Italija je zemlja gde je fudbal više od sporta, više od religije, više od politike. Ponekad, fudbal je više i od života. Navijačka kultura na Apeninskom poluostrvu do tančina oslikava samu dušu italijanskog društva. Italijanski ultras pokret, možda je najznačajniji navijački pokret na svetu. Rastao je kao jedinstvena mešavina strasti, kreativnosti i organizacije. Nažalost, vrlo često i nasilja. Kako je bivši ultras Lacija jednom rekao: "Za nas, fudbal nikada nije bio samo igra, već bojno polje za izražavanje naših vrednosti, teritorije, politike i identiteta."

Sedamdesete i osamdesete godine prošlog veka bile su prekretnica za italijanski navijački pokreta. To je period kada se obične grupe navijača polako transformišu u moćne ultras grupe. Dobro organizovani kolektivi koji su često imali veći uticaj od samih klubova za koje su navijali. Dometi ultras kulture davno su prevazišli granice Italije. Zato je važno istražiti korene, evoluciju i transformaciju italijanskog navijačkog fenomena. Ove turbulentne decenije zauvek su promenile navijačku kulturu, ne samo u Italiji već i širom sveta.

Rođenje ultrasa: Od spontanog navijanja do organizovanih grupa

Preteče modernog navijanja

Pre nego što su nastali ultrasi, postojali su "tifosi". Ovaj termin vuče poreklo od tifusa, bolesti koja uzrokuje visoku temperaturu, što je bila savršena metafora za strasno navijanje. Pedesetih i šezdesetih godina, italijanski navijači su uglavnom bili tradicionalni i relativno spontani u svojim izrazima podrške.

Serđo Bertini, danas sedamdesetogodišnjak koji je decenijama pratio Bolonju, priseća se tih dana: "Išli smo na utakmice porodično. Bilo je strasti, ali sve je bilo mnogo jednostavnije. Ljudi su nosili šalove, pevali himne kluba, a najveća pobuna bila je zviždanje sudiji za lošu odluku."

Međutim, krajem šezdesetih godina, dešavaju se prve promene. Engleski model navijanja počinje da utiče na italijanske navijače, ali sa ključnom razlikom – italijanski stil će se razviti u organizovaniji, disciplinovaniji i vizuelno spektakularniji.

Rađanje prvih ultras grupa

Opšte je prihvaćeno da je moderna era ultrasa počela 1968. godine. Tada su formirane grupe "Commandos Tigre" i "Fossa dei Leoni" (Lavlje jame) iz Milana. Međutim, neki istoričari navijačkog pokreta insistiraju da su "Fedelissimi Granata" iz Torina, osnovani 1951. godine, prva prava ultras grupa. Bez obzira na tačan početak, ključna godina za italijanski ultras pokret svakako je bila 1969, kada su nastale brojne grupe, uključujući "Boys S.A.N." Intera, "Ultras Tito Cucchiaroni" Sampdorije i "Ultras Granata" Torina.

Rođeni u vreme društvenih previranja, studentskih protesta i radikalnih političkih pokreta u Italiji, ultrasi su od početka reflektovali dublju društvenu dinamiku. Jedan od veterana milanske Curva Sud objašnjava: "Moramo razumeti da su ultras grupe nastale u vreme kada su mladi ljudi tražili nove oblike pripadnosti i izražavanja. Dok su neki išli na političke proteste, drugi su svoju energiju kanalisali kroz navijanje."

Već tada je bilo jasno da će za italijanski navijački pokret biti karakteristične:

• Organizacija: Za razliku od engleskih navijača, italijanski ultrasi su od početka bili hijerarhijski organizovani, sa jasnim vođama (capo ultras) i strukturom po dubini.
• Teritorijalnost: Posebni delovi stadiona (najčešće krivine, "curve", iza golova) postali su njihova ekskluzivna teritorija.
• Vizuelni spektakl: Koreografije sa zastavama, transparentima i dimnim bombama postale su zaštitni znak.
• Političko opredeljenje: Mnoge ultras grupe razvile su jasne političke veze, najčešće sa desnicom ili levicom.

Sedamdesete: Kreativnost i eskalacija

Razvoj vizuelnog identiteta

Sedamdesete su označile dramatično širenje ultras pokreta. Svaki veći klub dobio je svoje organizovane navijačke grupe, a fenomen se proširio i na manje klubove. Ovo je bilo doba neverovatne kreativnosti – pionirsko doba spektakularnih koreografija.

Mario, jedan od osnivača "Red and Blue Commandos" Bolonje, opisuje to vreme sa nostalgijom: "Svake nedelje smišljali smo nove koreografije. Radili smo noćima, pravili ogromne zastave, transparente, učili kako da sinhronizujemo hiljade ljudi da stvore sliku. Tada nije bilo interneta da kopiraš tuđe ideje – sve je bilo originalno i pravljeno ručno."

Ključni vizuelni elementi koji su razvijeni sedamdesetih uključivali su:

• Velike zastave koje su često pokrivale čitave sektore
• Šalovi uzdignuti iznad glave u ključnim trenucima utakmice
• Prvi transparenti i natpisi sa imenima grupa i porukama
• Upotreba dimnih bombi u bojama kluba

Romano, bivši član grupe "Brigate Rossonere" Milana, objašnjava: "Svaka grupa je želela da bude originalnija i impresivnija od drugih. Nije to bila samo podrška klubu – bila je to borba za prestiž među navijačkim grupama. Ko ima najlepše zastave, najbolje pesme, najkreativnije koreografije."

Početak rivalstva i prvi incidenti

Sa rastom i organizacijom navijačkih grupa, rasla je i tenzija između rivalskih tabora. Sedamdesete su donele prve ozbiljnije incidente, iako još uvek daleko od sistematskog nasilja koje će uslediti u narednoj deceniji.

Jedan od prelomnih trenutaka dogodio se 1979. godine kada je ubijen Vinćenco Papareli, navijač Lacija, kada ga je pogodila raketa ispaljena sa tribine navijača Rome. Ovaj incident označio je tamnu prekretnicu u istoriji italijanskog navijanja.

Giuseppe, bivši član napuljske grupe "Commando Ultra Curva B", objašnjava kako se odnos prema rivalstvu menjao: "U početku, postojalo je neko nepisano pravilo da se boriš samo protiv onih koji žele da se bore. Ali sredinom sedamdesetih, stvari su počele da se menjaju. Rivalstvo je postajalo ogorčenije, a granice dopuštenog sve šire."

Društveni kontekst: Godine olova

Ova evolucija ne može se razumeti bez šireg društvenog konteksta. Sedamdesete godine u Italiji poznate su kao "Anni di piombo" (Godine olova) – period političkog ekstremizma, terorizma i društvene nestabilnosti.

Profesor sociologije sporta, Antonio Roversi, objašnjava: "Ultrasi nisu nastali u vakuumu. Oni su odražavali i apsorbovali širu društvenu polarizaciju. Mladi ljudi koji su odrastali u atmosferi političkog nasilja, često su prenosili te obrasce i na tribine."

Mnoge ultras grupe razvile su jasne političke identitete:

• Desničarske grupe: Ultrasi Lacija, Verone, Intera
• Levičarske grupe: Livorno, Ternana, neke frakcije navijača Bolonje

Zanimljivo je da političke linije nisu uvek pratile logičke obrasce – tako su, recimo, ultrasi Milana bili tradicionalno levičarski orijentisani, uprkos tome što je klub bio u vlasništvu desničarskog političara Silvija Berluskonija.

Osamdesete: Vrhunac i transformacija

Doba koreografija i nasilja 

Ako su sedamdesete bile period rađanja, osamdesete su predstavljale vrhunac kreativnog izražaja italijanskih ultrasa. Neverovatne koreografije postale su norma, a ne izuzetak.

Roberto, član koordinacionog odbora navijača Juventusa osamdesetih, opisuje to doba: "To je bilo vreme kada smo danima planirali svaku koreografiju. Imali smo timove zadužene za dizajn, za finansije, za logistiku. Na velikim utakmicama znalo je da učestvuje pet, šest hiljada ljudi u sinhronizovanoj koreografiji koja bi trajala minuta-dva."

Paralelno sa kreativnim vrhuncem, osamdesete su donele i dramatično povećanje nasilja. Za razliku od relativno spontanih sukoba sedamdesetih, sada je nasilje postalo organizovanije i brutalnije.

Salvatore, bivši član grupe "Nucleo" iz Napulja, koji je kasnije napustio nasilnu scenu i postao aktivista protiv navijačkog nasilja, opisuje tu promenu: "Ranije su tuče bile stvar trenutka, impulsa. Osamdesetih smo počeli da planiramo 'akcije', da saznajemo rute kretanja protivničkih navijača, da organizujemo zasede. To više nije bilo spontano nasilje, već planirana strategija."

Nekoliko faktora doprinelo je ovoj eskalaciji:

1. Uticaj engleskih huligana: Italijanski navijači bili su pod snažnim utiskom brutalnosti i organizacije engleskih huligana
2. Droga: Povećana upotreba droga među navijačima
3. Paravojno organizovanje: Mnoge grupe usvojile su militarističku strukturu i terminologiju
4. Teritorijalna kontrola: Borba za dominaciju nad određenim delovima gradova

Politizacija i kriminalizacija

Osamdesete su donele i dramatično povećanje političke polarizacije među ultrasima. Dok je politička orijentacija ranije često bila sekundarna, sada je postala centralni deo identiteta mnogih grupa.

Profesor političkih nauka, Roberto Marineli, objašnjava: "Ultras grupe postale su alternativni prostor za političku socijalizaciju u vreme kada su tradicionalni politički pokreti gubili privlačnost među mladima. One su nudile osećaj pripadnosti, jasnu ideologiju i akciju – nešto što mnogi mladi ljudi nisu mogli naći drugde."

U isto vreme, počele su da se javljaju i prve veze između organizovanog kriminala i pojedinih ultras grupa. Ove veze varirale su od preprodaje droge i ulaznica do složenijih odnosa, posebno u južnim regijama gde su kriminalne organizacije poput Kamore i Ndrangete pokušavale da infiltriraju ultras grupe.

Kontekst razvoja ultras kulture

Klasna pozadina

Za razumevanje italijanskog ultras fenomena ključno je razumeti njegovu klasnu pozadinu. Za razliku od Engleske, gde su navijači tradicionalno dolazili iz radničke klase, italijanske ultras grupe imale su složeniji socijalni sastav.

Dr Alberto Testa, koji je godinama istraživao italijanske ultrase, objašnjava: "Italijanske ultras grupe često su bile socijalno heterogene. Tu su bili studenti, radnici, nezaposleni, pa čak i pripadnici srednje klase. Ono što ih je ujedinjavalo nije bio toliko klasni identitet koliko teritorijalna pripadnost i identifikacija sa klubom koji je predstavljao grad ili region."

Ipak, ekonomske krize sedamdesetih i osamdesetih značajno su uticale na to da sve više mlađih muškaraca iz radničke klase traži identitet i pripadnost u ultras grupama, posebno u industrijskim centrima severne Italije i siromašnijim regionima juga.

Regionalne razlike - podela sever-jug

Jedna od fascinantnih karakteristika italijanskog ultras pokreta je reflektovanje duboke regionalne podele u italijanskom društvu. To je tradicionalna podela sever-jug.

Severni ultrasi često su isticali svoju 'radnu etiku' i 'disciplinu' nasuprot navodnoj 'haotičnosti' južnjaka. Južnjaci su, s druge strane, naglašavali svoju strast i autentičnost nasuprot 'hladnoći' severnjaka. Ove plemenske podele samo su pojačavale već postojeće društvene tenzije.

Posebno su bili intenzivni sukobi između navijača severnih klubova (poput Juventusa, Milana, Intera) i južnih klubova (posebno Napolija, koji je postao simbol juga).

Kada bi Napoli igrao na severu, to nije bila samo fudbalska utakmica. To je bila kulturna bitka, simbolički rat između dva dela Italije.

Urbana teritorijalnost

Još jedan važan aspekt bio je način na koji su ultras grupe odslikavale urbanu teritorijalnost. U mnogim italijanskim gradovima, posebne četvrti imale su svoje ultras grupe ili frakcije.

Marko, bivši član rimske grupe "Boys Roma", opisuje: "U Rimu, svaka četvrt imala je svoje predstavnike u Curvi. Ljudi iz Testaćija imali su svoju manju grupu, a oni iz Ćentoćele svoju. Kada dođeš na utakmicu, stojiš sa ljudima iz svog kraja. Tako je teritorijalni identitet iz grada preslikavan na tribine."

Pesme i himne

Paralelno s vizuelnim spektaklom, razvijala se i bogata kultura navijačkih pesama. Za razliku od relativno jednostavnih skandiranja engleskih navijača, italijanski ultrasi kreirali su složene pesme, često adaptirajući popularne melodije.

Franko, bivši vođa grupe "Fossa dei Leoni", priseća se: "Naše pesme su imale po nekoliko strofa, komplikovane refrene. Imali smo pesme koje su trajale po pet minuta. Ponekad bismo adaptirali političke pesme ili tradicionalne napeve iz naših regiona. Sve to davalo je jedinstveni identitet svakoj grupi."

Čest fenomen bile su i "parole" – uzvici koje bi inicirao vođa navijača, a ostatak tribine bi ponavljao, stvarajući efekat pitanja i odgovora koji je dizao atmosferu.

Kodeks časti i hijerarhija

Uprkos često nasilnom ponašanju, ultrasi su razvili složena pravila ponašanja za članova. Taj kodeks varirao je od grupe do grupe, ali neki principi bili su univerzalni:

• Lojalnost grupi iznad svega
• Nikada ne sarađivati s policijom
• Poštovanje hijerarhije unutar grupe
• Hrabrost u fizičkim sukobima
• Prisustvo na svim utakmicama, bez obzira na okolnosti

Stefano, bivši pripadnik "Viking Juve", objašnjava: "Postojala je stroga hijerarhija. Novi članovi nisu mogli odmah nositi transparente ili zastave. Morali su da 'zasluže' svoje mesto, pokazujući predanost i hrabrost tokom nekoliko sezona. Samo najlojalniji i najposvećeniji mogli su postati deo 'direttivo' (rukovodećeg tela)."

Politički uticaj ultrasa i medijska prezentacija

Kako su grupe jačale, tako je rastao i njihov politički uticaj unutar klubova. Poznati su slučajevi kada su ultras grupe uticale na:

• Transfere igrača: Protivljenje dovođenju igrača s političkim stavovima suprotnim grupi
• Smenu trenera ili direktora: Kroz organizovane proteste i bojkote
• Klupsku politiku: Od dizajna dresova do cena ulaznica

Medijski prikaz ultrasa evoluirao je tokom vremena. Sedamdesetih, fokus je često bio na spektakularnim koreografijama i strasti. Međutim, nakon serije nasilnih incidenata osamdesetih, medijski narativ se dramatično promenio.

Tada dolazi do klasičnog slučaja 'moralne panike'. Svi ultrasi počeli su da se prikazuju kao potencijalni kriminalci. Mediji su često generalizovali, prikazujući čitav pokret kroz prizmu nasilnih incidenata koje je zapravo činila manjina.

Ovaj medijski pristup produbio je jaz između ultrasa i šireg društva, što je često samo pojačavalo osećaj marginalizacije i "mi protiv njih" mentaliteta među ultras grupama.

Transformacija pokreta

Uticaj na globalnu navijačku kulturu

Uprkos svim kontroverzama, italijanski ultras pokret imao je ogroman uticaj na globalnu navijačku kulturu. Elementi koje su razvili italijanski ultrasi usvojeni su od strane navijača širom sveta:

• Evropa: Snažan uticaj na navijačke scene u Francuskoj, Nemačkoj, Grčkoj i balkanskim zemljama
• Severna Afrika: Posebno u Maroku, Tunisu i Egiptu, gde su italijanski ultrasi bili uzor

Moderne transformacije i prilagođavanja

Devedesetih godina počinje transformacija italijanskog ultras pokreta. Komercijalizacija fudbala, nove mere bezbednosti i promene u širem društvu prisilile su grupe na adaptaciju.

Ultrasi su se našli na raskrsnici. S jedne strane, neki su krenuli putem dalje kriminalizacije – veze s organizovanim kriminalom, trgovina ulaznicama, reketiranje. S druge strane, mnoge grupe pokušale su da se reformišu, da se fokusiraju na pozitivne aspekte pokreta – spektakl, strast, organizacija.

Ključne promene uključivale su:

• Profesionalizaciju: Neke grupe postale su de facto male organizacije s pravnim statusom
• Komercijalizaciju: Prodaja navijačkog materijala postala je značajan izvor prihoda
• Političku transformaciju: Mnoge grupe redefinisale su svoje političke veze
• Odnos prema nasilju: Sve više grupa javno se distanciralo od huliganizma

Kompleksno nasleđe

Italijanski ultras pokret, posebno u svom početnom periodu sedamdesetih i osamdesetih godina, ostaje jedan od najfascinantnijih socioloških fenomena savremenog sporta. Njegova evolucija oslikava šire društvene, ekonomske i političke promene u italijanskom društvu.

Ne možemo razumeti savremeni fudbal bez razumevanja ultrasa, posebno italijanskih. Oni su istovremeno stvorili neke od najspektakularnijih trenutaka na tribinama i neke od najmračnijih incidenata u istoriji sporta. Njihovo nasleđe je jednako složeno kao i italijansko društvo samo po sebi – puno kontradikcija, strasti, kreativnosti, ali i tamnih epizoda."

Danas, kada moderni fudbal sve više postaje globalni biznis usmeren na TV publiku i VIP gledaoce, ultrasi ostaju glasni čuvari tradicije – podsećajući nas da je fudbal više od igre, da je kulturni fenomen duboko ukorenjen u lokalnim zajednicama i regionalnim identitetima. Bez obzira na sve kontroverze, njihov doprinos vizuelnom i emocionalnom doživljaju fudbala ostaje neosporan.