Fudbal i geografija nekako uvek idu jedno uz drugo. Stoga, svaki ljubitelj fudbala sa podsmehom sluša ili čita pitanja „travel influensera“ da li su čuli za neku državu u kojoj trenutno borave na svom putu oko sveta. I to bude neka ne toliko nepoznata, poput Gambije. Ne da smo čuli, nego znamo zastavu, glavni grad i da nabrojimo nekoliko fudbalera iz iste.

Kada je u pitanju Sveti Kits i Nevis, prvo ime koje će nam pasti na pamet biće tamošnja legenda Romejn Sojers, defanzivni vezista koji je ceo svoj fudbalski vek proveo po terenima širom Engleske. Pre i posle sezone u Premijer ligi sa Vest Bromom igrao je za Šruzberi, Volsol, Brentford, Stouk, Kardif, Vimboldon, dok je prethodnu završio sa Bristol Roversima. Pasionirani pratioci nižih liga Engleske će prepoznati i pouzdanog univerzalca Mensfilda – Džordana Bouerija, Omarija Sterling-Džejmsa koji je sada u Herefordu ili Tajrisa Simpsona, napadača Stivenidža.

Svi koji vole zanimljive činjenice, sada će biti bogatiji za poznavanje još jednog, i to kakvog, imena koje ima veze sa Svetim Kitsom i Nevisom – u pitanju je zvezda Premijer lige i Čelsija, Kol Palmer. O njemu se mnogo toga zna, i da ima nekonvencionalan nastup u medijima, i da voli krompir u formi „čipi-čipsa“, i njegova proslava gola, i da je kao navijač Junajteda prošao akademiju Sitija, ali su samo retki znali za ovu poveznicu.

I nije da postoji samo puka, beznačajna konekcija između njih već je obe strane ponosno ističu. Palmer, pored engleske, na kopačkama ima i prelepu zastavu ove države, a na Svetom Kitsu i Nevisu svi koji vole fudbal ne propuštaju nijednu njegovu utakmicu i u barovima na obali Karipskog mora u Čelsijevim dresovima prate svaki prenos iz Engleske.

Za one koji, ipak, nisu čuli za Sveti Kristofer i Nevis, on se sastoji od većeg Kitsa i manjeg Nevisa, najmanja je država na zapadnoj hemisferi i prva u nizu sitnih karipskih ostrvskih zemalja i prekookeanskih teritorija koje se protežu od Portorika do Venecuele. Poslednja je od država u tom delu sveta koja je stekla nezavisnost od Velike Britanije kada je postala suverena 1983. Nekada je deo federacije bila i Angvila, ali se otcepila, a da nije, onda bi Sveti Kits i Nevis bio poznat i po Edanu Sipiu (Aedan Scipio), čoveku sa najzanimljivijom frizurom u svetu fudbala i reprezentativcem Angvile (nećete zažaliti ako potražite na internetu). Glavni sport je kriket, ali fudbal dobija sve više pažnje, ponajviše upravo zbog Palmera. Državu još zovu i „Majka kolonija“ jer je bila dom prvih engleskih kolonizatora na Karibima. Sada je dom za oko 50 000 stanovnika, a preko 92% njih je afričkog porekla.

Danas je zemlja u dobrom ekonomskom stanju, ponajviše jer su odavno shvatili moć kruzer turizma, pa je luka u Baseteru, glavnom gradu, jedna od tačaka na toj turi gde turisti ostavljaju ogroman novac tokom jednog dana provedenog na ostrvu. Drugi važan izvor zarade jeste „prodaja“ pasoša. Naime, pošto je njihov pasoš jedan od jačih u svetu, mnogi bogataši iz bezbedosno problematičnih zemalja mogu dobiti državljanstvo u zamenu za „ulaganje u razvoj i napredak Svetog Kitsa i Nevisa“, sa minimalnom svotom od 250 000 dolara. 

Ali nije oduvek bilo ovakvo blagostanje na karipskim ostrvima. Svi glavni izvori zarade intenzivirali su se tek u poslednjih tridesetak godina. Do tada, vladalo je siromaštvo i umnogome su zavisili od matične Velike Britanije. Ona je tokom Drugog svetskog rata pretrpela solidne gubitke, pa su u pomoć, eufemizirano, pozvali stanovnike svojih prekookeanskih kolonija koji bi radili da ponovnom dizanju Engleske. Već pedesetih godina prošlog veka više od pola miliona ljudi sa Kariba je stiglo na Ostrvo i oni su poznati kao „Vindraš“ generacija, nazvani po brodu koji je prvi prevezao veću grupu emigranata. Oni su radili u raznim sektorima i kasnije uticali na oblikovanju društva.

Na brodu koji je 1960. preko Barbadosa i Atlantskog okeana pristao u luku u Sautemptonu bio je i Palmerov deda, Steri Kol, koji je kao šestogodišnjak doputovao sa bratom, dvoje rođaka i tetkom, da se pridruži roditeljima koji su krenuli put Engleske pet godina ranije. Kao i većina iz tog dela sveta, posle iskrcavanja nastavili su ka severu do Liverpula i Mančestera, a porodica se ponovo ujedinila u južnom delu Mančestera. Tokom pet godina koje su proveli razdvojeni, dobio je još trojicu braće koje je tada prvi put video, a kasnije je na svet došao još jedan, kao i sestrica. 

Od sedmoro dece, samo su dvoje rođeni na Svetom Kitsu, a jedan od njih je bio čovek čiji će unuk 64 godine nakon njegovog dolaska u Englesku postati najbolji mladi fudbaler njenog elitnog ranga.

Kol se 2002. rodio kao plod ljubavi između Sterijevog sina Džermejna, majstora za zubnu opremu i slikara, i Britanke Meri, čije je sve gene očigledno pokupio pošto je potpuno bele puti. Ipak, jednu bitnu stvar pokupio je od oca – ljubav prema fudbalu. Kolova najranija sećanja sežu do gledanja oca kako igra fudbal za lokalni „Sunday league“ tim Blekboj.

Sam Kol priznaje da ga je otac Džermejn naučio svemu o fudbalu tokom odrastanja i bio njegov Pep pre nego što je upoznao Pepa Gvardiolu. Neverovatne tehničke sposobnosti koje poseduje zasluga su njegovog oca. Naučio ga je da kontroliše loptu tako što ju je bacao uvis, a Kol je trebalo da je prihvati i smiri – „nema poente da pokušavaš da učiš da šutiraš ako ne možeš prvo da zadržiš loptu“, govorio mu je Džermejn. Ponavljali su to svakog dana, ma kakvo vreme napolju bilo.

Otac ga je usmeravao kroz život i reklo bi se da nije pogrešio nijednom. Iako su porodično navijači Mančester junajteda, i pored njihove ponude odlučili su da se Palmer fudbalski školuje u Sitijevoj akademiji jer su znali da će tamo imati mnogo bolje uslove i šansu za napredak. I sam Gvardiola ga je vrlo brzo uočio u mlađim kategorijama i dao mu je šansu u prvom timu. Ali Katalonac, za razliku od nekih drugih menadžera, voli da dozira mlade fudbalere. Kol, za razliku od Fodena, Luisa ili O’Rajlija koji su od malena navijači ovog kluba, nije imao strpljenja da ne bude starter. Zato je sreću potražio u Čelsiju i našao ju je tamo.

Sav rad i trud koji je Palmer senior uložio u njega, svi njihovi treninzi po kiši i snegu očigledno nisu bili uzaludni. Kao što nije bio uzaludno ni dedino i pradedino napuštanje doma i prelazak preko okeana u novi svet. Sve je, izgleda, bilo predodređeno da nekoliko decenija kasnije baš momak koji u sebi ima karipske gene bude jedan od najboljih na svetu.

Deda za koga je bio veoma vezan, nažalost, nije uspeo da doživi njegove nedavne uspehe, ali i kada je postao jedna od najboljih igrača lige, Džermejn nije želeo da mu naslednik zaboravi korene. Očigledno je uspeo da mu usadi tu ljubav prema Svetom Kitsu i Nevisu. Iako tokom intervjua i medijskih aktivnosti deluje da u toj glavi stanuje samo fudbal i da ne bi mogao ni London da ubode na mapi, gde je taj mali karipski raj.

Zna – Sveti Kits i Nevis je na njegovim kopačkama i u njegovom srcu. I ta ljubav je obostrana.