"Mi smo raja iz Mostara": Legenda sa Neretve i magična noć protiv Borussije

Stari grad na obali Neretve je grad koji poznaje vreme a i vreme poznaje njega. U tom gradu živi klub, klub za sva vremena. Postoje klubovi koji se vole i klubovi koji se poštuju, a postoji i Velež - klub koji se nosi u krvi, koji se prenosi kroz vreme kao svetinja. 

To je klub koji živi u srcima kao pesma koja nikada ne prestaje i prenosi priču o fudbalu, o identitetu jednog grada, o ponosu koji se ne može kupiti, o strasti koja se ne može objasniti.

Strast i emocije koje navijači Veleža kroz generacije nose u sebi nisu samo obična privrženost. To je nešto dublje, snažnije i trajnije.

Kako se rađala legenda

Na obali Neretve, 26. juna 1922. godine, rodio se klub koji će postati simbol grada. Ime je dobio po brdu Velež, koje se uzdiže iznad grada kao čuvar i svedok vremena.

Od prvih koraka na improvizovanim terenima, kroz godine siromaštva i nade, klub je rastao kao stablo. Stablo koje je korene pustilo duboko u zemlju i koje oluje ne mogu oboriti. Generacije su dolazile i odlazile, države se mijenjale, prolazili ratovi, a igrači su postajali legende.

Stadion pod Bijelim brijegom postao je hram, mesto gde se rađaju snovi, gde se plače i peva, gde se gubi i pobeđuje. Ljudi su punili tribine noseći u srcima ljubav prema crvenom dresu kao najsvetiju zaostavštinu.

Navijači Veleža - nisu obični navijači. Njihova podrška nikada nije bila uslovna. Pobeda ili poraz - oni su tu, sa istim žarom i verom. Bez obzira gde njihov klub igra, oni su tu. Jer to nije klub koji se voli samo kada pobeđuje.

Atomski Velež sedamdesetih: Kada se fudbal igrao kao poezija

Sedamdesete godine prošlog veka, veliki Sulejman Rebac - boem, vizionar, čarobnjak – stvorio je nešto što se viđa jednom u sto godina. Napadački trojac BMW: Bajević, Marić, Vladić. Imena koja i danas bude drhtaj u glasovima starih ljubitelja fudbala.

To je bila generacija koja je fudbal igrala kao da piše poeziju. Svaki meč bio je simfonija, svaki gol remek-delo. Titule su im izmicale za dlaku, za gol-razliku, za trenutak nesreće. Ali slavu nisu mogli da im otmu.

Stigli su do četvrtfinala Kupa UEFA. Četvrtfinala! Protiv holandskog Tventea ispali su u poslednjim sekundama utakmice - ali taj poraz bio je slavniji od mnogih pobeda. Jer kad se igra tako, kad se umire na terenu za grb - nema poraza. Postoji samo večnost.

Zlatne osamdesete: Kada je cela Jugoslavija volela "Rođene"

Onda su došle osamdesete. Zlatne, prelepe, beskrajne osamdesete.

To su bile godine kada su mostarskim travnatim tepihom svoju fudbalsku magiju u večnost prenosili Enver Marić, Blaž Slišković, Vahid Halilhodžić, Duško Bajević...Osvajaju se kupovi: 1981. i 1986. Osvajaju se titule: Omladinski kup, Balkanski kup, jesenja titula 1987. Na kraju sezone - vicešampioni. Dva treća mesta u ligi. Evropa, Evropa, stalno Evropa.

Ali trofеji nisu ono što se pamti. Pamti se način. Pamti se stil. Pamti se lepota.

Velež je igrao fudbal za gol više. Uvek napad, uvek napred, uvek hrabro. Cela Jugoslavija volela je "Rođene". Od Vardara do Triglava, od Drine do Jadrana – Velež je bio najomiljeniji prvoligaš. Svuda dobrodošli. Šarmirali su lepršavom igrom, dok su titule odlazile drugima, jer se za njih "radilo" i van terena.

JU-KA-TU: Trojac koji je terao u očaj najbolje odbrane

Kao što su sedamdesete imale BMW, osamdesete su imale JU-KA-TU. Jurić, Kajtaz, Tuce. Tri imena koja su bila dovoljna za san. Tri čoveka koji su najbolje odbrane Jugoslavije terali u ludilo.

Navijači Veleža nikada nisu zaboravili - i nikada neće oprostiti - šta se desilo u Tuzli 1987. godine. Poslednja runda. Velež vodi, Tuce rano daje gol. Titula je nadohvat ruke. I onda sudija izmišlja dva penala. Dva! Sloboda ostaje u ligi, Partizan postaje prvak.

A Velež? Velež ostaje sa srcem slomljenim, ali sa glavom visoko podignutom.

Ipak, ta generacija nije ostala bez utehe. Kup 1986. godine. Beograd. Dinamo. 3:1. Pobeda koja je odjekivala celom zemljom. Pobeda koja je pokazala ko su, šta su, zašto ih je cela Jugoslavija volela.

Evropske noći: Kada Mostar osvaja svet

Evropa. Kako lepo zvuči ta reč kada se izgovara u Mostaru.

U Kupu kupova – dva puta do osmine finala. Pobede nad bugarskim Levskim (4:3), pobede nad mađarskim Vašašom (3:2).

U Kupu UEFA – trijumfi koji se pamte: Sion 5:0, Apoel 5:2, Harts 2:1.

I onda – Borusija Dortmund. Pobeda koja boli. Pobeda koja i danas, posle toliko godina, budi emocije koje se ne mogu staviti u reči.

Dortmund, oktobar 1987: Prva runda - tama pre svitanja

Vestfalen stadion. Možda najglasniji kop u Evropi je pun kao šipak. Velež dolazi u Dortmund kao izazivač gigantu.

Borusija je bila velika mašina, moćan tim. Helmer (koji će kasnije igrati za Bajern), Dikel, Luš, Mil, Simes, Kutoski - imena koja se u Nemačkoj izgovaraju sa strahopoštovanjem. Vestfalen je bio tvrđava. A Velež? Velež je bio hrabar, ali ne i snažan.

Izgubili su 0:2. Rezultat je bio težak, ali ne i smrtonosan. Davao je nadu i veru za revanš.

Nemački skauti nisu ništa prepuštali slučaju. Bili su na oprezu, Velež je to. Došli su u Mostar da vide šta ih čeka. Utakmica protiv Crvene zvezde i ono što su videli tog dana, moralo im je uterati strah u kosti. Velež rasturа Zvezdu 5:0. Prskalo dva gola, Jurić dva gola, Tuce jedan.

Poruka nemcima je poslata: Vestfalen je bio samo prvi čin. Pravi spektakl tek dolazi.

4. novembar 1987: Noć kada je kamen zaplakao

Prohladan je i vetroviti dan u Mostaru. Nebo oblačno, ali u niko ne gleda u nebo. U Mostaru, sve su oči uprte ka stadionu pod Bijelim brijegom.

Četvrti je novembar 1987. godine. To je datum koji je uklesan u kamenu, datum koji se ne zaboravlja.

Grad je bio u crvenom, cele kuće u crvenom, ljudi u crvenom. Zastave, šalovi, majice - sve crveno. Tog dana Mostar nije bio grad - bio je srce koje kuca u ritmu Veleža. Velež, Velež, Velež.

Trideset hiljada ljudi dolazi na stadion. Ne da gleda utakmicu. Dolaze da žive pobedu. Dolaze da igračima udahnu veru u trijumf. Dolaze da veruju u čudo, koje je na dohvat ruke.

Nekoliko minuta pre početka, atletska staza pred zapadnom tribunom. Pojavljuje se Željko Samardžić. Mikrofon u ruci i suze u očima. I počinje da peva himnu.

"Mi smo raja iz Mostara, sve nas ista ljubav spaja..."

Trideset hiljada glasova se spaja sa njegovim. Trideset hiljada srca kuca u istom ritmu. Stadion se trese. Nervoza, očekivanja, zebnja. Nemački igrači gledaju sa strahom – ovo nije utakmica. Ovo je rat.

"Crveni, crveni, Velež živi u meni."

Ratnici u crvenom

Velež: Petranović - poslednja brana pred golom. Hadžiabdić i Šišić - bočni bekovi koji znaju samo napred. Prskalo - libero koji čita igru kao prorок. Đurasović i Barbarić - stoperi kao zidovi. Kajtaz i Tuce - krila koja lome. Kalajdžić i Gudelj - srce veznog reda. Jurić - gladni vuk u špicu.

Na klupi: Kodro, Karabeg, Jedvaj, Repak. Rezerve koje bi u svakom drugom klubu bile prvotimci.

O svemu brine legendarni Enver Marić. Nekadašnji golman kluba. Čovek koji zna šta znači braniti boje Veleža. Čovek koji razume da ovo nije samo utakmica.

Borussia: De Beer, Kleppinger, Kutowski, Pagelsdorf, Storek, Mc Leod, Helmer, Simmes, Dickel, Lusch, Mill. Profesionalci. Mašine. Ali mašine nemaju dušu.

Prvo poluvreme: Uragan koji ne prestaje

Sudija daje znak da meč počinje. Velež od početka napada bez ustezanja, bez zadrške, pametno i uporno. Koristi sva svoja ubojita oružja, a na raspolaganju ima bisere fudbalske igre. Kao da sutra ne postoji, ređaju se napadi u talasima.

Prva šansa Gudelja koji probija i šutira, ali Storek blokira. Stadion uzdiše i veruje. Huk koji se pamti.

Nemci ne izlaze iz svog šesnaesterca. Zatrpani su. Pod opsadom. Kajtaz i Tuce sa krila razbijaju odbranu kao talasi obalu. U osamnaestom minutu Gudelj pada u šesnaestercu i sudija svira penal! Stadion je u ekstazi! Nemci se bune, protestuju, ali sudijska je zadnja.

Semir Tuce uzima loptu, miran i staložen kao i uvek. Kapiten i vođa tima. Čovek koji nikada ne greši. Postavlja loptu na belu tačku. Trideset hiljada ljudi zadržava dah. Tišina koja para uši.

Šut. De Beer leti i brani!

Za trenutak vreme se zaustavlja. Za trenutak kao da je cео Mostar stao. A onda - urlik. Jači nego pre. Glasniji nego pre. Jer Velež se ne predaje.

Napadi se nastavljaju, neumoljivo. Gudelj ponovo. Šesnaesterac, šut – stativa! Lopta se odbija nazad. Šanse, korneri, šanse... Nemci se brane kao da brane život. Ali lopta neće u gol. Prvo poluvreme se završava. 0:0. Na tribinama nervoza, ali i vera. Jer ovo nije kraj.

Drugo poluvreme: Kada se nebo otvara - i zatvara

Enver Marić donosi odluku. Umesto Kalajdžića - ulazi mladi Meho Kodro. Dvadeset godina. Neiskusan. Ali gladan. Nastavljaju se napadi, šanse za Gudelja, Tucea, Hadžiabdića…

Šezdeset peti minut: Kodro dobija loptu u šesnaestercu. Okreće se kao zmaj, šutira i lopta ide ugol! 1:0! Stadion gori! Ljudi se grle, skaču… Trideset hiljada ljudi postaju jedno. Ori se Jugoslavija, Jugoslavija….

Sada je ukupno 2:1. Jedan gol. Samo još jedan gol deli Velež od produžetaka. Ponovo šutevi i šanse za Gudelja. Kodro ponovo pokušava, ali lopta ide preko gola. Stadion uzdiše.

Slede šanse Jurića i Prskala, ali gol pada na drugoj strani u 88. minutu. Kontranapad Borussije, lopta stiže do Milla i 1:1. Kazna za sve promašaje igrača Veleža.

Muk i tišina. Trideset hiljada ljudi je u neverici. Kao da je neko ugasio svetlo. Kao da je nebo palo na zemlju. Jasno je svima da je gotovo. San je završen.

U tom trenutku, kao da je neko skinuo teret velike pobede sa leđa igrača Veleža. Prokletstvom ili blagoslovom, Velež ne zna da se preda i u sledećem  napadu Jurić pogađa za 2:1! Pogađa za pobedu.

Gorak ukus pirove pobede. Pobede koja boli više od poraza. Jer ukupan rezultat je 3:3, ali golovi u gostima vode Borussiju dalje.

Igrači Veleža padaju na kolena. Neki plaču. Neki samo gledaju u nebo. Navijači aplaudiraju i podižu na noge svoje ljubimce. Aplaudiraju herојima i ratnicima koji su dali sve na terenu.

U svlačionici vlada tišina. Tuce sedi sa glavom u rukama. Kapiten koji je promašio penal. Čovek koji nikada ne greši - ali danas… Veliki Semir Tuce.

Velež, Mostar i ljubav koja ne umire

Te sezone, Velež je bio jesenji prvak Jugoslavije. Na stadionu pod Bijelim brijegom padali su najveći. Zvezda, Dinamo, Hajduk.

Prošlo je skoro četiri decenije od one novembarske večeri. Generacije su se smenjivale, svet se menjao, ratovi su prolazili. Ali ljubav prema Veležu - ona je ostala.

Stariji ljudi i danas pričaju svojim unucima. O Tuceu koji je promašio penal. O Kodru koji je probio bravu. O Juriću koji ga je dao prekasno. O stadionu koji je bio pun kao nikada. O himni koju je pevao ceo Mostar i disao u crvenom.

Jer Velež nije samo klub. Velež je priča o gradu koji ne pada na kolena. O ljudima koji ne prestaju da veruju.

I dok god postoji Mostar, postojaće Velež. I dok god postoji Velež, postojaće ljubav koja ne umire.