FK Vojvodina - Novi sad

Rođeni u ilegali - priča o jednom počeku

Bila je to hladna zima 1914. godine, kada je grupa gimnazijalaca odbila da prihvati da im nema mesta na fudbalskom terenu. Novi Sad je bio grad Austrougarske monarhije, a Prvi svetski rat je bio pred vratima. U gradu su već postojala tri fudbalska kluba, sa mađarskim ili jevrejskim predznakom.

U tajnosti, praktično u ilegali, 6. marta 1914. godine, osnovan je Fudbalski klub Vojvodina.

Za ime su izabrali reč koja je nosila težinu čitave jedne istorije - Vojvodina. Austrougarske vlasti gledali bi sumnjičavo i na senku, a kamoli na fudbalski klub. Ali mladost nije marila. Imala je loptu, imala je smelost, i imala je ime.

Prva utakmica odigrana je već u maju mesecu iste godine, u malom selu Kovilj, u blizini Novog Sada. Vojvodina je pobedila lokalni FK Šajkaš sa ubedljivih 5:0.

Na toj ravnici, pod otvorenim nebom Bačke, bez publike, bez novina koje će pisati o njima, bez svega — rodila se Vojvodina. Bio je to jedini meč pre nego što će svet eksplodirati u Prvom svetskom ratu i odvući te iste mladiće u rovove. Ali bilo je dovoljno. Vojvodina je postojala. I to se više nije moglo poništiti.

Zlatne vitrine - crveno-belo nasleđe

Kada je rat prošao i kada se prašina slegla, preživeli su se vratili kući i Vojvodina je ponovo oživela. Bila je to 1919. godina, i novosadski studenti koji su studirali u Pragu doneli su sa sobom nešto posebno: dresove i lopte, poklon od čuvenog FK Slavija. Ti dresovi bili su crveno-beli, podeljeni po pola - i to nije bila samo estetika. To je bila veza, simbol bratstva i zahvalnosti.

Zlatne pedesete - fudbal kao poezija

Godine su prolazile, fudbal je napredovao, a sa njim i Vojvodina. Već pedesetih godina dvadesetog veka Vojvodina je oduševljavala navijače od Vardara do Triglava, ali I izvan granica Jugoslavije.

U centru svega stajao je Todor Veselinović - čovek koji je tri puta bio najbolji strelac jugoslovenske lige. Veselinović nije bio samo fudbaler velikih dostignuća. Bio je legenda koja je hodala novosadskim ulicama.

To su godine velikih rezultata u domaćim, ali i međunarodnim takmičenjima. Valja istaći finale Kupa maršala Tita protiv Dinama 1951. godine, ali i eliminisanje italijanske Rome iz Srednjoevropskog kupa u sezoni 1954/55.

Najupečatljivije sećanje navijača Vojvodine, iz te dekade, svakako je finale Srednjoevropskog kupa protiv Vašaša iz Budimpešte.

Šampionske šezdesete - kada je san postao java

Prava kruna stigla je kada su se udružili veliki vizionari fudbala: Vujadin Boškov kao tehnički direktor i Branko Stanković kao trener. Boškov je bio čovek koji je video bolje i dalje - organizovao je klub po uzoru na zapadnoevropske, izgradio infrastrukturu, mislio unapred. Stanković je bio čovek koji je od igrača pravio pobednike - bez kompromisa, bez milosti, sa disciplinom i poštovanjem koje se osvajalo svakim pretrčanim metrom i svakom kapljom znoja.

U sezoni 1965/66, Vojvodina je postala prvak Jugoslavije. Iza sebe je otavila sva četiri člana velike četvorke. Bio je to istorijski trenutak - prvi šampionski naslov jednog novosadskog kluba u bilo kom sportu. I tada je klub dobio nadimak koji nosi do danas: Voša - VOjvodina ŠAmpion.

Usledio je veličanstven nastup u Kupu evropskih šampiona, ali o tome nešto kasnije.

Sedamdesete - međunarodni trofej

Sedamdesete su bile mnogo tiše, ali ne bez elemenata koji bi ostali u sećanju navijača Vojvodine. Ovu dekadu je obeležila 1977. godina. Ona je donela nešto što su dugo čekali novosadski poklonici fudbala - međunarodni trofej.

U Srednjoevropskom kupu, Vojvodina je savladala Spartu, Fiorentinu i Vašaš. Redom je padao velikan za velikanom. To je bila sezona u kojoj je trenerski tron bio rezervisan za Todora Veselinovića a zatim I Branka Stankovića. Upravo je ovaj drugi I osvojio trofej.

Sportski usud je namestio da poslednja utakmica bude odigrana praktično u domaćinskom dvorištu. Kod Sparte u Pragu. Vojvodina se vratila na svoje izvorište I tu zvanično osvojila trofej Srednjoevropskog kupa.

1989 - titula na 75. rođendan

A onda je stigla ona treća, najsenzacionalnija priča. Na kraju osamdesetih, Vojvodina je napravila možda i najveći podvig u svojoj istoriji. Ekipa Ljupka Petrovića ušla je u sezonu 1988/89 sa skromnim ambicijama, a iz nje je izašla kao šampion.

Mladi Siniša Mihajlović i Slaviša Jokanović, zatim Vujačić, Tanjga, Vorkapić, ali i iskusni Miloš Šestić na svom su terenu srušili sve timove velike četvorke. Bilo je to veliko iznenađenje za celu fudbalsku javnost, ali ne i za ambiciozni i samouvereni tim Vojvodine.

Veliki strateg Ljupko Petrović nije štedio ni sebe, ni svoj tim, ali ni protivnike. Titula je potvrđena pobedom nad Slobodom iz Tuzle 4:2, a navijači su dobili najlepši mogući poklon od voljenog kluba.

Titulu šampiona Jugoslavije na 75. rođendan kluba.

Karađorđe i Firma— kamen koji pamti ljubav

Priča počinje 1924. godine - samo deset godina posle osnivanja kluba, samo šest posle kraja Prvog svetskog rata. Tadašnji predsednik Vojvodine, inženjer David Popović, Daka, napravio je projekat i krenuo u prikupljanje sredstava za gradnju stadiona.

Stadion je konačno otvoren 28. juna 1924. godine, na Vidovdan, u godini 120-godišnjice Prvog srpskog ustanka. Ime je bilo jedini logičan izbor - Karađorđe. Kamen koji je postavljen tog dana nosio je u sebi svo nasleđe.

Svaki klub vredi onoliko koliko vredi njegova navijačka duša. A duša Vojvodine već decenijama kuca na severnoj tribini "Karađorđa", tamo gde se okuplja Firma - jedna od najorganizovanijih i najposvećenijih navijačkih grupa u srpskom fudbalu.

Organizovano navijanje kakvo poznajemo danas počelo je da se oblikuje sredinom osamdesetih, da bi tek u proleće 1989. godine dobilo svoje puno značenje. Razne male grupe navijača Vojvodine ujedinile su se u Red Firm - ime nadahnuto čuvenom navijačkom grupom londonskog Vest Hema.

Kako je nastala šampionska generacija

Leto je 1966. godine. U ravnici gde vetar nosi miris kukuruza i tamburice, vladalo je slavlje kakvo Novi Sad nije pamtio.

Vojvodina je postala prvak Jugoslavije. Po prvi put. U pedesettrećoj godini postojanja.

Taj tim je bio nešto posebno: Pantelić na golu, pa Aleksić, Nešticki, Sekereš, Nikolić, Brzić, Trivić, Pušibrk, Takač... Ekipa koja je znala šta hoće i kako da to postigne. Ko god je mislio da je jugoslovenski fudbal vlasništvo "velike četvorke" - grdno se prevario.

Kreator - Branko Stanković

Ali ta titula nije stigla slučajno. Godine pre nje obeležio je jedan čovek Branko Stanković - "Ambasador", kako su ga zvali - nije bio samo trener. Bio je revolucija. Kada je 1964. stigao na klupu, doneo je metode koje jugoslovenski fudbal nije poznavao - trčanje bez lopte, vežbe snage, fizička priprema na nivou zapadnoevropskih klubova.

Igrači su se bunili, ali je Stanković ostao veran sebi i svojoj viziji. Nije tražio ništa što sam nije davao. Tu nije bilo kompromisa.

Iza svega stajao je Vujadin Boškov - tehnički direktor, vizionar, diplomat. Tamo gde je Stanković bio čvrst i nepopustljiv, Boškov je bio smiren i mudar. Zajedno su bili savršen tandem, dvoje velikana koji su znali tačno šta grade i kuda idu.

Vojvodina staje na mapu Evrope

Kao prvaci Jugoslavije, crveno-beli su te jeseni zakoračili u Kup evropskih šampiona. Bili su debitanti. Autsajderi. Provincija koja dolazi na zabavu za veliku gospodu. Bar su tako mislili oni koji nisu gledali pažljivo.

Prvo kolo - Admira pada

Žreb je namenio Vojvodini bečku Admiru. U septembru 1966. u Austriji, Vojvodina je bila strpljiva, čekala je kao lovac, i u 79. minutu - Sekereš je udario. Jedini gol, dragocena pobeda.

U revanšu u Novom Sadu, 0:0 - odigran je meč bez golova, ali pobeda iz prvog meča bila je sasvim dovoljna. Vojvodina je prošla dalje.

Osmina finala - Atletiko Madrid

A onda je žreb dao ono od čega zastaje dah - Atletiko Madrid. Peterostruki šampion Španije. Klub sa istorijom, reputacijom, sa Luisom Aragonesem u napadu. Vojvodina - prvak Jugoslavije, debitant u Evropi. Šanse? Niko ih nije davao.

Ali 16. novembra 1966. na Karađorđu, nešto se desilo što se ne može planirati - desilo se čudo. Takač je doveo Vojvodinu u vođstvo već u trećem minutu. Aragones je izjednačio iz penala. I onda je došao trenutak koji će se prepričavati dokle god ima onih koji vole fudbal.

Dosuđen je penal za Vojvodinu. I umesto nekog napadača - do lopte je prišao golman Ilija Pantelić. Njegov udarac je odbranio golman Atletika. Lopta se odbila. I Pantelić je natrčao i pogodio. Golman koji postiže gol iz igre u Kupu evropskih šampiona, to se nije desilo pre. Vojvodina je pred kraj meča povećala na 3:1 i Novi Sad je goreo od sreće. Sjajan rezultat.

Revanš u Madridu, na čuvenom "Manzanaresu", stadionu koji je dobio ime po istoimenoj reci koja protiče kroz Madrid. Atletiko je do pauze poveo sa 2:0 i izjednačio dvomeč. Golman Pantelić je bio heroj u drugom poluvremenu, a pošto se tada gol u gostima nije računao kao prednost trebalo je odigrati treću, odlučujuću utakmicu.

Majstorica na Manzanaresu — 102. minut koji je okrenuo svet

Atletiko je ponudio da uplati 25.000 dolara da se i treća utakmica igra kod njih. Plus po hiljadu za svakog igrača Vojvodine. Boškov je prihvatio jer je verovao u svoj tim. Naravno, to su bili ozbiljni novci za klub iz Novog Sada.

Tribine su gorele od prve minute. Atletiko je posle samo šest minuta vodio 2:0. Izgledalo je da je gotovo. A onda se Vojvodina diže na noge. Takač i Radović izjednačuju. Utakmica odlazi u produžetke.

U 102. minutu Takač postiže i treći gol. Totalni preokret. Manzanaresi su u čudu jer je Vojvodina pobedila. Vojvodina je u četvrtfinalu Kupa šampiona.

Bio je to i Takačev oproštaj od crveno-belih jer je odmah po povratku iz Madrida, prodat u francuski Ren. Od tog novca izgrađeni su prvi reflektori na "Karađorđu" nazvani "Takačeve oči". Vojvodina je u četvrtfinale ušla bez svog najboljeg igrača.

Četvrtfinale — Vojvodina i Seltik

Žreb četvrtfinala doneo je susret koji će ostati zapisan zlatnim slovima, ali i crnim, zbog onoga što se na kraju desilo. Vojvodina je izvukla Seltik iz Glazgova. Na drugoj strani žreba bili su Inter - Real Madrid, Ajaks - Dukla i CSKA - Linfild. Novosađani ulaze u društvo osam najboljih na kontinentu.

Kadrovska situacija pred dvomeč bila je ozbiljna. Uz Takača koji je već bio u Renu, Đorđe Pavlić je otišao u Duisburg. Trivić i Pušibrk bili su suspendovani zbog crvenih kartona iz Madrida, a Savić povređen.

Sa druge strane Seltik. Ekipa u punom zamahu, koja je pre toga zgromila Nant sa ukupnih 6:2, ekipa kojom je upravljao genijalni Džok Stin. Ekipa koja će, kao što će se ispostaviti, te sezone ući u legendu. Ali to tada niko nije znao.

1. mart 1967 - noć kada su "Takačeve oči" zasijale po prvi put

Prvog marta 1967. godine, Novi Sad nije spavao. Na Karađorđu je bilo 35.000 gledalaca, kao nikada pre i nikada posle. Rekord koji stoji do danas. i te večeri, po prvi put u istoriji, reflektori su zasjali nad stadionom. "Takačeve oči" su otvorile pogled ka Evropi.

Vojvodina je odigrala utakmicu za pamćenje. Uprkos svemu bez pet standardnih igrača, bez najboljeg strelca, bila je bolji tim. Seltik je izgledao pomalo zbunjeno: zbunila ga je atmosfera, zbunio ga je pritisak, zbunio ga je ritam koji su domaćini nametnuli od prvog minuta.

Crveno-beli su nametnuli jak tempo, igrali energično i oštro, u granicama fer-pleja, i tokom čitave utakmice nisu dozvolili škotskom timu ni jednu pravu šansu za gol. Jedini pogodak na utakmici postigao je Milan Stanić u 70. minutu.

Konačnih 1:0 bio je, po svim elementima igre, realan i zaslužen rezultat. Škoti su postali svesni da su naišli na ekipu koja ne zna šta znači odustati, a Vojvodina je na put u Glazgov krenula sa tankom, ali opipljivom prednošću.

8. mart 1967, Glazgov - kraj bajke

"Seltik park" u Glazgovu je te večeri bio kao kotao. Skoro 70.000 navijača u zelenom, pevaju, čekaju, veruju. A Vojvodina.. jedanaest igrača i čista savest koja nije htela da se preda.

Prvo poluvreme je završeno bez golova. Mnogi koji su gledali taj meč decenijama posle kada su snimci konačno postali dostupni i rekli su da je Voša bila bolja ekipa u prvih 45 minuta. Da su imali prilike, stopostotne. Da je Seltik bio srećan što je otišao na odmor bez primljenog gola.

U drugom poluvremenu, u 58. minutu Čalmers postiže gol za Seltik. Gol za brigu, ali i za nadu Vojvodine. Dvomeč je izjednačen, a do kraja je ostalo 32 minuta. Misli su zbrkane, a noge teške. Uporni napadi Seltika ne prestaju.

A onda je stigao 92. minut.

Nije bilo nadoknade jer tada nadoknada nije ni postojala zvanično, samo neka nepisana navika. Ubacivanje sa strane za Seltik. Lopta je upućena u šesnaesterac. Golman Pantelić je krenuo da je uhvati. I tada jedan igrač Seltika u skoku pravi faul nad golmanom. Jasno i vidljivo. Sudija Karlson iz Švedske nije reagovao. Kapiten Bili Meknil je glavom, iz pozadine, pogodio mrežu. 2:0. Seltik ide dalje.

Na stadionu delirijum. Na terenu fudbaleri Vojvodine koji stoje u neverici, koji gledaju jedan u drugog, koji ne mogu da veruju šta su videli sopstvenim očima.

Godinama posle, igrači Seltika su redom priznavali: da je Vojvodina bila najteži protivnik na putu do titule. Najtvrđi orah. Ekipa koja im je zagorčala život.

Seltik je ušao u legendu...

Savladali su Duklu u polufinalu, a 25. maja 1967. u Lisabonu pobedili Inter sa 2:1 i postali prvi britanski klub koji je podigao pehar Kupa evropskih šampiona. Prozvali su ih "Lisabonski lavovi". Jedinstven podvig, jedinstven tim, svi rođeni u krugu od 48 kilometara od stadiona.

I tokom te čitave evropske sezone Seltik je doživeo samo jedan jedini poraz. U Novom Sadu. Prvog marta 1967. pred 35.000 gledalaca. Pred Takačevim očima.

Pitanja koja ostaju da žive u Novom Sadu godinama kasnije: šta bi bilo da je Takač ostao? Šta bi bilo da sudija nije bio "slep"? Šta bi se desilo da se igrala majstorica? Niko ne zna. I upravo te nerazrešene dileme, to "moglo je biti" odvelo je ovu genijalnu generaciju Vojvodine u večnost.

Vojvodina i Novi Sad - jedna ljubav, zauvek

Postoje gradovi koji su stvoreni za sport. Buka, galama, navijanje su njihov manir. I postoje gradovi koji sport nose iznutra tiho, dostojanstveno, bez velike parade. Novi Sad je takav grad. I Vojvodina je takav klub.

Vojvodina je nikla u tajnosti. Preživela je ratove i sve što je vreme donelo. Bila je i jeste simbol Novog Sada, ogledalo ovog ravničarskog, mirnog, kosmopolitskog grada koji ume da se raduje tiho i da tuguje dostojanstveno.

Bila je šampion kada niko nije verovao. Izgubila kada je bila bolja ekipa na terenu. Imala je Veselinovića, Takača, Pantelića, Stankovića, Boškova, Petrovića. I imala je, kao što i uvek ima navijače koji su klicali i plakali i pevali i vraćali se, iznova i iznova.

Bajke se ne završavaju. One se samo premeštaju iz rezultata u sećanje, iz sećanja u priče, iz priča u novu generaciju koja dolazi i koja još ne zna šta je Vojvodina ali će saznati. Jer Novi Sad uvek pronađe način da kaže svoju priču.

I svaki put kada Firma stane na severnu tribinu i zapeva, kada neki lokalni mladić obuče crveno-beli dres po prvi put u životu, kada se svetla na Karađorđu upale neke mračne noći pred važan meč tu je ta ista energija. Isti ponos. Isti Novi Sad.

Vojvodina nije samo klub. Ona je ogledalo jednog grada koji ume da sanja i da ne odustaje.

I dokle god postoji Novi Sad - Voša će biti tu.