Klub kom fudbalski Olimp nikada nije bio suđen

Kakav li je osećaj biti na pragu visina, praktično dohvatiti vrh, a ipak ostati uskraćen za poslednji korak ka Olimpu koji ti po svemu pripada? Ukoliko taj osećaj nikada niste iskusili i stran vam je, onda je najbolje upitati navijače Taranta. U pitanju je klub koji je u nekoliko navrata bio na pragu Serije A, ali do nje nikada nije stigao. Tome su doprineli različiti slučajevi, paradoksi, tragični događaji i šta sve ne. Do danas, Taranto je ostao upamćen kao tragičan junak italijanskog niželigaškog fudbala, najsličniji Sizifu. Poput Sizifa, koji je večno gurao svoj kamen uz brdo, samo da bi ga sudbina uvek srušila nazad, tako je i Taranto u više navrata bio na pragu istorijskog uspeha, samo da bi na kraju spuštene glave krenuo da se priprema za narednu sezonu i da i dalje sanja san o velikoj sceni. 

Klub je nastao 1927. godine, fuzijom dva starija kluba iz lučkog grada u oblasti Pulja, na obalama Jonskog mora. Kao i svaki klub sa juga Italije imao je burnu istoriju, u više navrata je bio na pragu Serije A, ali kao da ih elita nije htela. 

Najbliži su bili u sezonama 1968-1969, 1977-1978 i 1984-1985, ali uvek se neka viša sila isprečila da ih odvoji od decenijskog sna. 

Ako postoji lice tog Taranta iz zlatnih godina, to je Erazmo Jakovone, najbolji strelac i simbol tima iz kasnih sedamdesetih godina i čoveka u kog je čitav grad polagao nade. Tokom sezone 1977-1978, vodio je Taranto ka istorijskoj promociji, postizao golove sa lakoćom i borio se za titulu najboljeg strelca šampionata. Ali, 5. februara 1978. godine, tokom povratka kući nakon utakmice, Jakovone je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Imao je samo 26 godina. Njegova smrt slomila je tim i grad. Bez njega, Taranto više nikada nije bio isti, a klub se na kraju oprostio od plasmana u najviši rang. U znak večnog sećanja, stadion kluba danas nosi njegovo ime „Stadio Erasmo Iacovone“.

Posle te tragedije, klub je polako tonuo, još samo jednom je bio u prilici da se bori za Seriju A, ali kao po običaju u tome nije uspeo. Naprotiv, polako su krenuli problemi, ispadanja, propadanja, pa čak i bankroti, čak tri tokom 1993, 2004 i 2012. godine. Svaki put se Taranto iznova rađao, menjao ime, grb, upravu, ali nikada nije uspeo da se vrati na staze stare slave, mada nikada nije izgubio dušu.

Međutim, Taranto je zahvaljujući svojim „stradanjima“ postao klub koji je vlasnik jednog nesvakidašnjeg rekorda. 

Klub sa juga ima najviše sezona u Serie B (31) od svih klubova koji nikada nisu zaigrali u Serie A.

To je gotovo neverovatan podatak, nešto što deluje kao kazna i ponos istovremeno, dokaz istrajnosti, ali i večite neostvarenosti. Prokletstvo i nagrada u istom. Često su ga opisivali kao klub koji je zaglavljen između snova i stvarnosti, previše dobar za niže lige, a uvek za dlaku slabiji za elitu. Ali ono čime bi se klub uvek mogao pohvaliti jeste činjenica da im navijači nikada nisu okrenuli leđa, tribine su i danas, kada igraju u petom rangu (Eccelenza) često prilično popunjene. 

No klubovi kao što je Taranto, osuđeni su da pate, a to je pokazala i prethodna sezona, u kojoj se klub ponovo našao u finansijskim problemima. Klub nije uspeo da isplati plate i takse, i pretrpeo je uzastopna oduzimanja bodova kao kaznu, sa ukupno 19 oduzetih bodova do kraja januara 2025, što ga je dovelo na poslednje mesto tabele. Ipak, klub je nastavio da igra, igrali su omladinci ne bi li pokušali da spasu klub, a mečevi kod kuće igrani su bez gledalaca jer su navijači krenuli da se obračunavaju sa upravom. No, ništa nije uspelo da spreči ispadanje, čak i pre kraja sezone. Zvanično su isključeni iz takmičenja tokom marta, a spas su potražili sa novom upravom u amaterskom rangu takmičenja. 

Za klub kakav je Taranto ništa novo. Naučili su da pate i da se iz najtežih situacija vade na najneobičnije načine. Ponovo će pokušati da vaskrsnu kao feniks.