Engleska sa uzbuđenjem iščekuje utakmicu svoje reprezentacije – prvu sa Tomasom Tuhelom na čelu nacionalnog tima.

Da je neko, pa čak i 90-ih godina prošlog veka, pomislio da bi jedan Nemac mogao da vodi Gordi Albion, verovatno bi bio predmet podsmeha.

Međutim, granice u fudbalu se pomeraju svakog dana, a trener koji je vodeći engleski tim osvojio Ligu šampiona (Čelsijeva pobeda nad Sitijem u Portugalu) ne deluje toliko „stranim“.

Uostalom, nije prvi stranac u istoriji Engleske, koju su ranije vodili, sada pokojni Sven-Goran Erikson i Fabio Kapelo.

Još važnije, pitanje koje se nameće – šta Tuhel donosi Engleskoj?

Čudna je priča o taktičkom pristupu fudbalske nacije koja odavno vapi za nekim trofejom, jer u prostorijama FA i danas stoji samo titula svetskog prvaka iz 1966, kada su upravo oni organizovali Mundijal, sa onim sumnjivim fantomskim golom u finalu protiv Nemaca i pobedom od 4:2.

Premalo za naciju čija se liga smatra najboljom na svetu i koja decenijama proizvodi planetarne zvezde.

Zato se stranac dovodi u trenutku kada postaje jasno da je potrebna promena, neka drugačija filozofija.

U tome i leži zamka za Nemca – kako će se nositi s tim i da li će napraviti greške svojih prethodnika?

Ironično, kada se pogleda formacijski i taktički, Erikson i Kapelo su bila dva „najengleskija“ staromodna trenera.

Šveđanin je forsirao 4-4-2 jer je švedski fudbal od 70-ih godina bio baziran na kopiranju starog engleskog modela.

O tome je pisao i ser Aleks Ferguson u svojoj autobiografiji, kroz razgovore sa Polom Skolsom o „inovacijama“ koje je Erikson doneo… Nije ih bilo.

S tim što se Ferguson ogradio i naglasio da ne misli da je Erikson bio loš trener, već da jednostavno nije reprezentaciji doneo ništa novo.

Gotovo ista situacija bila je sa Kapelom i njegovom kopijom Sakijevog zonskog Milana u formaciji 4-4-2.

Čak je i u Italiji tada ponovo bilo u trendu igranje sa trojicom u odbrani i markiranje „čovek na čoveka“.

Savremenik Kapelove Engleske, Džejmi Karager, vratio se iz reprezentativne penzije kako bi igrao u Don Fabiovom sistemu, jer je, kako je kasnije rekao, odrastao diveći se tom Kapelovom Milanu.

Na kraju je priznao da mu je Rafa Benitez pružao daleko više taktičkih informacija nego Kapelo, a znamo koliko je Španac bio „težak“ u tom pogledu.

Venjables, Hodl, Meklaren – svi su eksperimentisali i, ako ništa drugo, imali viziju, doduše, kod nekih je ona bila uspešnija, kod nekih manje.

Tu dolazimo do Sautgejta, koji je znao da bude preoprezan i dosadan ponavljanjem istih rešenja i forsiranjem određenih igrača, ali je bio taktički najfleksibilniji.

Način na koji je u Rusiji koristio Džesija Lingarda i Delea Alija kao „slobodne osmice“ pokazao se kao vrlo efektan. Uostalom, Engleska je tada stigla do polufinala Mundijala, prvi put od 1990.

A tu su i dva uzastopna finala Evropskih prvenstava i dva bolna poraza – jedan od Italije posle penala, drugi od Španije rezultatom 2:1.

Sautgejt je, ako ništa drugo, vratio veru u reprezentaciju i naterao navijače da ponovo Englesku smatraju svetskom silom. Međutim, upravo ga je to i koštalo – više nije bilo dovoljno samo pobeđivati, već je važno bilo i kako.

To nas dovodi do Tuhela, taktičkog genija i čoveka za koga važi da nikada nije gradio bliske odnose sa igračima koje je trenirao.

Takva situacija ga je koštala posla u Borusiji i PSŽ-u, dok u Bajernu, iako je osvojio titulu, nisu bili zadovoljni njegovim upravljanjem svlačionicom.

Reprezentativni fudbal mu sada pruža priliku da takve stvari svede na minimum, jer ne provodi svakodnevno vreme sa igračima.

S druge strane, prema izvorima bliskim nemačkom stručnjaku, radio je na tome da poboljša međuljudske odnose.

U Engleskoj, naravno, ne bi bili oni da se mediji ne bave bespotrebnim pitanjima – koliko vremena Tuhel provodi u Engleskoj, hoće li pevati himnu, koliko će emocija uložiti u sve ovo…

Međutim, oni koji su više zaljubljeni u fudbal kao fudbal pitaju se – kako će implementirati svoju filozofiju?

Nemac je svestan da raspolaže tehnički i taktički inteligentnim igračima. Nema potrebe da Engleska igra kruto i linearno, kao što su to činili prethodni stranci na njenoj klupi.

Tuhel bi možda trebalo da se ugleda na Sarinu Vigman, selektorku ženskog tima.

Ova Holanđanka je ostvarila uspeh jer nije odstupala od svoje filozofije – taktički je preoblikovala igru i učinila je modernijom, a rezultat su finale Svetskog prvenstva i osvajanje Evropskog.

Premijer liga je prepuna stranih trenera, igrači su danas naviknuti na različite fudbalske stilove – bilo da se radi o posedu lopte ili agresivnom presingu. Staromodni stil je odavno iščezao i nema potrebe da novi strani selektor pokušava da oživi zastarele engleske fudbalske ideje.

Tuhelov mandat je oročen na 18 meseci, koliko traje ugovor, i nema mnogo vremena da pravi velike promene.

Grupa u kojoj se Engleska nalazi u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo – sa Srbijom, Albanijom, Letonijom i Andorom – nosi imperativ prolaska, ali ne samo to, već i ubedljivih pobeda i dobre igre.

Uz sve to, Tuhel će morati da preživi englesku medijsku mašineriju, koja će ga sigurno pratiti pažljivije nego bilo kog prethodnog selektora.