Odsečen od svih Pacifikom – najvećim okeanom na svetu, od kopna Andima – najdužim planinskim masivom na svetu, Čile je jedna od najizolovanijih kontinentalnih zemalja. Uz to je jedna od najspecifičnijih, na više polja – geografski, strateški, istorijski, kulturološki... Podneblje sa nesvakidašnjom prirodom, predelima i ljudima.

Zemlja neobičnog oblika, duga 4.300 km, a prosečne širine manje od 200 km. Zemlja rudnika, jedan od najvećih izvoznika bakra i litijuma – Čile je najstabilnija ekonomija Latinske Amerike.

Zemlja pesnika, domovina nobelovaca, Pabla Nerude i Gabrijele Mistral, prve Latinoamerikanke sa Nobelovom nagradom za književnost.

Čile je poznat i po zemljotresima. Ne samo po podrhtavanjima tla, iako je trećina od najjačih 20 u istoriji čovečanstva pogodila baš južnoameričku državu na krajnjem jugozapadu planete, uključujući i najrazorniji – Zemljotres i cunami u Valdiviji, „Gran terremoto de Chile“, u maju 1960. godine, magnitude od 9,4 do 9,6 Rihtera.

Upravo je Valdivija trebalo da bude jedan od osam gradova domaćina Mundijala 1962, ali se nakon tragedije mnogo toga promenilo. Samo četiri stadiona bila su borilišta najboljim fudbalerima sveta – u Santijagu Pele je sa Garinčom predvodio Brazil do druge vezane krune, a Čile je ostvario najveći uspeh, osvojio bronzu pobedivši Jugoslaviju sa Šekularcem, Jerkovićem i Galićem – 1:0. Dvadeset pet godina kasnije na istom mestu zablistaće jugoslovenski „Čileanci“.

Bilo je i političkih i ratnih zemljotresa u Čileu – od okršaja naroda Mapuče sa Inkama, dolaska španskih konkvistadora u 16. veku, predvođenih Pedrom de Valdivijom, prvim guvernerom Čilea, po kom grad Valdivija i nosi ime, preko rata sa Peruom u 19. veku, do Pinočeove diktature.

A zemljotres koji sada drma Čile je fudbalski. „La Roha“ propušta treće vezano Svetsko prvenstvo, što joj se desilo samo jednom u 130 godina postojanja tamošnjeg saveza. U Rusiji 2018. godine, Vidal i drugovi, kao dvostruki uzastopni osvajači Kopa Amerike, nisu igrali zbog slabije gol-razlike od omraženog Perua u kvalifikacijama. Pad je nastavljen u južnoameričkoj borbi za Katar, a Čile je dno dotakao u poslednjim kvalifikacijama – na začelju je tabele, dva kola pre kraja. Ispunjenje sna o Mundijalu traži Venecuela, a povratak nakon više od tri decenije ganja Bolivija.

U fudbalskoj tragediji reprezentacije dešavaju se zemljotresi i u čileanskoj Primeri. Universidad Katolika je u periodu od 2018. godine nanizala četiri titule, a supremaciju dominantnih ekipa iz prestonice (uz Katoliku još Kolo Kolo i Universidad de Čile) prekinuo je simpatični Uaćipato iz Talkahuana, 2023. godine. Slično preti da učini još zanimljiviji tim iz zaliva pirata – Kokimbo unido.

U samom grbu ekipe, koja u imenu ima „Unido“ – „Junajted“, ujedinjenje, pošto je nastala ujedinjenjem tri tima iz iste čileanske regije, nalazi se lik bradatog pirata, po kom trenutni lider Primere nosi nadimak „El Barbo“, ili „Bradonja“. Kokimbo je reč koja prevedena sa jezika naroda Mapuče znači „mesto tihe vode“, a u njemu je utočište našao jedan od najčuvenijih gusara – Fransis Drejk.

Engleski moreplovac iz elizabetanskog doba, po kom ime nosi Drejkov prolaz (akvatorijum između rta Horn na jugu kontinenta i Šetlandskih ostrva Antarktika), prema legendi je, tražeći utočište u drugoj polovini 16. veka, pronašao zaliv Kokimbo. Vremenom je on postao sigurna luka za gusare, u kojoj je nastalo piratsko bratstvo u borbi protiv zajedničkog neprijatelja, Vicekraljevstva Perua, ali i mesto „zlatne groznice“, usled koje su gusari tražili skriveno Drejkovo blago.

Današnje blago Kokimba je raznovrsno – grad koji privlači mnogo turista, koji mogu da vide brojne verske monumente. Takav je Krst trećeg milenijuma, simbol grada, 93 metra visoki spomenik Svetog trojstva u kom je najveći „Put krsta“ na svetu, ili Džamija Muhameda VI, jedini kulturni centar u Latinskoj Americi koji ima džamiju, sagrađen od strane marokanskih umetnika 2007. godine. Posebno mesto u gradu ima Engleska četvrt, centar društvenih i kulturoloških dešavanja, kao i Lambertova tvrđava, simbol sećanja na Pacifički rat Čileanaca s Peruom.

Ipak, ono što od februara ove godine sija posebnim sjajem je zlatna boja u grbu Kokimbo unida, koji je 11 kola pre kraja veoma dugog šampionata lider na tabeli sa 44 boda, šest više od Universidad de Čilea, i sanja prvu titulu u klupskoj istoriji, uskoro dugoj tačno 67 godina.

Krajem aprila, u 9. rundi Primere, najdominantniji tim u istoriji Čilea – Kolo Kolo, pobedom 2:0 pokvario je fantastičnu seriju Kokimba od osam startnih utakmica bez poraza i 17 osvojenih bodova. Nekadašnji prekaljeni vezista čileanske Primere, Esteban Gonsales, na prvom samostalnom trenerskom poslu, tada nije ustuknuo pred šampionom i rekorderom sa 34 titule. Trener Kokimba je, poput somalijskog pirata kapetanu Ričardu Filipsu, liku kog igra Tom Henks u filmu Pola Gringrasa, kao da je kazao da se od sada on pita za sve.

„Pogledaj me! Pogledaj me! Ja sam kapetan sada!“

Od tada Vidal, Isla i drugovi, članovi jedinog čileanskog kluba koji je pokorio kontinent 1991. godine, velikana koji nosi nadimak „večni šampion“, belog tima koji na našim prostorima posebno pamtimo po finalu Interkontinentalnog kupa sa Crvenom zvezdom u Tokiju, dobili su samo četiri utakmice, a piratski brod iz Kokimba hara duž obale Pacifika.

Baš te 1991. godine Kokimbo je imao najuspešnije trenutke u nacionalnim okvirima do ove sezone. Bio je drugi i jedini put obezbedio mesto u elitnom južnoameričkom takmičenju, u doba dominacije Kolo Kola sa Dalmatincem Mirkom Jozićem na klupi – jednim od najuspešnijih stranaca u istoriji lige i prvim Evropljaninom sa peharom Kopa Libertadores, kasnije selektorom Hrvatske na Mundijalu 2002. godine.

Do tog trenutka najveći dometi Kokimba bila su dva finala Kupa Čilea, potom izleti ka vrhu tabele početkom novog milenijuma, ali i tavorenje u drugoj ligi, iz koje je nakon više od decenije muke ponovo isplovio u elitu 2018. godine.

I odmah po povratku, kao iz topa – peto mesto, istorijski plasman u Sudamerikanu naredne sezone, i veliko polufinale u kom je argentinska Defensa i Hustisija (kasniji osvajač, pobedom protiv Lanusa 3:0 u finalu) bila mnogo bolja.

Ispadanje u polufinalu drugog po rangu CONMEBOL takmičenja nije bilo najbolnije – fokus ekipe Huana Hozea Ribera na Sudamerikanu poremetio je stanje na palubi kod kuće, pa se Kokimbo ekspresno vratio u Ligu de Ascenso. Tada je u nižem rangu završio i Kolo Kolo! Iz Druge lige Kokimbo se još brže iščupao i po sličnom principu zaplovio kontinentom, doduše ne jednako uspešno – godinu kasnije stao je u grupi Sudamerikane.

Sa iskusnim kormilarom Fernandom Dijasom, klub je pronašao mir u Primeri, a potom, dolaskom novog kapetana, Estebana Gonsalesa, dobio novu energiju, pa su „pirati“ odlučili da je vreme da se ide po trofej. Za razliku od blaga Fransisa Drejka, u Čileu dobro znaju gde je ta relikvija slave i šta je – „Srebrni uemul“, pehar koji nosi ime po endemskoj vrsti jelena koja živi u južnim Andima i uz najveću leteću pticu na svetu, kondora, simbol je Čilea – oboje se nalaze na državnom grbu.

Imena igrača koji su u današnjem timu lidera na tabeli nisu posebno zvučna, ali bilo ih je nekoliko interesantnih kroz noviju istoriju. Početkom ove decenije u Kokimbo su, da završe karijeru, stigli nekadašnji čileanski reprezentativci, poput majstora iz Kaljarija, Maurisija Pinilje, snažnog defanzivca Gonsala Hare, nekadašnjeg krila Birmingema i Vigana, Žana Busežura, ili standardnog zadnjeg veznog Atalante kod Stefana Kolantuona pre 10–15 godina, Karlosa Karmone.

Rođen baš u Kokimbu, Karmona je u 360 stepeni karijere, koja je trajala celo punoletstvo, od stadiona Fransisko Sančes Rumoros i nazad, plovio preko Italije i SAD. Krenuo je preko kluba koji nosi ime po čileanskom lideru za nezavisnost početkom veka, O'Higinsa, iz kog se preselio u Ređinu, potom proveo sedam sezona u Bergamu, godinu u Atlanti, a jedini veliki pehar, Kup Čilea, osvojio sa Kolo Kolom 2019.

Danas, Kokimbovi gusari sjajno čuvaju svoje utvrđenje i imaju najbolju odbranu lige, koja je primila samo 10 golova na 19 utakmica. Uz Audaks Italijano i Kolo Kolo, „zlatno-crni“ imaju drugi najefikasniji napad šampionata, sa po 30 golova, iza raspucane ekipe Universidad de Čilea, koja je dala 43.

Kokimbo unido je u seriji od sedam pobeda, uključujući najslađu, u derbiju sa komšijskom La Serenom na stadionu udaljenom 15-ak kilometara, La Portadi, 4:2, a već 10 utakmica „El Barbon“ ne zna za poraz.

Poput prave piratske bande, Gonsalesova posada najmanje je poželjan gost na ostalim stadionima – ubedljivo je najuspešnija na strani u ligi do sada, sa 23 osvojena boda i uverljivo najboljom gol razlikom, 17:6. Samo je Kolo Kolo uspeo da preživi napad zlatno-crnog broda u aprilu. Tokom održavanja klupskog Mundijala u SAD i Gold Kupa, Kokimbo je izgubio oba meča četvrtfinala nacionalnog Kupa od 14. ekipe na tabeli Primere, Limaćea, a rano ujutru po evropskom vremenu čeka ga sudar sa drevnim Evertonom, koji stiže u luku.

U Čileu se uglavnom putuje u pravcu sever–jug, a s kraja na kraj zemlje, od Ikikea, gde je najseverniji prvoligaš, do najjužnijeg, Uaćipata u Talkahuanu, skoro je 2,5 hiljade kilometara, ili 25 sati neprestane vožnje. Tako je i sezona duga, pa će se na šampiona Čilea čekati do početka decembra. U pretposlednjem kolu zakazan je sudar Universidad de Čilea i Kokimbo unida u Santijagu, okršaj akademaca i pirata, pa je vrlo moguće da će se pred Božić u Čileu igrati ili prefinjeni „El Ballet Azul“ ili pijana „Cueca Porteña“.