Serija A početkom ovog veka bila je jedna od najboljih liga na svetu, a kvalitet fudbala je bio na posbno visokom nivou. Gotovo da nije postojalo kolo koje nije garantovalo neki derbi, a najjači timovi iz tog perioda bili su poznati kao „sedam sestara“ italijanskog fudbala. 

No brojni ljubitelji stare Serije A sigurno se sa setom prisećaju ekipa koje su tada bile u donjem delu tabele, ali su sa sobom nosili određen šarm i izazivali simpatije širom sveta. 

Peruđa, Sampdorija, Bari, Leće, Peskara,Kjevo... Samo su neki od timova koji su znali da zakinu velikane. Većina od njih danas je u drugom rangu, neki su prolazili ili prolaze teška vremena, a nekima je očigledno svanulo. Ili su bar napravili korak ka povratku na veliku scenu. Takav je Livorno, koji je nedavno i zvanično osvojio Seriju D i izborio plasman, u profesionalni rang, Seriju C.

Ekipa iz Toskane jedna je od osnivača Serije A, ali je imala vrlo turbulentnu istoriju. Nekoliko gašenja, pa ponovnih osnivanja, ispadanja iz rangova, ali uvek se vraćala iz „mrtvih“. Pre nešto više od decenije Livorno je ispao iz elite, a onda je usledilo teško vreme. Iz Serije B, ispadaće 2016. i 2020. godine, a finansijski problemi krajem te godine, dovešće do gašenja i ponovnog pokretanja 2021. godine. Krenuće se iz amaterskog ranga, poznatijeg kao Eccelenza, ali Livorno će puniti stadione i kod kuće i na strani. Atmosfera je bila kao da igraju Seriju A.

Livorno je 2022. godine izgubio finale za ulazak u četvrti rang, ali je već naredne sezone uspeo da preskoči tu prepreku i vrati se u poluprofesionalne vode. Prva sezona poslužila je za privikavanje, ali već ove Livorno je protutnjao kroz grupu i nekoliko kola pre kraja takmičenja obezbedio plasman u Seriju C. Za ovu kultnu ekipu prava injekcija dopamina i prilika da se sanja povratak na veliku scenu. 

A Livorno i Toskana to po mnogo čemu zaslužuju. Ekipa nosi bordo dresove, i jedna je od neobičnijih ekipa u Italiji. Lučki grad na Ligurijskom moru, poznat je kao bastion komunizma u Italiji. Komunistička partija Italije nastala je u ovom gradu, za vreme Musolinijeve vladavine bio je srce otpora fašističkom režimu, pa je suzbijanje tog otpora bilo izutetno brutalno. Od tada pa do danas Livorno će biti perjanica levičarskih ideja, širom Evrope. Iako ni približno popularan, kao recimo Sent Pauli ili Seltik (takođe izrazito leve ekipe), Livorno je prepoznat kao jedno od najtvrđih komunističkih uporišta, čak i danas. Navijači su u prijateljskim odnosima sa Marsejom i atinskim AEK-om, što čini najjaču levičarsku trijadu u Evropi. 

A dve ekipe se u ovom delu Toskane posebno mrze. To su Triestina i Lacio. Naravno, jasno je da je politika u pitanju. Triestina i Lacio poznati su po izrazito desničarski nastrojenim navijačima. Sukobi sa njima uvek su na ivici incidenta. Poznat je čuveni sukob Kristijana Lukarelija sa Paolom Di Kanijom, jedan je komunista, drugi fašista. A Triestina je dobra sa Laciom, pa je prilikom poslednjeg susreta u ovom gradu, Livorno dočekan na nož. Razlog je bio transparent sa natpisom Trst je Jugoslavija. Livornovi navijači jedni su od retkih koji su poslednjih godina jasno stavljali do znanja da su na strani Rusije, u ratu koji već četvrtu godinu besni na istoku Evrope, ali su isto tako od prvog dana na strani Palestine u sukobu sa Izraelom. Za klub koji je već deceniju van svih ozbiljnih fudbalskih dešavanja, nije da nisu bili u centru pažnje italijanske javnosti. 

Kako god, preporod u Toskani je počeo. 

Možda su još uvek daleko od Serije A, daleko su od šepurenja po Evropi (pamti se njihov duel sa beogradskim Partizanom u Kupu UEFA), još je dalje obnavljanje rivaliteta sa rimskim orlovima, ali činjenica je da se za Livorno ponovo čuje. 

Crvena Armija se u Drugom svetskom ratu, pobedonosno prošetala Berlinom i završila patnju naroda širom kontinenta. A Staljin se posebno voli u ovom crvenom gradu. Zato Livorno ponovo gazi, a možda i najavljuje povratak u Seriju A. Bez obzira na političke preferencije, gledajući fudbalski aspekt, tamo im je i mesto.