Malo je fudbalskih klubova na svetu, koji se mogu pohvaliti tako karakterističnim, neobičnim grbom, dresom i bojama kao što to ima, jedan od najsimpatičnijih klubova sa Apeninskog poluostrva, Sampdorija. 

Neobičan identitet, koji karakteriše plavi dres presečen horizontalnim trakama bele, crvene i crne boje, a tajna tog neobično lepog dresa krije se u današnjem datumu. Pre ravno 79 godina, na današnji dan, 12. avgust, dva mala lokalna kluba Andrea Doria i Sampierdarense odlučili su da se fuzionišu, pa je naziv jedinstvenog kluba, kao i boje dresa u stvari omaž klubovima koji su bili temelj onoga što danas znamo kao Sampdorija. 

Na grudima stoji možda i najneobičniji amblem u svetskom fudbalu, silueta starog mornara, „Baćića“ (Baciccia) okrenutog u stranu, večito spremnog da zapali lulu i osmotri more. Baćićo je ustvari izvedenica od Jovan Krstitelj, na ligurijskom akcentu. Mornar u grbu lepotice italijanskog fudbala je pokazatelj korena kluba, nastalog u luci Đenove. 

Iako nikada klub nije uspeo da po broju trofeja parira svom gradskom rivalu, Đenovi, Sampdorija se može pohvaliti brojnim uspesima kako na domaćem, tako i na međunarodnom nivou. 

Dorija je ove godine proslavila 40 godina od osvajanja prvog trofeja u klupskoj istoriji, te 1985. godine u finalu je u dvomeču savladan Milan. Tokom osamdesetih godina prošlog veka, osvojena su tri trofeja Kupa Italije, a u poslednjoj deceniji prošlog veka osvojen je još jedan, kao i trofej prvaka Italije (1991. godine), kada je na klupi ovog kultnog kluba sedeo veliki Vujadin Boškov. 

Boškov je do danas ostao najveći trener u istoriji Sampdorije. 

No, pored brojnih uspeha tokom svoje istorije, čuveni mornar, morao je da preživljava i neke izuzetno teške trenutke. Bura je očigledno duvala jako, prošla sezona bila je toliko turbulentna, da je glava iznad vode zadržana tek toliko da se može uzeti vazduh. Sampdorija se do poslednjeg kola borila da ne ispadne iz Serie B, a onda i poklekla. Doduše na kratko. Iako je sezonu završila ispod crte, Masimo Ćelino i njegove „brljotine“ u Breši, dale su Doriji drugu šansu, koja se nije smela ispustiti. Umesto brodoloma, Sampdorija je opstala, u najkasnije odigranom plej-aut dvomeču u istoriji italijanskog fudbala. Tek tada, s poslednjim sudisjkim zviždukom, navijači kluba su mogli da odahnu. Ovaj rođendan dolazi u trenutku kada navijači sanjaju da su turbulencije završene, te da je krajnje vreme da se klub vrati tamo gde zaista pripada, jer sigurna luka za Doriju je, definitivno Serija A. 

Upravo zbog toga što znaju gde je luka, Baćićo i ekipa mogu da krenu ka njoj, uz sve bure i nedaće, ali iskusni moreplovci znaju da uz svo iskustvo i rad, na dugim plovidbama i sreća je važan faktor. Jer Sampdorija nikada nije bila običan klub, ona je klub mornara, koji su posebno svesni da plovidba nosi mnoge nedaće, nekad se plovi mirno, ponekad i kroz oluje, ali more nikada nije bilo dosadno. Prethodne sezone talasi su pretili da potope brod, a vetrovi su nosili sve pred sobom. Ipak, na pramcu je i dalje Baćića, s lulom u zubima, nepokolebljivo gleda ka horizontu. Jer zna put u sigurnu luku. A ta luka, za svakog ko nosi čuveni dres pri srcu, zove se Serija A.