Šta bi bilo kad bi bilo: Zašto Berlin nikada nije zagospodario Bundesligom?

Osnivanje Bundeslige sredinom šezdesetih godina bio je ozbiljan iskorak Nemačke ka profesionalizaciji najpopularnijeg sporta na svetu, s obzirom da je pre toga fudbal u najjačoj evropskoj državi uglavnom bio na amaterskom i poluprofesionalnom nivou. Navodno jedan od razloga zbog kog su Nemci odlučili da profesionalizuju svoju ligu bila je i činjenica da je reprezentacija ispala u četvrtfinalu Svetskog prvenstva 1962. godine od Jugoslavije u Čileu.

Fudbalskom savezu je bilo dosta i odlučili su se za formiranje jake, profesionalne lige, koja bi doprinela popularnosti, ali i marketinškom usponu nemačkog fudbala. Suvišno je pričati o tome da je vizionarski potez tadašnjeg saveza opravdao očekivanja, Bundesliga danas je jedna od pet najjačih evropskih liga, nemački klubovi već decenijama su u samom vrhu, Bajern je daleko najjači, najdominantniji i najpopularniji nemački klub, ali prva sezona profesionalnog ligaškog turnira nemačke malko se razlikovala od današnje. Evo o čemu je reč.

I tada kao i danas u eliti je bio samo jedan klub iz Berlina, ali u prvoj sezoni nije bilo minhenskog Bajerna. Bajern je tada bio daleko od onoga što je danas, no situacija sa današnjom prestonicom nemačke praktično je ostala ista. Iako u Berlinu postoji na desetine fudbalskih klubova, po broju bi verovatno mogao stati rame uz rame sa Londonom, ali po njihovoj uspešnosti teško da bi mogao da se „pobije“ sa bilo kojim omanjim gradom ili selom. Zbog čega berlinski klubovi nikada nisu uspeli da se podiče brojem trofeja, verovatno nikada nećemo saznati, ali činjenica je da Berlin nije „fudbalski grad“.

Prva sezona Bundeslige sastojala se od 16 ekipa, svako sa svakim je igrao dva puta, po prvi put je bila jedinstveno prvenstvo, a titulu je osvojio Keln. Jedina inovacija bila je to da Berlin mora da ima jednog predstavnika, a razlog je bio podeljenost grada na četiri okupacione zone (Britansku, Francusku, zonu kojom upravlja SAD i istočni Berlin pod upravom Sovjeta). Upravo to je bio razlog zbog kog je savez bio „slab“ na Berlin i garantovao im je jedno mesto. Čast rasparčane prestonice u prvoj sezoni branila je, a ko drugi nego Herta. Najveći klub iz Berlina (izuzmimo istočni deo grada i dominaciju Dinama potpomognutog Štazijem) i jedini ikada osvajač titule iz prestonice (mada su titule došle 1930 i 1931. godine) nije se proslavio u prvoj sezoni, samo bod više u odnosu na Projsen Minster ih je spasio ispadanja. Već naredne sezone Herta je izgubila status prvoligaša, ali ne na terenu, već ju je savez kaznio zbog malverzacija sa ugovorima. Izbacivanje Herte otvorilo je prostor za ulazak nekog drugog berlinskog kluba (zbog tada povlaštenog statusa), a prvi izbor pao je na klub Špandauer. Ekipa iz Berlina sezonu u drugoj Bundesligi završila je na drugoj poziciji, ali je velikodušnu ponudu saveza glatko odbila. Smatrali su da je vreme da nemaju kvalitet da zaigraju na najvećoj sceni što je savez nateralo da reaguje promptno.  Na brzinu Tasmanija je ubačena u elitu, svega tri sedmice pred početak sezone. I to je momenat koji je obeležio ovaj klub. Bez pravih priprema za najviši rang, prelaznog roka u kom bi se spremali za najveću scenu, bez istinskih pojačanja za Bundesligu, jedina, istorijska sezona Tasmanije u Bundesligi bila je osuđena na propast.  Ono što je usledilo ušlo je u istoriju nemačkog fudbala, kao najgora sezona jednog tima u Bundesligi. Samo dve pobede u 34 kola, 15 postignutih i 108 primljenih golova, niz od 31 utakmice bez trijumfa, najgora gol-razlika (–93) i rekordno niska poseta od 827 gledalaca... Sve su to i danas negativni rekordi Bundeslige. Košmarna sezona završena je momentalnim ispadanjem iz lige, a jedini klub koji nije uspeo da ih savlada te sezone bio je Kajzerslautern (dva meča završeni su remijima 0:0 i 1:1). Remi u gostima protiv Kajzerslauterna bio im je jedini bod osvojen u gostima te sezone. Upravo ova očajna sezona obeležiće klub, postaće deo identiteta, ali i nepovratno će uticati na njihovu budućnost. Odmah po ispadanju iz Bundeslige, klub će se vratiti u regionalni fudbal, igraće ligu Berlina, u dva navrata će uspeti da uđe u drugu ligu, ali nikada više neće biti ni blizu prve. Originalna Tasmanija 1900 otišla je u stečaj 1973. godine zbog velikih finansijskih problema.

Sličnu sudbinu kao Tasmanija, mnogo godina kasnije doživeo je i Špandauer. Pre dvadesetak godina klub koji je tokom šezdesetih godina igrao drugu ligu, a potom i odbacio učešće u eliti, doživeo je finansijski krah, a potom se fuzionisao sa komšijskim 1. FC Špandau, kako bi uopšte izbegao nestajanje sa fudbalske mape.

Danas Špandau igra u osmom rangu, pred nekoliko stotina navijača, Tasmania skakuće između četvrtog i petog, no kako bi samo njihova sudbina verovatno bila drugačija da su prihvatili da brane čast Berlina u novoformiranoj Bundesligi. Možda bi pričali o Špandaueru kao moćnom klubu iz prestonice, a ne o amaterskom klubu sa samog dna beton lige. Možda ni Tasmania ne bi doživela finansijski krah, a možda ni Union ne bi bio jedini branilac časti Berlina u ovosezonskoj Bundesligi. Ko zna?