Bilo je to pre početka sezone, na pripremama, kada je u jednom intervjuu Postekoglu izjavio da obično osvaja stvari u svojoj drugoj sezoni u klubu. Nešto kasnije, 15. septembra posle poraza od najvećeg rivala, Arsenala, u 4. kolu Premijer lige imao je dopunu: „Ispraviću sebe – ne osvajam obično stvari. Uvek osvajam stvari u mojoj drugoj sezoni. Ne govorim o nečemu ako ne verujem u to.“ 

Bila je to jedna od najepskijih, najkultnijih, najhladnijih izjava od kada se igra fudbal. Aura kojom je okružio sebe gotovo da je mogla da se vidi golim okom. I treba istaći da je rekao „stvari“, ne „trofej“. Kao da je želeo da ima mali alibi da nije rekao da je trofej u pitanju ako ga ne osvoji. A svakako je već nešto osvojio - srca svih neutralnih gledaoca još u prvoj sezoni svojom harizmom i napadačkim fudbalom, a nije ni to mala stvar.

Ništa nije slagao – osvajao je „stvari“ u drugoj sezoni u Saut Melburnu, Brizbejnu, Jokohami, u reprezentaciji Australije i Seltiku (tamo u obe). Ali bila je to i izjava kojom je sebe stavio pod lupu i pod teret težine bar još jednog Postekoglua. Samo sebe, ne i klub, jer su ljudi navikli da Totenhem ne osvaja trofeje. Bio je to septembar i još previše je vremena ostalo do kraja sezone, skoro 9 meseci. Previše vremena je morao da provede pod velikim pritiskom. I sigurno su mu tih 9 meseci trajali kao toliko godina. Ali na kraju je uspeo da porodi taj trofej. 

Morao je, ipak, da bude carskim rezom. Nisu stvari išle tako glatko da sve prođe prirodnim putem. Ni u finalu, a još manje tokom sezone.

Dovoljno je reći da su u ovo finale ušli kao 17. tim Premijer lige. Prosečni rezultati do 11. kola i poraza od Ipsviča u Londonu postali su nakon toga katastrofalni. Otpadali su im jedan po jedan, ponekad i dva po dva, igrači u svakoj liniji. Najkritičnije je bilo u odbrani jer su Romero i Van de Ven maltene pola tima, a njih nije bilo nekoliko meseci. Njihovo odsustvo je u kombinaciji sa Ejndžovim stilom sa visoko postavljenom zadnjom linijom, bilo samoubistvo s predumišljajem. Protivničke napade u takvoj konstalaciji snaga ne bi zaustavili ni tandem Kante-Makelele iz najboljih dana, a kamoli pokušaji parova zadnjih veznih iz ekipe Bisuma-Bentankur-Sar-Bergval. 

Reći će ljudi – kriv je Postekoglu. I tačno je da je tvrdoglav i da ne odstupa od svog stila, tačno je da zbog tog stila njegovi fudbaleri provode u proseku mnogo više vremena u punom sprintu zbog čega dolazi do povreda mišića. Ali da li je to, zapravo, njegova krivica?

Treba malo, ili isključivo, gledati i ka loži Novog Vajt Hart Lejna gde sedi Danijel Livi. Ukoliko si poželeo i doveo menadžera koji ima takav stil, onda je red i da mu omogućiš sve što je potrebno da bi to radilo i u Totenhemu. To podrazumeva bar 17 fudbalera gotovo jednakog kvaliteta koji će moći da se troše maksimalno i rotiraju. Ovako, kvalitet ekipe strahovito opadne kada i dvojica prvotimaca izostane, a kroz celu sezonu je mnogo više startera od toga bilo na van tima. Uz to, amaterske greške odbrane i jezivi promašaji zicera u napadu na koje menadžer ne može da utiče su dovele do toga da kamere na svakom meču uhvate Postekoglua kako se u neverici i samoispitivanju „šta sam ja Bogu zgrešio“ hvata rukama za kolena i duboko uzdiše.

Krajem januara je Totenhem bio poražen i od Lestera, čime je vezao 11 utakmica bez pobede, a morao je i u produžetke da bi pobedio petoligaša. Bio je to period kada je pritisak na Australijanca grčkog porekla bio veći nego na dnu Marijanskog rova nedaleko od Australije. Svi su počeli da ga osporavaju i sumnjaju u njega, pa čak i predsednik kluba, kako je menadžer istakao posle finala. O uvredama, ismevanjem i ponižavanjem čak i od strane Totenhemovih navijača da i ne govorimo. Spašavali su ga samo rezultati u Ligi Evrope, čiji je ligaški deo završio na 4. poziciji. 

Još negde u januaru, kada je postalo jasno da su tri tima pristigla iz Čempionšipa daleko od stanja da mogu da opstanu u ligi, Postekoglu je sav svoj fokus prebacio na Evropu i opravdavanje one jake izjave sa početka sezone. Uz malo naklonosti Fortune kada su protivnici u pitanju, uspeo je da dođe do finala. 

A tamo ga je čekao još veći ranjenik koji je igrao za spas sezone. Kada bi Totenhem izgubio to finale, čak i sa onakvom pozicijom u ligi, niko ne bi mnogo mario jer, realno, niko Totenhem i ne uzima za previše ozbiljno. Ali kada bi Junajted, jedan od dva najveća kluba u Engleskoj, sa novim menadžerom i tek jednu poziciju bolje plasiran u ligi, sa sve oreolom favorita u finalu ostao bez pehara, o tome bi se pričalo do početka naredne sezone i letele bi glave. 

I leteće. Kada Totenhem igra finale evropskog takmičenja u ovom veku, ono očigledno mora da uđe u konkurenciju za najgore u istoriji. Bilo je tako u finalu Lige šampiona 2019, bilo je tako i ovog puta. I pokazao je Postekoglu da možda jeste tvrdoglav, ali ne i glup. Zna i on za onu izreku da odbrane osvajaju trofeje i zato je odstupio od svoje filozofije kada je bilo najpotrebnije. Povukao je zadnju liniju nekih desetak metara u prvom i tridesetak u drugom poluvremenu, uspevši da ostavi Junajted na nuli i bez prave velike šanse. Za tim koji je bio sinonim za primljen gol, to je ogroman uspeh. Bolja defanziva došla je sa cenom loše ofanzive oslikane u vidu nekreiranja šansi. Ali gol nisu ni morali sami da daju, uradio je to Junajted za njih.

Bio je to 4. trijumf u isto toliko mečeva protiv Junajteda ove sezone. Čak 16% pobeda ove sezone Totenhem je ostvario protiv njih. Sav onaj teret sa početka sezone koji je sebi nametnuo sada je prebacio na zelenog Amorima koji će u sledeću sezonu, ako bude tu, ući sa težinom celog jednog Postekoglua na ramenima. A on je svoje obećanje ispunio. Mnogi su se smejali kada je izjavio šta je izjavio, sada se menadžer Spursa smeje njima.

A šta će dalje Angelos? Da je izgubio, već sledećeg dana bi dobio otkaz. Ali nije, doneo je trofej klubu prvi put još od 2008. godine i Totenhem će igrati u Ligi šampiona naredne sezone. Sada on može da postavlja uslove – prava pojačanja za naredne korake ili odlazak. I to odlazak sa stilom.

No, po prvim izjavama deluje da želi da ostane. A valjda Livi shvata da je lakše ispuniti želje menadžeru koji ti je doneo uspeh nego ići u novo i nepoznato. I ne treba previše dramatično shvatati ligašku poziciju jer je liga svesno žrtvovana zarad višeg cilja. Bio je to proračunati rizik. Možda čak nije bio ni rizik, jer bili 17. ili 8. ne pravi veliku razliku. 

I ko bi, na kraju krajeva, od vrhunskih trenera trpeo šta Postekoglu trpi? Uostalom, predsednik ga je već prvog radnog dana u klubu ponizio. Osvrnuo se na konferenciji posle finala na tu izjavu Livija kada je promovisan: „Imali smo pobednike na klupi, nisu se proslavili, sada imamo Ejndža.“ A onda je nakon one hladne izjave iz septembra izgovorio nešto možda još hladnije: „Ali, druže, i ja sam pobednik. Ja sam serijski pobednik kroz celu karijeru.“ 

Kada ovako nešto začini svojom uzrečicom „druže“, onda to izgleda još moćnije. Ali da bi bio serijski znači da je potrebno da osvoji još trofeja sa Totenhemom. A on, kao što smo naučili, ne govori stvari u koje ne veruje. Pa ti sad, druže, nemoj da mu veruješ ako smeš.