Ipak nije (samo) do trenera

Nebitno je koji je po redu u bogatoj klupskoj istoriji. Još je manje bitno koji je po redu među onima koji su izgubili na debiju. Apsolutno je nevažno što će zanavek ostati zapisano da je njegova ekipa i taktički nadmudrena u prvom superligaškom meču ikada u kojem je sedeo na klupi kao glavni trener. Jer, račun se podnosi na kraju. Problem je samo što će i njegov kraj na ovom poslu verovatno brzo uslediti pošto u Partizanu traže instant rešenje, a sastojaka za brzu kuhinju nemaju. Jednoga se moraju odreći i to moraju jasno da kažu – pravimo tim ili jurimo rezultat. Ne može oboje. Jednostavno, ne može. Ne ide.

Nisu bitni nikakvi statistički parametri igrača koji su, mnogi će reči igrom slučaja, nosili crno-bele dresove u subotu uveče u Humskoj u duelu sa ekipom Železničara. Nije važno ko je koliko pretrčao, a ko nije i zašto nije. Ni ko je koliko puta pretrčan. Jer, u klubu kakav je (bio) Partizan, sve se može pokriti dobrim rezultatom. To je, valjda, odlika velikih ekipa. Problem je što baš njega nema. To što su crno-beli lideri posle svojih 16 odigranih utakmica, prava je optička varka koju ni učeni ljudi ne mogu da objasne. Osnovni razlog tome verovatno leži u činjenici da su crveno-beli sa druge strane Topčiderskog brda odigrali dva meča manje. Kao i da su njihova tri uzastopna rezultatska kiksa mnogo veći uzrok trenutnog poretka nego li postojanje sistematski razvijene i potom obnarodovane igre Partizanovih „beba“.

Ne, svako poređenje sa onim „bebama“ je nesuvislo i nepotrebno. Bar u ovom trenutku. Istina, i ta generacija koja je 1966. omirisala evropski trofej, ali ga nije donela u Beograd, bila je sastavljena od dece iz Partizanove fudbalske akademije, koju su pohađali nekoliko godina. Zajedno su prolazili kroz uspone i padove, kroz pobede i poraze, dok su planski pripremani za ulazak u seniorski fudbal. I kada su dobili šansu na najvećoj sceni, pokorili su veliku Jugoslaviju četiri puta u pet sezona pa tek onda stigli do finala Kupa evropskih šampiona u Briselu.

Sada su vremena drugačija. Niti su golobradi mladići u crno-belom spremni za „ratove“ koje vode jer im nedostaju godine i iskustvo, niti su u te bitke uvučeni da bi tu ostali i u sezonama koje dolaze. Oni su tu jer u njima neko vidi izvor prihoda za preživljavanje kluba, razlog zbog kojeg će katanac na kapiji u Humskoj ostati otvoren bar još neko vreme. Ali, taj neko, bez želje za poređenjem sa prethodnim ili nekim drugim čelnicima, mora i da vidi da ovako ne ide. Da uzalud troši svoje resurse, koji nisu neiscrpni već imaju početak, kao i kraj.

Vreme će pokazati da li je smena Srđana Blagojevića sa mesta trenera posle dva poraza u nizu, od kojih je jedan značio i prestanak sna o osvajanju trofeja kraćim putem, bila ishitrena odluka. Koliko god da su porazi bili bolni i ubedljivi, i igrački i rezultatski, možda ih je trebalo „progutati“. Ovako, sportski sektor je „presekao“, a onda poslao poruku vatrogasnom tandemu Jovanović – Ćetković, i to ne prvi put, da su važni, ali i nevažni, jer ih ni dve pobede u isto toliko mečeva, kakav-takav povratak samopouzdanja kod igrača i bivstvovanje na prvoj poziciji na tabeli posle polovine takmičenja u preliminarnom delu Superlige Srbije – činjenica nepotpune zbog Zvezdinog „okrnjenog“ rasporeda, nisu sačuvale na užarenoj klupi, na kojoj verovatno jedino nije hladno u i oko Humske na ovom (skoro) novembarskom minusu.

Nenad Stojaković je promovisan u trenera prvog tima Partizana samo dan ili dva nakon što je potpredsednik kluba Predrag Mijatović najavio da crno-beli traže prelazno rešenje na klupi do kraja sezone. Onda možda i ne čudi što su ga pronašli u sopstvenim redovima, ali nije i neće biti dobro ako ga potroše za sva vremena. Kao što su neki prethodnici na istoj adresi potrošili igračke legende Ivana Tomića, Zorana Mirkovića, Sava Miloševića, Igora Duljaja i(li) Alberta Nađa. Stojaković je, ironije li sudbine, kao trener u seniorskom fudbalu debitovao u stručnom štabu Radomira Kokovića na klupi Voždovca, a samostalno je vodio samo slovenačkog drugoligaša Goricu prošle i srpskog trećeligaša Teleoptik ove sezone. Njegovo iskustvo u radu sa mladim fudbalerima Partizana moglo bi da mu pomogne ovoga puta, jer je pre odlaska u Sloveniju bio deo njihove svakodnevice, ali dijametralno su suprotne utakmice u kadetskim ili omladinskim od seniorskih liga. I to je saznao na debiju, na teži način.

Možda će Stojaković svoj kvalitet, koji nesumnjivo poseduje, uspeti da potvrdi i dokaže, ali je pitanje koliko još kredita kod navijača imaju čelnici kluba. Brojna rešenja bila su iznuđena, ali to ih ne oslobađa krivice da su bila i pogrešna. Deluje da bi najvatrenije pristalice već sada potpisale da aktuelni trener ostane na klupi do kraja sledeće ili čak one tamo sezone, jer jedino u kontinuiranom radu može se videti tračak nade. Nade koja je već godinama ugašena, nade da se trofeji mogu vratiti u Humsku. Svako ostalo rešenje, koliko god bilo dobro, ako je kratkoročno, može da donese samo takav uspeh. Kratkoročan. A to nije cilj velikog kluba. Kakav je Partizan. Bio.