Tu negde između skučenih ulica sa tipičnim engleskim kućicama zalepljenim jedna uz drugu i Stenli Parka, u siromašnom delu Liverpula, izdiže se Gudison Park, stadion Evertona. Ne ističe se iz okruženja glamuroznim, skupim i fensi izgledom. Naprotiv, skroman je i staromodan baš kao i oblast Volton u kojoj se nalazi. Već 133 godine uklapa se u duh radničke klase i običnih ljudi ovog grada.

U doba megalomanije, svemirskih brodova od stadiona i mirisa budućnosti, Gudison kao takav je jedan od, a verovatno i poslednji, te vrste - stadion koji odiše „old-school“ fudbalom. Kao kada nam miris jela po starom receptu na porodičnom ručku izazove nostalgiju i vrati  nas u detinjstvo, tako nas i Gudison vrati u fudbalsku prošlost i tek nam poneki detalj razbije sanjarenje da se trenutno igra sezona 1975/76. Naravno, doživeo je on kroz 13 decenija mnoge promene i korekcije, ali je svaka izgledala kao pažljivo izvedena restauracija umetnine od posebne istorijske važnosti. 

Za stadion koji je ugostio najviše utakmica najvišeg ranga engleskog fudbala od svih u zemlji, 18. maja 2025. godine došlo je vreme za poslednju na njemu. Srećom, neće biti srušen, već će na „staroj dami“ od sledeće sezone igrati mlade dame iz ženske sekcije Evertona. Iako je prvobitni plan bio da doživi sudbinu Vest Hemovog Bolejn Graunda i Sitijevog Mejn Rouda i da ga pregaze buldožeri, niko nije imao srca da ga sruši. Ne bi se srušio samo stadion nego i srca svih navijača i ljubitelja engleskog fudbala. Po projektu iz 2020, trebalo je da na njegovo mesto budu izgrađeni domovi za 173 porodice, ali bi dom izgubilo na desetine hiljada kojima je Gudison upravo to. Trebalo je da tu bude igrađena zdravstvena ustanova, ali nema te bolnice koje bi zalečila slomljena srca svakog pravog Evertoniana. Trebalo je da tu bude i novi dom za stare, ali nije bilo boljeg doma za njih jer bi tokom tih 90 minuta zaboravili sve svoje probleme. 

One tesne ulice koje vode do stadiona više nisu bile ulice već reka. Najčistija kraljevsko-plava reka navijača Evertona koja teče u svoj beskraj ulivajući se u Gudison. Dim istih boja nadvio se nad Liverpulom rekreirajući biblijsku scenu i ukazujući da se tu dešava nešto veliko. I dešavalo se, jer je jedan kraj novo rađanje. Pristizali su kao hodočasnici navijači ovog kluba iz celog sveta na svoju svetinju prateći taj plavi dim. Oni su morali da budu tu, makar i bez karte, pored stadiona koji nije mogao da ih primi sve, ali su morali da budu deo istorije. 

Praznična atmosfera je krenula već u pola 9 ujutru, iako je start utakmice bio zakazan za tačno u podne po britanskom vremenu. Izlišno je reći da su svi okolni pabovi bili krcati, a zastave okačene posvuda. Tog je dana protekla ista količina piva koliko i vode rekom Merzi. Posle par sati pesme i monologa starijih o najlepšim trenucima sa Gudisona koje su mlađi upijali, polako je dolazilo i vreme da se krene ka ulazima koje krase statue legendi Diksija Dina i Svete Trojice Kolin Harvi - Hauard Kendal - Alan Bol. Po poslednji put su očitane karte u prolazima toliko uskim da je poprilično teško za provlačenje onima koji su preterali sa pivom, „fiš-end-čipsom“ i pitom. 

Zvuk škripanja i krckanja 3000 drvenih stolica i drvenog poda ispod njih na Mejn Stendu označili su sedanje na svoja mesta vlasnika, ne materijalno, već duhovno najvrednijih sezonskih karata. Toliko ih samo ima trenutno na stadionu da upotpune duh starih vremena, dok je preostalih 36 414 stolica neinspirativno plastično. To je kapacitet koji je ostao nakon smanjenja sa 80 000 posle 2. Svetskog rata. Neka od tih sedišta imaju i specifičan pogled jer se nalaze iza stubova koji drže gornji sprat. Koliko je stolica, toliko je bilo i šalova koji su ih čekali na njima i na kojima je sa jedne strane bilo pisalo Gudison Park, a sa druge 1892-2025.

Jeste bilo sunčano tog dana, ali nisu svi naočare za sunce nosili zbog toga. Na hiljade je tu muškarčina bilo koji su poslednji put zaplakali još u kolevci i koji su hteli da zadrže imidž žestokih momaka dok im je ivica naočara zadržavala suze da ne krenu niz obraz jer po poslednji put gledaju svoj Everton na svom Gudisonu. Bilo je tu svih generacija u rasponu od 3 do 103 godine. Bile su tu čitave porodice, jer uostalom fudbal u Engleskoj i jeste porodična stvar. Dva su zajednička sadržaoca bila za svih skoro 40 000 duša na tom mestu tog dana – ljubav prema Evertonu i puštena suza. 

Neki su tog dana poneli i pepeo sa kremacije svojih najmilijih sa ciljem da im njihov voljeni Gudison bude mesto večnog spokoja. I nije to tako retka praksa – ispunjena je poslednja želja mnogih preminulih navijača da njihov prah bude posut po zelenoj travi njihovog omiljenog mesta i da zauvek budu deo njega. Uostalom, pločice sa imenima, datumom rođenja i smrti i citatom nalaze se oko uzdignutog dela travnjaka duž celog stadiona.

Pred početak meča, tradicionalno, dame sa karamelama su sa ivice terena delile karamele publici. Ta tradicija, po kojoj klub i nosi nadimak, datira još iz 19. veka kada je gospođa Bušel, vlasnica prodavnice slatkiša, oblačila svoju unuku u najlepšu odeću i slala je na Gudison sa korpom punom Everton Minta – tvrdih karamela specifičnih za ovu oblast, da ih razdeli navijačima. Kada je Everton u pitanju, sve je jako povezano, jer se preko puta te prodavnice nalazi Kula Princa Ruperta koja je na grbu kluba. Zanimljivo je da je ta kula zapravo samo zatvor za pijance i sitnije kriminalce, ali ju je Teo Keli, sekretar, a potom i menadžer kluba, 1937. stavio na grb jer je prepoznatljiva u tom delu grada. 

Poslednji izlazak igrača na ovaj teren označila je i ovog puta, kao i svakog kod kuće još od 1963, sirena za vazdušnu opasnost posle koje kreće uvodna špica iz serije „Z-Cars“. Iako podseća na ratnu, zapravo je dečija pesmica koju je Džon Kiting preradio za pomenutu BiBiSijevu seriju. Završila je kao neka vrsta himne na Gudisonu tako što je prvobitno puštena kada je glumac iz serije bio gost na jednoj utakmici, a potom preminuo samo pet dana kasnije, pa je ponovo svirana u njegovu čast na sledećoj. Nakon dve lagane pobede, Everton nije pobedio na sledećoj na kojoj nije bilo te pesme. Navijači su je videli kao dobar predznak i tražili da se vrati i pušta pre svake utakmice. Zahtev navijača je ispunjen, a tim je na kraju osvojio titulu u toj sezoni.

Na terenu je bilo mnogo lakše nego na tribinama. Iliman Endiaj je bio dvostruki i poslednji strelac u pobedi od 2:0 nad Sautemptonom. Senegalac je zatvorio krug koji je započeo Forestov Horas Pajk. Bio je to 5370. postignut gol za fudbalere u plavom dresu, a suočili su se sa 3028 primljenih u 1538 mečeva kojim je ovaj teren svedočio. Fudbalski muzej kakav Gudison jeste bio je oplemenjen prisustvom svih živih legendi ovog kluba. Jedan deo glavne tribine je bio ispunjen samo njima. Oko 80. minuta su krenuli da je napuštaju i sele ka mestu za izlazak na teren u okviru svečane ceremonije „Zbogom Gudisonu“ koja je bila pripremljena posle meča. Kada su sa terena izašli trenutni, na njega su kročili bivši ljubimci.

Izlazak na teren jedne legende za drugom predstavljao je svojevrsni vremeplov. Time su se oni stariji navijači vratili i po skoro 5 decenija unazad, a mlađi videli heroje o kojima su im ovi prvi pričali. Tu su od starije garde, između ostalih, bili Piter Rid koji je za mikrofonom izgovorio najtačniju stvar: „Svi mi napuštamo Gudison, ali Gudison nikada ne napušta nas“; ekscentrični Nevil Sautol, najbolji golman u istoriji kluba i član generacije „Psi rata“ koja je donela poslednji trofej; , Bob Lečford, Džo Rojl i Grem Šarp, jedni od najboljih strelaca; treći po broju nastupa, Dejv Votson; Geri Stivens, Pol Brejsvel kao jedni od Giganata, Evertonovog kluba slavnih, i tako dalje.

Video je ponovo Gudison i heroje novijeg doba – velikog Dankana Fergusona, kapitene Liona Osmana, Fila Džagelku, škotsko hrabro srce Stivena Nejsmita, Džoleona Leskota, Silvana Distana, Gereta Berija, Tima Kejhila, Vejna Runija i mnoge druge... 

Pravi muzej istorije bio je Gudison Park tog dana. A bio je kroz 13 decenija svedok 8 od 9 osvojenih titula šampiona Engleske, 5 titula FA kupa, dok se generacija 84/85 na njemu pohvalila i Kupom pobednika kupova. Video je ovaj stadion i „Crnu stražu“, kako je glasio nadimak njihovih fudbalera dok su nosili crne dresove; i generaciju „škole nauke“ koja je dobila to ime kada ih je protivnički igrač 1928. nazvao naučnicima zbog atraktivnog stila; i polučoveka-polugol Diksija Dina, najveću legendu kluba; i oštećenje na tribini Gladis Strit tokom bombardovanja u 2. Svetskom ratu; i Pelea tokom Svetskog prvenstva; i duplu krunu u sezoni 1984/85 sa domaćim i evropskim trofejom; i borbenu ekipu ekipu iz 95. koja je poslednja donela trofej na ovaj stadion; i fudbalsko rađanje, a kasnije i povratak, Vejna Runija; i golmanske bravure Tima Hauarda sa Turetovim sindromom; i prste u kosi Lejtona Bejnsa, sada pomoćnika Dejvida Mojesa, pre izvođenja svakog prekida; i još stotinu drugih stvari...

U poslednje vreme, pak, „karamele“ ne igraju u skladu sa sloganom na grbu na kom piše „Samo najbolje je dovoljno dobro“. Daleko su partije koje pružaju njihovi fudbaleri od dobro, kamoli od najboljeg. Zato se na tribine i u srca navijača uvukla strepnja. Prethodne tri sezone Everton je završavao ispod 15. mesta, a posebno dramatično je bilo pre dve kada je izbegao ispadanje za samo dva boda. Bilo bi to prvi put posle 69 godina da igraju u drugom rangu. Tek povratkom legendarnog menadžera na klupu ove godine ušli su u mirnije vode. I možda je tako bilo i suđeno jer ne postoji bolja osoba za to mesto u trenutku kada se klub oprašta od svog stadiona, čisto da upotpuni svu nostalgiju.

Zanimljiva je činjenica da su sva tri najveća stadiona u Liverpulu bar u nekom trenutku bila u vlasništvu Evertona. Nakon par godina na malenom stadionu na kraju Stenli Parka, klub je prešao na Enfild, potom na Gudison, a od sledeće će igrati na modernom Hil Dikinsonu. Sa Stenlija je otišao jer je vlasniku smetala buka i ponašanje navijača, sa Enfilda jer im je rođeni predsednik tražio preveliku rentu, a sa Gudisona da bi generisali više novca. Iako je estetski savršen, Gudison Park nije bio finansijski isplativ – troškovi održavanja postali su ogromni, a neki veći novac od reklama, skupih VIP laundževa i drugih modernih izvora zarade nije mogao biti ostvaren zbog zastarelog dizajna. Zato su se još 1997. pojavili prvi planovi za selidbu na novi stadion. A prethodne sezone su pokazale da je klubu hitno potrebno što više novca kako bi mogao da se nosi sa sve jačim protivnicima u ligi i spasi od ispadanja.

On je i simbol prolaznosti. Nekada je taj stadion bio arhitektonsko čudo, a zbog toga su ga posetili lično kralj Džordž V i kraljica Meri 1913. godine. Bio je i pionir po mnogo čemu kroz istoriju – prvi stadion napravljen samo za fudbal, prvi sa tehničkim prostorom i natkrivenim klupama, prvi sa mrežama na golovima, prvi sa sistemom podzemnog grejanja, prvi sa semaforom, mada je sudbina htela da baš na toj utakmici protiv Sautemptona domaći pobede sa 8:0, pa su umesto spremljenih imena igrača morali samo da istaknu njihove brojeve kako bi svi stali. Reflektori su ga prvi put obasjali 9. oktobra 1957. 

A u okviru fudbalskog hrama je i crkva koja se nalazi u između dve tribine, zbog čega one nisu spojene. Anglistička crkva Svetog Luke Jevađeliste bila je tu kada se Everton doselio, doduše tada od drveta, pa je kasnije rasla i razvijala se kao i klub, a drvo je 1901. zamenila cigla od koje je i sam Gudison u velikoj meri sagrađen.  Upravo zbog crkve klub nije igrao u ranijim terminima u nedelju kako se ne bi remetila služba, ali je za poslednju utakmicu napravljen izuzetak. I sami verski oci u crkvi su kroz decenije bili navijači Evertona, a na dan utakmice ona otvara vrata za navijače da popiju čaj ili samo provedu vreme u molitvi. U starija vremena su se hrabriji (ili luđi) navijači peli na njen krov kako bi imali bolji pogled na teren, ali se vidno polje značajno smanjilo od kada iza nje nalazi semafor. 

Sve će to Everton, nažalost, ostaviti iza sebe. Sele se 2.5 kilometra i 13 decenija dalje na Bremli-Mur, na dokove Liverpulove luke. Tih 2500 metara će se lako preći, ovih 13 decenija baš i neće. Ali je svaki kraj i novi početak. Novo nekad jeste bolje i sve je nekad bilo novo, baš kao i Gudison pre 133 godine. Možda navijači više ne budu strepeli jer dosta je noktiju izgrickano poslednjih godina na njemu. Možda sav taj silni novac viška koji će Everton dobiti na novom stadionu donese neku novu eru, neke nove uspehe i trofeje. A možda bi neki pristali i na drugu ligu ako bi se ona igrala na njihovoj staroj lepotici. 

I nema sumnje, trebaće svima njima mnogo da se naviknu i zavole svoj novi dom. Nema sumnje ni da će mnogi na dan utakmice greškom poći ka Gudison Parku umesto ka dokovima. Povući će ih navika, povući će ih srce. Tamo gde je bila poslednja prava engleska lepotica. Tamo gde su život skončali Diksi Din, najveći fudbaler u istoriji kluba, i Hari Katerik, najveći trener, jer kako bi najveće legende drugačije otišle sa ovog sveta ako ne sa svog Gudisona. 

To je, dragi moji, bio Gudison. Mesto kao nijedno drugo u engleskom fudbalu.