Marko Arnautović - Dupli rekorder

Tog 19. aprila 1989. godine jedan Tomislav – Srbin i Zvezdaš u srcu, daleko od svoje domovine, slavio je u Beču što je njegov trogodišnji sin Daniel dobio brata. Nije mu bilo važno što je Crvena zvezda baš tog dana „potpisala kapitulaciju“ u borbi sa Vojvodinom za naslov šampiona Jugoslavije. Novosađani su na svom terenu savladali branioca titule i osam kola pre kraja prvenstva stavili ruku, drugi put u klupskoj istoriji, na pehar prvaka države. Znao je da će biti vremena za radovanje i na fudbalskom terenu. I bio je u pravu. 

Razloga je za prethodnih 17, a verovatno i više, profesionalnih fudbalskih godina bilo na pretek, ali je jasno da je Marko – taj dečak rođen u proleće devete godine devete decenije 20. veka – onu možda i najvažniju lestvicu u karijeri, upravo 09. oktobra 2025. godine oko 22 sata i 30 minuta, podigao na pijedestal sa kojeg se gore vidi samo nebo. I možda neće imati priliku da je tako često pomera kao što to čini Mondo Duplantis ili je pre njega to radio Sergej Bubka u skoku motkom, ali je vrlo verovatno da će kota 45 biti nedostižna za njegove saigrače i naslednike u godinama i decenijama koje dolaze. I još je sigurnije da će je u narednim utakmicama podići za još koji korak. Onaj nebeski.

Toni Polster je 11. juna 1998. godine – sudbina je htela da to bude na Munisipalu u Tuluzu na utakmici Svetskog prvenstva protiv Kameruna, obradovao sve Austrijance svojim 44. golom u dresu sa nacionalnim grbom. Više od 27 godina moralo je da prođe da ga sa trona skine jedan Marko, poreklom od Arnautovića iz Badovinaca – tamo gde je Drina obasipana vodenicama, a Srbija se deli (ili spaja) od Bosne i Hercegovine. I ako se zna da prve pratioce Sabicera i Gregoriča deli jedan pogodak, kao i da zajedno imaju golova kao Marko sam, a da im je, pride, svakom ponaosob 31 puna godina, jasno je da će mlađi sin Tomislava, onog sa početka priče, biti na vrhu liste strelaca reprezentacije Austrije još mnogo, mnogo godina.

Četiri lopte u mreži San Marina, u rekordnoj pobedi u istoriji reprezentacije Austrije od 10:0, naslonile su se na dva gola protiv iste selekcije pre četiri meseca. Ali, daleko od toga da je Marko bio dželat samo protiv fudbalskih anonimusa. Od prvog pogotka protiv Azerbejdžana pre 15 godina, pogađao je i protiv Belgije, Holandije i Nemačke pa Švedske i Norveške. Bio je strelac protiv Poljske na EURO 2020 – onom pomerenom pa odigranom godinu kasnije, kao i protiv Makedonije na narednom kontinentalnom šampionatu. Pre deset godina pogodio je pod Goricom u pobedi od 3:2 na Crnom Gorom, a 2017. u identičnom trijumfu zatresao je i mrežu Srbije, ali na Ernstu Hapelu – istom ovom gde je u četvrtak uveče ispisao novu stranicu lične i kolektivne istorije. 

Možda će neki dušebrižnici konstatovati da su pomenutom Polsteru bile dovoljne čak 33 utakmice manje da bi se toliko dugo šepurio sa vrha, možda će se neko dosetiti da mu na večnom spisku nisu upisana dva gola protiv Tunisa i jedan protiv Lihtenštajna iz nezvaničnih prijateljskih mečeva odigranih sredinom osamdesetih godina prošlog veka. Ipak, Marku niko ne može oduzeti činjenicu da je postao prvi fudbaler u istoriji loptanja podno Alpa, koji je istovremeno rekorder po broju golova i utakmica u dresu reprezentacije. A u onima koje dolaze i u kojima će, neminovno, uvećati broj 128 realno je da se i broj golova uveća. I da bude nevažno hoće li se Polsteru ikada upisati ta tri, istina, pošteno postignuta. Do tada, Marko je već poslao poziv prvom ispod sebe da zajedno popiju koju krigla piva.

Odmah po završetku utakmice sa San Marinom, morao je Marko, a to mu nije bila namera, da prekrši jedno obećanje. Odlučio je da dres, u kojem je igrao, zadrži za sebe kao podsećanje na prohladnu oktobarsku noć u kojoj je postao rekorder iako je u pauzi između dva poluvremena potvrdio golmanu protivničke ekipe da će mu ga pokloniti. Edoardo Kolombo se, naravno, nije naljutio. 

S obzirom na to da je polemika o najboljem svih vremena verovatno završena zasvagda, bez ikakvog opterećenja podelio je radost sa ocem i bratom, koji su bili u VIP loži bečke lepotice. Dostignuće je posvetio ćerkama Emiliji i Alisiji, četiri godine starijoj supruzi Sari – Nemici poljskog porekla, i majci Gabrijeli, Austrijanki zbog čijeg je porekla danas rekorder Austrije, a ne Srbije.    

A možda je moglo da bude drugačije da je bilo malo više razumevanja i malo manje galame u društvu, koje je u jesen 2008. sedelo u jednom austrijskom kafiću. Tadašnji selektor Srbije Radomir Antić bio je spreman da ga pozove u nacionalni tim i pruži mu šansu da se dokazuje, ali je, prema rečima Markovog oca, još uvek aktuelni predsednik Fudbalskog saveza Crne Gore Dejan Savićević glasno prokomentarisao „da je Crnogorac, već bi bio u reprezentaciji“. Da li je to neko čuo od gostiju sa okolnih stolova ili ne, ostaće večita dilema, ali je tadašnji selektor Karel Brikner ekspresno reagovao. Prekomandovao ga je iz mlade u seniorsku reprezentaciju, dao mu 10 minuta na terenu protiv Farskih ostrva i, ispostavilo se, odradio ogroman posao. Priča, koja je tada započeta, mogla bi da ima srećan kraj na šampionatu sveta sledeće godine jer Austrija ide ogromnim koracima ka ostvarenju cilja. A Marko je baš najavio da bi u Sjedinjenim Američkim Državama, Kanadi ili Meksiku, u zavisnosti od volje žreba, mogao da spusti zavesu na reprezentativnu karijeru.

Do tada, Tomislav i armija navijača beogradskih crveno-belih, nadaju se, priželjkuju i veruju da će razloga za slavlje itekako biti u dresu Crvene zvezde, u koju je svojim dolaskom prošlog leta Marko Arnautović izazvao tektonske promene u srpskom fudbalu. Vreme privikavanja je prošlo, pravi je trenutak za potvrdu kvaliteta i na klupskom nivou.