Proklet i nevoljiv sa srcem velikim kao njegov Brazil

Ne, ovo nije tekst o tome kako treba voleti Rišarlisona. Preteško je to i pored svega što ćete ovde pročitati. Prosto, sama njegova pojava i to kako izgleda na terenu deluje tako nevoljivo. Izgleda prepotentno, ne previše inteligentno, gotovo uvek namršteno. A šta tek reći o onoj odvratnoj tetovaži na vratu i sebe između Roberta Karlosa i Nejmara na leđima...

Broj ljudi, posebno iz Srbije, koji ga vole meri se statističkom greškom. Ako je postojao i promil šanse da bi moglo biti ljubavi između te dve strane, nestao je pre 3 godine kada je u Kataru „makazicama“ isekao nade Srbije da može do iznenađenja, a pride dodao još jedan gol da ga slučajno bar ne poštujemo, ako ništa bar zbog tog lepote tog poteza. Nije mu pomoglo ni to što se setio „random“ muzičke grupe iz Ria koja je u spotu jedne svoje pesme izvela taj odvratni ples goluba kog se on setio da na taj način proslavlja golove u tom periodu.

Ne, ovo je tekst o životnoj, socijalnoj i svakoj drugoj vrsti osvešćenosti jednog fudbalera toliko neosvešćenog na terenu. Ovo je priča o čoveku čije su oči vodopad, jer malo je fudbalera, ako postoji ijedan, koga smo češće videli u kadru kako plače – od sreće, tuge, nepravde, čega god... O fudbaleru... ne – o čoveku koga, kao u Šantićevoj „Otadžbini“, sve rane njegovog roda bole, a njegova duša sa njima pati i grca, ali i o čoveku koji radi na tome da im tu bol ublaži.

Ovo je priča o fudbaleru, sada se to može reći, koji živi u trenutku, u onih par sekundi euforije nakon što postigne kasni gol, i ne misli na budućnost. Ne misli ni na onih par minuta koliko ostane do kraja, već u trku ka tribinama skida i baca dres. U svojoj glavi, on svira kraj.

A u njegovoj je glavi uvek karneval i, kao u defileu na onom u Riu, glavnom ulicom u njoj stalno prolaze uspomene njegovog životopisa. Seti se često, i obavezno zaplače, svojih početaka, svoje Nova Venecije – mesta popularnog među italijanskom imigracijom nekih 700 kilometara severoistočno od statue Hrista – i prvih godina života u siromašnom kvartu gde je bio okružen kriminalom i drogom; svojih drugara od kojih su neki u zatvoru, neki u grobu; ali i ljudi koji su mu najviše pomogli.

Siromaštvo i teško odrastanje su glavni sastojci svakog velikog fudbalera proisteklog iz brazilske kuhinje, pa gde da on bude izuzetak. Roditelji su mu se rano razišli, a majka je krpila kraj sa krajem kako bi ga odgajila, često birajući između hrane i plaćanja računa. Tokom takvog ubrzanog kursa sazrevanja, probao je i sam da zaradi prodavajući sladoled i čokoladice, perući automobile, pomagajući na građevini i sve vreme noseći u srcu san da postane fudbaler.

Naravno, nijedna brazilska uspešna priča ne može proći bez spominjanja oružja. Jedne večeri se sa prijateljem zatekao u pogrešnom trenutku na pogrešnom mestu, te su ih momci na motoru zaustavili, a njemu prislonili pištolj na glavu uz pretnje da će postati gadno ako prodaju nešto u njihovom kraju. Nakon Rišarlisonovog objašnjenja da ništa sem sladoleda ili par finti sa loptom nema za prodati, pustili su ih.

U kombinaciji te traume, siromaštva i porodične situacije sa odbijanjem od strane nekoliko klubova, razmišljao je da batali fudbal. Njegova majka se preudala, ali očuh ga nije rado video u svom domu i želeo je da Rišarlison nađe stalni posao i odustane od fudbala.

Ali ne odustaje se od onoga što voliš. Za to se bori na sve načine i to je ubrzo shvatio. Zakucao je na vrata svog ujaka uz reči „Smem li da ostanem neko vreme kod tebe? Ne moraš me ni hraniti, treba mi samo ćošak za spavanje“. Primio ga je, mada ni on nije imao mnogo više da mu ponudi, ali je bar živeo bliže mestu gde trenira.

Život nedostojan čoveka koji je osetio na svojoj koži oblikovao ga je tako da razmišlja kritički, pre svega prema nemogućnosti ili (ne)želji vodećih ljudi Brazila da pomogne svom stanovništvu, da proba da iskoreni siromaštvo i kriminal. Iako nije javno podržao nijednog kandidata ili stranku, na prošlim izborima pozvao je svoj narod da izađu na glasanje, ali i govorio o socijalnoj nepravdi, ljudskim pravima i policijskoj brutalnosti.

On je možda i najbolji primer da se kritičko razmišljanje i osećaj za pravdu ne uče u školi. Tamo je bio daleko od najboljeg đaka, ali i daleko od problematičnog, što bi pomislili na osnovu ponašanja na terenu. Uvek se lepo ponašao i poštovao profesore, a to dolazi iz kuće, čak i disfunkcionalne poput njegove.

No, da budemo realni, od škole je najviše voleo školsko dvorište u kom se nalazio fudbalski teren. Farbao se kao njegov idol Nejmar, ali za razliku od svog idola, on nije voleo lako da pada. Bio je i ostao onaj dečak iz školskog dvorišta, onaj kome najbolje ide fudbal, koji će pretrpeti svaki udarac i povlačenje sporijih i manje talentovanih. Vozio ga je adrenalin, nije mu dao da stane. I kada bi ga oborili, kada bi ga bolelo, ustajao bi odmah i nastavljao.

Prvi klub mu je bio amaterski Real Noroeste, ali se jednog dana se sve promenilo kada mu je trener rekao da se javila prilika da ode na probu u Ameriku Mineiro. Potrošio je sav novac na kartu do Belo Orizontea, ali se rizik isplatio jer je bila uspešna. Posle 4 utakmice u U17 je prešao u U20 selekciju. Nekoliko nedelja kasnije zbog povreda u prvom timu je pozvan da popuni broj, a onda se više nikad nije vratio u mlađe kategorije.

Amerika Mineiro nije među najvećim klubovima Brazil, ali se može pohvaliti time da su njihov dres nosili igrači poput Žilberta Silve, Freda ili Maura Zaratea. Ipak, Rišarlison je ostao u posebnom sećanju mnogima tamo, a posebno klupskom maseru koji je jednom prilikom ostavio sina sa njim kako bi otišao da radi. Igrali su fudbal na Plejstejšnu, a kada se vratio zatekao je Rišarlisona kako vodi 11:0. On je tad imao 17, klinac 7. Nije popuštao. Neko će na to gledati kao na kompetitivnost i stalnu želju za pobedom, drugi kao na još jedan dokaz da izgubi svu samosvest kada radi bilo šta povezano sa fudbalom.

Pamte ga i tadašnji saigrači koji su ga, zbog velikog nosa, zezali i zvali Tukan, ali su znali da će zbog svog talenta i požrtvovanosti stići daleko. U Americi važi pravilo da kada igrač dobije prvu profesionalnu platu napusti njihov internat, ali Rišarlison je birao da ostane sa njima i pacovom koji ih je neretko posećivao umesto da se preseli u stan koji mu je našao agent. Podizao je samo deo plate, a ostatak slao porodici, dok je dečacima koji nisu imali kopačke davao svoje. Kada je potpisao ugovor sa Najkijem, dobio je sve nove sponzorske stvari – stare je spakovao u kofer, otišao do centra Belo Orizontea i dao beskućnicima.

A na terenu je iz sezone u sezonu podizao letvicu i prelazio na viši nivo – Mineiro, Fluminense, pa selidba u Englesku, prvo u Votford, a ubrzo i u Everton. Tu negde u vreme potpisa za Everton, stigao je i prvi poziv za reprezentaciju. On, dečak koji je nekada sa dekom radio na plantaži kafe i gledao legende poput Ronalda, Ronaldinja, Adriana, Roberta Karlosa, dobio je priliku da debituje u drečavo žutom dresu.

Ali ni tada nije dozvolio da ga opije slava i miris britanske funte. Nastavio je da pomaže svojim sunarodnicima – 2019. je platio brazilskim studentima put do Tajvana za takmičenje iz matematike, a tokom dodele najprestižnijeg priznanja za sportistu koje je dobio u svojoj državi, u Espirito Santu, pozvao je regionalnu vladu da ulaže više u obrazovanje. Godinu dana kasnije je organizovao humanitarni meč u Nova Veneciji tokom kog je prikupljeno 6.4 tone hrane za one kojima je potrebna, što mu je donelo priznanje za dobrotvora godine koje dodeljuje Everton.

Za sve navijače ovog kluba će on imati posebno mesto u srcu. U njegovoj poslednjoj sezoni za klub borili su se za opstanak, a on je još od Olimpijskih igara vukao povredu koja se prenela i na vreme u klubu, telo mu je tražilo odmor. Ali, vodeći se mišlju da Everton ne pripada Čempionšipu, stisnuo je zube i igrao. Potpuno se fokusirao na fudbal – na telefonu je poslednja 2 meseca sezone koristio samo budilnik. Poslednji rival kod kuće u sezoni bio je Palas, dok je posle toga ostao još meč na Emirejtsu. Znali su da moraju dobiti „orlove“ kako bi osigurali opstanak, a Rišarlison je znao da će mu to biti poslednja utakmica za klub. Nije želeo da odradi pregled pred utakmicu jer je bio svestan da mu doktor ne bi dozvolio da igra. Uzeo je lekove i injekciju protiv bolova. Kada su dali treći gol i rešili meč, legao je i u suzama rekao menadžeru: „Gotov sam“. Bio je to, kako on kaže, poslednji dah, meč i žrtva za Everton.

I nastavio je da diže glas za bolji Brazil: „Koliko god volim svoju zemlju, ponekad se zbog nje iznerviram. Teško je objasniti radost i bol što si Brazilac. Nisam znao šta da radim sa tim osećanjima pre nekog vremena. Nisam čak ni znao da mogu bilo šta da uradim, ali onda sam počeo da se angažujem. Počeo sam da govorim, da se pozicioniram, da koristim svoj glas i da ne prihvatam apsurde u tišini. Fudbal je lud i magičan, čoveče. Ali zamislite kada niko u Brazilu ne bi gladovao, kada niko ne bi umro zbog nedostatka vakcina, kada niko ne bi morao da spava na ulici, kada bi sva deca bila u školi, kada ne bi zapalili močvaru Pantanal i amazonske šume, kada domorodačko stanovništvo ne bi bilo ubijano zbog rudarenja zlata na njihovoj zemlji.“

Emotivac kakav jeste, sve prima k srcu. Srcu velikom kao Brazil. A emotivci svu patnju sveta nose na leđima i proživljavaju je. Zato se i borio sa depresijom po ispadanju reprezentacije sa Svetskog prvenstva 2022. od Hrvatske. Osećao je da je izneverio svoj narod. Jer on zna da za Brazil ona čuvena „hleba i igara“ važi malo više jer je ta najlepša igra način da zaborave na sve svoje muke, a fudbaleri su im tog decembra zadali još jednu. No, čak iz toga je izvukao nešto pozitivno – krenuo je na psihoterapiju i apelovao na sve druge igrače kojima je potrebna pomoć i bore se sa mentalnim zdravljem da urade isto.

Možda, zapravo sigurno jeste ovo preveliki uvod da bi se rekla prosta stvar da svaki put kada je skinuo dres kada je dao gol za Totenhem misleći da je uradio nešto veliko, njegov gol je bio maltene beznačajan.

Najsvežiji je primer iz prošlog kola Premijer lige kada je postigao gol u 90+1 za 2:1 u trenutku kada je Junajted ostao sa igračem manje zbog povrede Šeška kada su sve izmene izvršene. Skinuo je dres i čak zaplakao, ali je na kraju meča mogao da plače od muke jer je Junajted izjednačio u poslednjem minutu. Pre 2 i po godine je postigao gol za 3:3 u 90+3 kada su Spursi gostovali na Enfildu, ponovo ostao bez gornjeg dela opreme, da bi samo minut kasnije Žota postigao četvrti gol za pobedu Liverpula.

Pre dve sezone je u oba meča protiv Foresta postigao gol, oba puta skinuo dres i oba su poništena zbog ofsajda. Isto se desilo i sezonu ranije protiv Fulama. Ako je samo smrt sigurna, možda se tome može dodati i to da Rišarlison sigurno prezire VAR. Dakle, 5 utakmica, 5 striptiza i 5 žutih kartona, a gotovo da nijednom taj gol nije doneo ništa. Kao da je proklet i kao da nikako da nauči da treba da ostane obučen. No, možda ima nešto i do toga što je to dres Totenhema, kluba ništa manje prokletog od njega.

Ali da nisam napisao sve ovo, ismevali biste ga i sladili se time. Možda sam i ja inicijalno planirao nešto slično. Sve ovo sigurno nije bilo dovoljno da zavolite nevoljivog i prokletog. Ovako, možda ćete ga jednako ne podnositi i psovati kada ga vidite u kadru, ali ćete bar znati da, kako su to „prljavci“ pevali, nije on ni pola tol’ko loš k’o što kruže glasine – on ima samo jednu nesreću, uništi sve što dotakne svaki put kada skine dres. Ali je zato „u civilu“ čovek za primer.