Pisana istorija Australije kreće u 17. veku, kada su je otkrili holandski moreplovci, dok je britanska kolonizacija krenula krajem 18. veka uspostavljanjem kaznene kolonije u regionu koji je nazvan Novi Južni Vels. 

Australija je bila dom brojnim zatvorenicima iz Ujedinjenog Kraljevstva, ali je vremenom postala privlačna destinacija za migrante sa svih strana sveta, pa danas dominantnu većinu stanovništva čine upravo potomci kolonizatora i migranata koji su na obale pristizali u različitim epohama. 

Dolazak ljudi sa svih svetskih meridijana na „novi kontinent“ značio je i donošenje sopstvene kulture, a kako su među prvima pristizali Englezi, sa sobom su doneli i fudbal. Iako većina sveta Australiju ne gleda kao značajnu fudbalsku silu, prvi koreni najpopularnije igre na svetu sežu do samog kraja 19. veka, što znači da je tradicija izuzetno duga. Prvi klub bio je „Wanderers FC“ osnovan 1880. godine, međutim on više ne postoji. Za najstariji klub, i dalje aktivan uzima se „Balgownie Rangers“ koji je osnovan 1883. godine. 

Iako se fudbal u početku razvijao, slobodno se može reći stidljivo, svoj pravi zamah doživeo je tek u drugoj polovini 20. veka. Nakon Drugog svetskog rata, a naročito tokom 1950-ih i 1960-ih, Australija je doživela ekonomski bum zahvaljujući razvoju industrije, rudarstva i infrastrukture. U tom periodu, zemlja je otvorila vrata imigrantima iz Evrope i Azije. Hiljade ljudi iz Italije, Grčke, Jugoslavije (Hrvatske, Srbije, Makedonije), ali i drugih država širom sveta dolazilo je u Australiju u potrazi za boljim životom, i donosilo sa sobom sopstvenu kulturu, tradiciju i, naravno, fudbal.

Najvažnija sporedna stvar na svetu, bila je spona sa domovinom, način da se okupe, organizuju i očuvaju identitet u novoj sredini. Tako su nicali brojni klubovi sa etničkim predznacima, kao što su „Melbourne Srbija“, „Westgate Sinđelić“, „Bonnyrigg White Eagles“, „Sydney Croatia“, „Charlestown Azzuri“... U prvim godinama osnivanja ovih klubova, institucije u Australiji nisu videle ništa sporno u nazivima klubova, čak su i osnaživali lokalne zajednice da osnivaju svoje fudbalske klubove, jer su smatrani stubovima inkluzije i mostovima koji doprinose društvenom zbližavanju različitih zajednica. Sociologija i antropologija čak imaju i izraz za ovakav vid inkluzije, a zove se „melting pot“ (u bukvalnom prevodu lonac za rastapanje, stapanje i slično), a izraz metaforički opisuje proces u kom se različite etničke, kulturne grupe i narodi mešaju u jednu zajedničku kulturnu i društvenu celinu. Fudbal je bio izuzetno dobar „alat“ za tako nešto, ali savremeni sociolozi ustvari sve više kritikuju ovaj vid brisanja razlika. 

Međutim, kako se fudbal sve više razvijao, zajednice sve više rasle, tako su postepeno rasle i tenzije između pojedinih etničkih zajednica, a tome su naročito doprineli razvoj huliganizma u Evropi i Južnoj Americi, ali i ratni sukobi širom sveta koji su značajno uticali na rast međuetničkih tenzija u Australiji. Iako većina klubova sa etničkim predznakom igra u nižim rangovima, to nije značilo da sukoba na tribinama neće biti, naprotiv bilo ih je. Sve veće tenzije na i oko terena, kao i narativ da klubovi ne treba da budu zatvoreni samo za uži krug, odnosno određenu etničku grupu, Fudbalski savez Australije (FFA) je 2014. godine doneo jednu vrlo kontroverznu odluku, poznatu pod nazivom „National Club Identity Policy“ (NCIP). Ova obavezujuća odluka imala je vrlo striktna pravila, zabranjivala je etnička i nacionalna obeležja, simbole stranih država, kao i unošenje zastava na stadione koje se direktno povezuju sa nekom kulturom. Cilj ove odluke bio je stvaranje inkluzivne i moderne zajednice, u kojoj klubovi ne bi bili ekskluzivni predstavnici jedne etničke grupe. Nacionalne zajednice unutar Australije nisu blagonaklono gledale na ovu odluku, to je značilo brisanje identiteta, istorije, a značio je i da klubovi moraju izbaciti identitetski prefiks iz imena. Tako je „Sydney Croatia“ postao „Sydney United 58“, „Charlsetown Azzuri“ postali su „Blues“... Mnogi klubovi dovijali su se na razne načine, kako da u novim okolnostima ipak ostanu vezani za sopstvenu zajednicu. Kontroverzna odluka FFA bila je na snazi pet godina, a tokom 2019. godine zamenjena je nešto blažom. Umesto „naređenja“ tamošnji savez je nakon pet godina doneo „Inclusivity Principles for Club Identity“, odnosno odluku o principima inkluzivnosti, koji su bili smernice i klubovi nisu bili nužni da ih se pridržavaju. 

„Cilj FFA je bio da pomogne klubovima da budu otvoreni za sve ljude, ali i da prepoznaju važnost istorije i zajednice iz kojih dolaze“. Ova odluka saveza naišla je na odobravanje etničkih grupa, pa su neki klubovi odlučili da vrate svoja stara imena i grbove, koje su pre toga s ponosom nosili. Ovo je bio dokaz, da klubovi etničkih zajednica, jesu inkluzivni i otvoreni, jer i pre donošenja kontroverzne odluke, u ovim klubovima nastupali su mnogi igrači koji nisu pripadali toj etničkoj zajednici. Ova odluka i danas je na snazi, ali nije naišla na odobravanje svih u Australiji, jer su neki krugovi smatrali da će iznova otvoriti vrata podelama i tenzijama. Oni koji su branili odluku, isticali su da je multikulturalizam temelj modernog društva, te da klubovi treba da sa ponosom ističu svoje poreklo. 

Odluka FFA koja je i danas na snazi, a koja je omogućila da klubovi sa etničkim predznakom opstanu u izvornom obliku, označila je važnu prekretnicu u istoriji australijskog fudbala, a može da bude primer i mnogima širom sveta, jer osim ljubavi, sa sigurnošću se može reći da je sport univerzalni jezik koji povezuje sve ljude, bez obzira na rasnu, etničku ili bilo koju drugu pripadnost.