Inteligencija u pokretu

Vitor Manuel de Souza Fereira je brzo shvatio da se od fudbala neće obogatiti. Ni materijalno, a ni duhovno. Neće proći sveta zbog igranja na najvećim stadionima, neće čuti huk sa tribina u trenutku kada se priprema da izvede slobodan udarac ili jedanaesterac. Kako su godine prolazile, morao je da prihvati i da neće iz svog Aveša otići put 40-ak kilometara udaljenog Porta kako bi zadužio plavo-beli dres omiljenog mu kluba.

Malo mu je nedostajalo da izbroji 200 nastupa u portugalskoj eliti, na to je dodao 60-ak utakmica više u drugom razredu, a najbliži trofeju, ustvari jedino kada je istinski bio blizu, bio je juna 1999. godine. Odigrao je poslednjih pola sata za

Kampomajorense – ako se ne sećate, a ne sećate se sigurno, pitajte rođenog Nikšićanina Dragoslava Poleksića, koji je tada branio za klub koji više ne postoji – u finalu Kupa Portugala protiv sadašnjeg člana četvrte lige Beira-Mara, ali nije uspeo da pomogne svom timu da izbegne minimalni poraz.

Ipak, upravo tih dana, supruga mu je saopštila da je u drugom stanju, a ubrzo je saznao i da će početkom sledeće godine dobiti naslednika. Tog trenutka bio je spreman da okrene novi list. I da ne dozvoli sinu da ponovi iste greške na profesionalnom putu, ukoliko uopšte njime krene.

A maleni Vitor Mašado Fereira je, šta bi drugo, jurio za loptom od malena. Najpre u dvorištu, potom na ulici pa pored škole, a sve vreme prateći tatu, koji je na zalasku karijere igrao za lokalni Aveš. Ironije li sudbine, i Aveš se pre pet godina  ugasio, poput Kampomajorensea. Gledajući iz tog ugla, bolje je što senior iz ove fudbalske porodice nije „dobacio“ do Porta.

Njegov je sin, omaleni, prgavi, beskompromisni borac, među drugarima popularan kao Vitinja, već tada odskakao od vršnjaka. Ne po visini, već po talentu i znanju. Zanimljiva je priča da je jednu sezonu proveo u lokalnom Pinjeirinjosu de Ringe, klubu koji to, ustvari, i nije bio. Možda je najpreciznije izum Adilia Pinjeira, nekadašnjeg lokalnog fudbalera i tada 58-godišnjeg zaljubljenika u ovu magičnu igru, nazvati projektom, jer je njegova zamisao bila da decu u problematičnom kvartu Ringe na periferiji Aveša skloni sa ulice. Ne zna se tačno koliko je dečaka i devojčica usmerio na pravi životni put, ali se zna da su se Vitinja i Diogo Košta, golman Porta i reprezentacije Portugala, ovde bezuslovno i bespovratno zaljubili u „bubamaru“.  

Benfika ga se, posle tri godine rada pod nadzorom njenih trenera u Povoa de Lanjozu, odrekla zbog slabe fizičke građe. Lisabon mu, očito, nije bio suđen jer su u Sportingu predugo razmišljali, što je iskoristio komšijski Porto i doveo ga u svoje redove. Tada je lik sa početka priče, Vitor Manuel de Souza Fereira, prvi put zaplakao. Ali, krišom, kako te suze ne bi sinu predstavljale dodatni teret.

Vitinja se igrao i razigravao, klizao i dodavao, šutirao i asistirao. Napredovao iz godine u godinu, a prva potvrda kvaliteta stigla je sa osvajanjem omladinske Lige šampiona u sezoni 2018/19.

- Taj pehar je dao vidljivost našem radu. Naša imena su počela da se pojavljuju na svakom koraku i ispisali smo istoriju. Od tada su ljudi počeli drugačije da nas gledaju – nekoliko godina kasnije Vitinja se prisetio značaja prvog osvojenog trofeja u karijeri.

Tek što je zakoračio na veliku scenu u dresu omiljenog kluba, morao je da napusti Dragao. Te 2020. godine postao je žrtva propisa UEFA o finansijskom fer-pleju, kojem su „zmajevi“ bili podvrgnuti. Bili su primorani da „olakšaju“ budžet kako bi ispunili ciljeve pa su Vitinju pozajmili Vulverhemptonu, sa opcijom otkupa za 20 miliona evra. Iako je imao solidan učinak, u engleskom klubu nisu iskoristili pravo preče kupovine, što nije donelo finansijsku, ali jeste igračku dobit plavo-belima. Seržo Konseisao ga je odmah uvrstio u prvi tim, a on mu je to vratio odličnim partijama.

Te i takve partije nisu promakle milionerima iz Katara, koji su ga posle samo jedne prave sezone u Primeiri doveli u Pariz. Prve je sezone kod Kristofa Galtijea stasao uz Marka Veratija sa težnjom da bude „Verati posle Veratija“, mada mnogi smatraju da je na dobrom putu da ga nadmaši, pre svega u uticaju na ofanzivu Pari Sen Žermena. U Ligi 1 je već postigao 15 pogodaka u 105 nastupa, dok je u Ligi šampiona na 42 utakmice, ne računajući prvih šest u dresu matičnog kluba, postigao osam golova i dodao četiri asistencije.   

Pogađao je po jednom aprila prošle godine u oba četvrtfinalna meča protiv Barselone, zatim je bio strelac u oba susreta šesnaestine finala protiv Bresta na šampionskom putu “svetaca” prošle sezone, a onda je na gol u Leverkuzenu dodao tri protiv Totenhema. Iako je posle meča sa londonskim timom izjavio da nikada u profesionalnoj karijeri na jednoj utakmici nije postigao ni dva, a kamoli tri pogotka, pedantnim istraživanjem saznali smo da je 30. oktobra 2019. godine bio jedini strelac u meču druge lige Portugala, u kojem je njegov B tim Porta sa 2:0 savladao ekipu Akademiko Viseu.   

Luis Enrike mu je dao ključeve veznog reda, a on je tu slobodu iskoristio da kreira igru dostojnu ušatog pehara. Bio je jedan od sedmorice fudbalera Pari Sen Žermena koji se našao u idealnom timu prošle sezone u Ligi šampiona, a u borbi za “Zlatnu loptu” dobacio je do trećeg mesta. Posle rapsodije u sredu na Parku prinčeva, trener Totenhema Tomas Frank nema sumnju da će uskoro i taj trofej biti u njegovim rukama.

- Vitinja je najbolji vezista na svetu. On će biti sledeći dobitnik “Zlatne lopte” – jasan je bio danski menadžer.

A kako i zašto je reprezentativac Portugala došao do ovih visina? Ništa mu nije palo sa neba.

- Imao sam dobro vaspitanje u Portu. Od malih nogu svi pokušavaju da nam usade određeni mentalitet, disciplinu, način rada, a to ostaje sa vama kada postanete profesionalac. To je minimum koji bi trebalo da imate. Čak i u Vulverhemptonu, kada moj fudbal nije bio najbolji, gurao sam sebe do krajnjih granica. Trudim se da dobro spavam noću. Imam fizioterapeuta i kuvara kod kuće, koji je sinhronizovan sa nutricionistom kluba. To su sitnice koje prave razliku – iskren je Vitinja.

Posle još jedne sjajne večeri “svetaca” i prvog het-trika u karijeri omalenog veziste niko ne priča o novom dresu Pari Sen Žermena, koji je pretežno crn, sa nijansama antracit sive i naznakama ružičaste. Marketing je, samo privremeno, doživeo debakl, mada će ovakve partije pojedinaca i čitavog kluba verovatno doprineti da se još koji million slije u klupsku kasu sa računa navijača širom sveta. Jer, svet voli pobednike, a Vitinja to svakako jeste.