Sever Evrope uvek je za nas Balkance predstavljao nešto daleko, nedokučivo, hladno, pa i nešto ne previše blisko. Gotovo identično, svako od nas taj region gleda kao Miloš Crnjanski u pesmi „Sumatra“ – o kako su hladni vrhovi Urala-. Tako nekako, zamišljamo Baltik, region koji zapljuskuje istoimeno more, hladni talasi, hladni ljudi, ali pre svega ljudi koji ne mare previše za fudbal. 

Iako su to neke naše predrasude, neke od njih jesu zaista istinite. Litvanci i Letonci su ludi za košarkom, Estonci gle čuda za odbojkom (taj sport čini se, retko gde izaziva veliku pažnju sem tradicionalnih sila u ovom sportu), a o ostalim predrasudama nećemo suditi. 

E upravo ta hladna Estonija, luda za odbojkom, ne mari previše za najpopularnijom igrom na svetu, ipak ima jedan gradski derbi, vatren i podložan incidentima kao i oni mnogo poznatiji. U pitanju je rivalstvo, dva najveća tamošnja kluba, Flore i Levadie, ekipa iz prestonog Talina, čije rivalstvo je počelo zahvaljujući nacionalnim i etničkim razlikama navijača. 

Estonija je bivša članica Sovjetskog saveza i tamošnji klubovi nikada nisu predstavljali iole ozbiljan faktor nekadašnje velike države, tako da je stvaranje ozbiljnih klubova i rivalstava tekovina modernog doba. Liga je osnovana po osamostaljenju, a Flora je osnovana 1990. godine samo dve godine pre stvaranja nezavisne države. Osnivač je Aivar Polak, nekadašnji fudbaler, rođeni Estonac i veoma kontroverzna ličnost tamošnjeg džet-seta. Smatrao je da Estonci moraju da imaju jak klub, nacionalni ponos koji će ojačati identitet. Vrlo brzo to mu je pošlo za rukom, jer je Flori trebalo samo četiri godine od osnivanja da se domogne prve titule. Do danas, Flora je uspela da osvoji čak 15, što je čini najtrofejnijim estonskim klubom. Uz to, Flora ima i osam kupova, kao i 12 Superkupova Estonije. 

E sada, vraćamo se na početak teksta. Estonija je bivša članica SSSR-a i u njoj i danas živi značajan broj populacije koja se izjašnjava kao Rusi. Oko 30 odsto stanovnika Estonije govori ruskim jezikom, naročito je to primetno u Talinu, pa nije ni čudo što imaju „svoj“ fudbalski klub. No, nije to baš toliko jednostavno. Levadia Talin, je klub koji je osnovao još jedan kontroverzni biznismen. Viktor Levada, je Rus, rođen u Oleksandriji, diplomirao je u Odesi, a onda se osamdesetih godina prošlog veka preselio u Talin. Verovatno vam zvuči konfuzno, ali to je tih godina sve bila jedinstvena država SSSR. Levada se obogatio trgujući čelikom, zgrnuo je ogromne novce, a onda početkom poslednje decenije prošlog veka odlučio je da, kao i brojni oligarsi, uloži u fudbal. Izbor je pao na mali, amaterski klub Oliump iz Mardua, gradića na 15-ak kilometara udaljenom od Talina. Prvo je postao sponzor tog kluba, zahvaljujući molbi tadašnjeg trenera da im pomogne da opstanu, a potom će preuzeti i potpuno upravljanje. Od kupovine opreme, do nošenja imena kompanije na dresu (kompanija se zove Levadia), Levada će uskoro postati vlasnik kluba. Kako je Mardu, važna luka, ali je u pitanju mali grad, Levada je došao na genijalnu ideju, da klub preseli u Talin kako bi privukao više navijača. A pošto je etnički Rus, lokalna ruska zajednica u Talinu konačno je dobila svoju ekipu. Klub je preimenovan u Levadia i rođeno je veliko rivalstvo, a linija razdvajanja je bila etnička pripadnost. Estonci za Floru, Rusi za Levadiu. Levadia se u Talin preselila 1998. godine, a već naredne je svima bilo jasno da je prelazak u prestonicu bio dobar potez, jer je osvojena prva titula nacionalnog šampiona. Do danas, Levadia je 11 puta bila šampion, isto toliko trofeja ima i u kupu, kao i devet titula u Superkupu. 

Etničke razlike između navijača, uprkos rastu tenzija između Estonije i Rusije, na nivou rivala iz Talina, počele su da blede. Rusi i dalje čine značajan faktor u Estoniji, ali od početka rata u Ukrajini, očigledno su se okrenuli klubovima u matičnoj državi, a i Levadia je postala vrlo otvorena za dovođenje velikog broja stranaca. Sličnim putem krenula je i Flora, naročito nakon 2020. godine, kada je estonsko prvenstvo postalo profesionalno (od osnivanja do tada bilo je poluprofesionalno, sa mogućim učešćem amaterskih klubova). Kada je reč o međusobnim duelima, Levadia je nešto uspešnija, u dosadašnjih 95 susreta, Levadia je pobedila u 40 navrata, Flora u 25, a nerešeno je bilo u 30 susreta. 

Iako Estonija važi za uslovno rečeno, nefudbalsku zemlju, to ne znači da između navijača nije dolazilo do nereda. Neretko je zbog podizanja tenzije dolazilo do sukoba između navijača, ali to nije na nivou Balkana ili zapada gde su huliganski obračuni prisutni gotovo svakog vikenda. 

Najveća poseta ikada na ovom derbiju je bila na Nacionalnom stadionu, koji od pre nekoliko sezona, Flora i Levadia dele, i iznosila je tek nešto više od 3.500 gledalaca. 

Nije Estonija popularna fudbalska destinacija, nema velikane na međunarodnoj sceni, ali to ne znači da nema respektabilnu fudbalsku ligu, koja poslednjih sezona sve više postaje ozbiljna, a tamošnji klubovi više ne predstavljaju lak zalogaj.