Čelik Zenica: Kad je radnički grad osvojio Evropu

Crvena je boja užarenog gvožđa a crna boja uglja – to je više od klubskih boja, ovo je duša Zenice. Dva meseca nakon što je u ovaj bosanski grad stigla sloboda, 16. juna 1945. godine, grupa veterana i entuzijasta okupila se sa jednom idejom – osnovati fudbalski klub koji će predstavljati grad čelika, grad koji odiše radničkim ponosom.

Ime kluba moralo je biti prosto, snažno i odlučno, baš kao i grad koji ga je rodio. Čelik. Ime koje simbolizuje snagu kluba i njegovu vezu sa radnicima metalurške industrije.

Počeci nisu bili laki. Čelik se uključuje u Republičku ligu, a prelomna sezona je 1953/54. Klub trijumfuje u Republičkoj ligi i ulazi u Drugu saveznu ligu. I ne samo to – u prvoj sezoni u Drugoj saveznoj ligi Čelik osvaja prvo mesto. To je bio znak da ovaj klub ima nešto posebno, nešto što ga izdvaja od ostalih.

Stadion Blatuša – gde je sve počelo

Pre nego što je izgrađen veličanstveni stadion na Bilinom polju, Čelik je svoje utakmice igrao na stadionu Blatuša, okruženom radničkim kućama. Tribine gradjene od 1957. do 1959. godine primale su oko 10.000 navijača.

Te drevne tribine pamte ulazak Čelika u Prvu saveznu ligu 1966. godine, ali i rekordnu posetu i veliku pobedu izvojevanu u sezoni 1968/69. Zenička Blatuša je tada ugostila zagrebački Dinamo, koji je bio lider prvenstva, i svedočila trijumfu Čelika. Na tribinama, prozorima i krovovima okolnih kuća smestilo se skoro 20.000 ljudi. Okolno drveće je u svojim krošnjama takodje primalo fudbalske zaljubljenike.

Zeničani su se borili za opstanak među elitom jugoslovenskog fudbala. Svaki bod je bio zlata vredan, svaka utakmica – bitka. Atmosfera na Blatuši bila je naelektrisana – navijači su bodrili svoj klub sa strašću koja je odisala južnoameričkim šarmom.

Veliki Dinamo je došao sa timom koji je nešto ranije osvojio Kup sajamskih gradova. Puni samopouzdanja, vladali su terenom, stvarali šanse ali i davali prilike golmanu Čelika da ostvari svoj tvrdi naum, da njegova mreža ostane netaknuta. Tako je i bilo.

Prvo je pred kraj poluvremena Refik Bajrić izazvao ludnicu na tribinama i doveo Čelik u vođstvo, da bi 3 minuta prije kraja utakmice Ćerimagić presudio Dinamu. Stadion  je eksplodirao jer je bilo jasno da je trijumf Čelika neizbežan. Možda je baš taj poraz koštao Dinama titule.

Upravo sa Blatuše Čelik je krenuo ka svojim najvećim uspesima.

Zlatno doba – početak evropskog sna

Iako je Čelik u Prvoj ligi oscilirao , pravi evropski uspesi dolaze početkom sedamdesetih. To je bilo vreme kada je jugoslovenski fudbal cvetao, kada su klubovi sa naših prostora mogli da pariraju najvećim evropskim gigantima.

Godine 1971. Čelik po prvi put učestvuje u Srednjoevropskom kupu – prestižnom takmičenju u kojem se bore najbolji klubovi centralne Evrope. I odmah ga osvaja! U prvom kolu eliminisana je italijanska Catania (3:0 na Blatuši, poraz 1:0 u gostima). Zatim sledi mađarski Diósgyör (0:1 u Mađarskoj, ubedljivih 4:1 u Zenici), pa u polufinalu MTK iz Budimpešte (1:0 i 1:1).

Finale se igra na neutralnom terenu u italijanskoj Gorici protiv Austrije iz Salzburga. Rezultat: 3:1 za Čelik! Prvi evropski trofej dolazi u Zenicu.

Mitropa kup 1972. – najveća fudbalska priča

Ali ono što sledi 1972. godine premašuje sve snove. Čelik ponovo nastupa u Srednjoevropskom (Mitropa) kupu. U prvom kolu eliminisana je legendarna Sparta iz Praga, zatim čuveni mađarski Honved. U finalu – velika Fiorentina.

Fiorentina. Jedan od najslavnijih italijanskih klubova. Grande Viola. Ekipa koja je te sezone završila na petom mestu u Seriji A. Tim pun italijanskih reprezentativaca – Giancarlo De Sisti (prvak Evrope 1968. i viceprvak sveta 1970.), Angelo Sormani, Claudio Merlo, Andrea Orlandini, Brazilac Sergio Clerici, budući slavni trener Nevio Scala...

Prva utakmica: Firenca, 4. avgust 1972.

Malo ko je verovao da Čelik može bilo šta da uradi protiv Fiorentine. Ali zeničani su prkosili svim očekivanjima. Igrali su srčano, hrabro, organizovano. Fiorentina je napadala svih 90 minuta. Dobila je čak i jedanaesterac – ali Sergio Clerici je promašio, lopta je pogodila stativu gola.

Konačan rezultat: 0:0.

"U to vreme, bilo je nezamislivo da se možemo vratiti iz Firence neporaženi. Bilo je to veliko iznenađenje," prisećao se kapiten Alojz Renić u intervjuu za list Oslobođenje. Goran Peleš je kasnije dodao: "U prvoj utakmici sudija je podržavao Italijane. Čak im je dosudio veoma sumnjiv penal."

Čelik se vraća u Zenicu sa rezultatom koji mu ostavlja velike šanse za revanš.

4. oktobar 1972. – dan kada je Zenica postala centar Evrope

Uprava zeničkog kluba donosi hrabru, gotovo ludačku odluku – finale će se igrati na novom, tek izgrađenom stadionu Bilino polje koji nije ni zvanično otvoren. Stadion je građen preko osam meseci, a u izgradnji su dobrovoljno učestvovali mnogi građani i navijači Čelika. Hram zeničkog fudbala završen je neposredno pred ovaj istorijski meč.

To je bio pravi engleski tip stadiona – bez atletske staze, sa tribinama udaljenim od igrališta manje od dva metra. Mesto gde publika diše zajedno sa svojim igračima, ali i za vratom gostujućim.

Uprkos kiši koja je padala čitavog dana, stadion je bio prepun. Trideset hiljada gledalaca stiskalo se na tribinama. Loris Ciullini, novinar italijanskog lista L'Unità, napisao je da je atmosfera na Bilinom polju bila kao na čuvenim stadionima u Engleskoj i Škotskoj.

O značaju utakmice govori i podatak da je za sudiju određen Austrijanac Ferdinand Marschall – tada najbolji arbitar u Evropi. Tri i po meseca ranije Marschall je sudio finale Evropskog prvenstva između SR Nemačke i SSSR-a.

Zeničani su agresivno počeli meč. Već u 2. minuti Giancarlo De Sisti, ključni igrač Fiorentine – kapiten, mozak tima – u duelu sa Brdarevićem povredio je butinu i morao da napusti teren. To je bio težak udarac za Italijane. Fiorentina je ostala bez igrača koji je povezivao napad i odbranu i bio ključni šraf ove velike mašinerije.

Bez De Sistija, izabranici Nilsa Liedholma držali su ravnotežu samo prvih dvadesetak minuta. U tom periodu Mario Perego je glavom pogodio stativu gola Momčila Vujačića. To je bila najozbiljnija šansa koju su Italijani imali do kraja meča. Zatim je usledio snažan pritisak crno-crvenih.

Čelik je dominirao. Alojz Renić se dva puta našao u odličnim prilikama, ali golman Fiorentine Franco Superchi bio je na visini zadatka. Pritisak je rastao, Italijani su se povukli u odbranu, čuvajući rezultat koji bi ih odveo u produžetke.

U 87. minutu furiozna kontra Fiorentine i lopta pored Vujačića završava u golu! Stadion umire u neverici. Radosni pokliči italijanskih igrača paraju zrak. Ali, linijski sudija podiže zastavicu – ofsajd! Marschall poništava pogodak. Na tribinama delirijum i olakšanje.

Dva minuta kasnije korner za Čelik sa desne strane. U kaznenom prostoru najviše skače Mirsad Galijašević i glavom šalje loptu u mrežu! 1:0 za Čelik! Bilino polje eksplodira. Trideset hiljada ljudi skače, viče, plače. Ograda između tribina i terena se trese kao da je zemljotres. Kiša pada, ali niko je ne oseća. Ovo je san koji postaje java.

Italijani pokušavaju da napadnu, ali nema više vremena. Sudija svira kraj. Čelik je osvojio drugi uzastopni Mitropa kup!

Kapiten Alojz Renić podiže veliki pehar Srednjoevropskog kupa. Njegova ogromna replika uskoro postaje zaštitni znak stadiona Bilino polje – simbol najvećeg trijumfa.

Snagu tadašnjeg jugoslovenskog fudbala najbolje pokazuje podatak da su crno-crveni te sezone završili na 14. mestu Prve jugoslovenske lige, dok je Fiorentina bila četvrta u Seriji A. Čelik je bio tim koji je igrao za ponos, za grad, za nešto veće od rezultata.

Robijaši – duša Bilinog polja

Nastankom kluba rađa se i ljubav grada i radničke klase prema Čeliku. Stare generacije i danas sa pričaju o Blatuši, o gostovanjima u Borovu iz šezdesetih, kada su retki klubovi imali masovnu podršku na gostujućim terenima. Pet hiljada Zeničana putovalo je u Borovo da podrži svoj tim.

Zlatne sedamdesete i osamdesete obeležene su punim stadionom, evropskim noćima, ali i odlascima na gostovanja – Vinkovce, Solin... Navijači su bili tu i osamdesetih, kada je klub oscilirao. U skladu sa novim navijačkim trendovima, počinju da se formiraju male ali organizovane navijačke grupe.

Ali, 19. novembra 1988. godine u ugostiteljskom objektu "Šadrvan" prihvaćena je ideja da se deluje pod imenom Robijaši – po KP Domu Zenica, koji je važio za najveći zatvor u bivšoj Jugoslaviji. Čak je i Zabranjeno pušenje ovekovečilo zatvor u pesmi "Zenica Blues".

Sa novim imenom nastavljaju da bodre Čelik – i kod kuće i na strain, a jug stadiona iskristalisao se kao navijačka tribina. Zenicu zapljuskuje novi talas navijačke supkulture koji će svedočiti velikim navijačkim duelima.

Više od fudbala

Zato Čelik nije samo fudbalski klub. Čelik je duša Zenice. Ovo je bila priča o radničkom klubu i gradu koji je na trenutak dotakao nebo, koji je pobedio jednu od najslavnijih ekipa Evrope. To je priča o ljudima koji su dali sve – igrači, navijači, radnici.

Sećanja na ove velike  okršaje sa Blatuše i Bilinog polja ostaju kao podsetnik da su snovi mogući, da male ekipe mogu da pobede gigante, da vera i strast mogu da savladaju novac i zvučna imena.

Zenica je grad čelika. A Čelik je večan. Sećanje na velika vremena živi. Kao i nada da će opet doći.

Jednom.