto obrijanih glava i čizama, huligani su sada nosili Lacoste polo majice, Burberry kape i Adidas patike. Ova promena nije bila samo estetska, bila je i taktička.

Jamie Wilson, nekadašnji član Chelsea Headhuntersa tokom casual ere, objašnjava: "Kada bi policija tražila one koji prave nevolje, tražili su tipičan huliganski izgled. Mi smo izgledali kao da idemo na golf teren, a ne u sukob s rivalskim navijačima. To nam je davalo taktičku prednost."

Casual kultura donijela je kompetitivni element u huliganizam koji je nadilazio fizičke sukobe. Navijačke grupe takmičile su se u tome ko ima bolji stil, skuplje brendove i rijetke modele odjeće. "Firms" su dobijali reputaciju ne samo po svojoj sposobnosti za fizički sukob, već i po svom odijevanju i izgledu.

Paul, bivši član Cardiff Soul Crew, objašnjava ovaj fenomen: "Nije bilo dovoljno samo biti najjači. Morao si biti i najbolje obučen. Kada bismo išli u London, znali smo da nas čeka borba i na ulicama i u modnom smislu. Bilo je bitno da patike budu najnoviji model, da jakna bude ona prava."

Muzički uticaji

Dok je skinhead pokret bio povezan sa ska i oi! muzikom, casual kultura razvila je drugačije muzičke preference. Acid house, rana elektronska muzika scena postali su saundtrek nove generacije huligana.

Interesantno, s pojavom rave kulture krajem osamdesetih, mnogi casuali počeli su posećivati rejvove, gdje su nasilje i rivalstvo privremeno bili zaboravljeni u korist zajedničkog iskustva plesa i droga.

Mark, bivši član Manchester United's Red Army, opisuje ovu transformaciju: "Petkom bi se potukao sa tipovima iz Liverpoola, a subotom bi plesao pored njih na rejvu u skladištu. Bilo je čudno, ali nekako je funkcionisalo. Ista energija, samo drugačije kanalisana."

Transformacija huliganizma u modernom dobu

Devedesete godine označile su početak novog poglavlja za engleski fudbal. Nakon tragedije na Hillsboroughu 1989. godine, kada je 96 navijača Liverpoola izgubilo život zbog loše organizacije i prenatrpanih tribina, započele su temeljne reforme.

Taylorov izvještaj preporučio je modernizaciju stadiona, uklanjanje stajaćih tribina i uvođenje sveobuhvatnog video nadzora. Istovremeno, Premier liga je osnovana 1992. godine, donoseći nove TV ugovore i komercijalizaciju koja je značajno promenila demografiju navijača.

S rastom cena ulaznica, tradicionalne radničke navijačke baze su polako istisnute sa tribina. Fudbal je postao proizvod usmeren na srednju klasu i porodične navijače, koji su bili spremni i mogli platiti više za sigurnije i udobnije iskustvo.

Terry, dugogodišnji navijač West Hama, sa setom komentariše ovu promenu: "Nekad si mogao doći na utakmicu s posljednjom funtom u džepu. Stadion bi bio pun momaka iz tvog kvarta. Danas, gledam oko sebe i vidim turiste, poslovne ljude, porodice. Nije to više isti fudbal."

Ovaj proces pacifiziranja fudbala nije eliminisao huliganizam, ali ga je potisnuo s tribina na druge lokacije. Pabovi, trgovi i unapred dogovorene lokacije daleko od stadiona i policijskog nadzora postala su dominantna poprišta.

Tehnologija i novi oblici organizacije

Internet i mobilni telefoni dramatično su promijenili način na koji se huliganske grupe organizuju. Forumi, društvene mreže i enkriptovane aplikacije za dopisivanje omogućile su sofisticiranije planiranje i izbjegavanje policije.

Ian, policijski službenik specijalizovan za fudbalsko nasilje, objašnjava: "Prije 20 godina, znali smo gdje ih tražiti - oko stadiona, u određenim pubovima. Danas, mogu se dogovoriti u sekundi i sastati na lokaciji o kojoj nemamo pojma."

Interesantno je da su i skinhead i casual estetika preživele kao stilovi na tribinama, iako često odvojene od svojih izvornih značenja. Nova generacija navijača ponekad preuzima elemente oba stila, stvarajući hibridni identitet.

Jordan, 22-godišnji navijač Millwalla, objašnjava: "Nosim Stone Island jaknu i Dr. Martens čizme ne zato što sam huligan, već zato što je to dio tradicije. To je način da odaš počast istoriji tvog kluba i njegovoj navijačkoj kulturi."

Globalni uticaj i izvoz engleskog modela

Britanski fudbalski huliganizam imao je značajan uticaj na navijačke kulture širom sveta. Od Italije i njenih ultras grupa, do Istočne Evrope i Latinske Amerike, elementi skinhead i casual estetike mogu se pronaći na tribinama širom sveta.

Sebastián, član jedne argentinske navijačke grupe, objašnjava ovaj uticaj: "Gledali smo dokumentarce o ICF-u i Chelsea Headhuntersima. Čitali smo knjige o engleskom huliganizmu. Za nas, to je bila škola. Preuzeli smo organizacionu strukturu, kodekse ponašanja, čak i način odijevanja."

U mnogim zemljama, lokalne tradicije stopile su se s importovanim britanskim modelom, stvarajući jedinstvene hibridne navijačke kulture. U Italiji, na primjer, ultrasi su kombinovali elemente casual odijevanja s vlastitom tradicijom koreografija i pirotehnike.

Paradoksalno, dok se društvo borilo protiv huliganizma, istovremeno je došlo do njegove komercijalizacije kroz književnost, film i muziku. Knjige poput "Among the Thugs" Billa Buforda i filmovi poput "The Football Factory" i "Green Street" doprinijeli su stvaranju mita o fudbalskom huliganu kao modernom ratniku.

Sa druge strane, brendovi poput Stone Island i Fred Perry, nekada omiljeni među casualsima, danas su mainstream modni brendovi. Turističke ture po "huligan" lokacijama u Londonu privlače posetioce iz cijelog svijeta.

Kevin, bivši član ICF-a koji danas vodi takvu turu, komentariše: "Ironično je da ljudi plaćaju da čuju priče o nečemu što je društvo pokušavalo eliminisati. Ali to je dio istorije, dio kulture, koliko god kontroverzno zvučalo."

Nasleđe kao protivteža

Engleski fudbalski huliganizam, kroz svoje veze sa skinhead i casual subkulturama, predstavlja kompleksan sociološki fenomen koji se ne može svesti samo na nasilje. Ove subkulture bile su izraz identiteta, pripadnosti i otpora društvenim promenama koje su marginalizovale čitave zajednice.

Dr. Emma Roberts, koja se specijalizovala za fudbalske subkulture, sumira: "Kad pogledamo iza nasilja, vidimo bogate kulturne tradicije, kodekse časti, zajedništvo i otpor komercijalizaciji. Ove subkulture pružale su ljudima iz radničke klase identitet u vremenu kada im je društvo govorilo da nisu važni."

Danas, iako je otvoreno nasilje značajno smanjeno, elementi ovih subkultura i dalje oblikuju navijačko iskustvo i izvan granica Britanije. Skinhead i casual estetika postale su dio vizuelnog jezika fudbalskih tribina širom sveta, često odvojene od svojih izvornih militantnih značenja.

Možda najvažnije nasleđe ovih pokreta jeste način na koji su oblikovali savremene navijačke grupe da vrednuju autentičnost, lojalnost i autonomiju. U vremenu kada je fudbal postao globalni biznis, ove vrednosti služe kao protivteža komercijalizaciji.