Once a Caldas, always a Caldas

U srcu kolumbijskih Anda nalazi se departman Kaldas. Zvučno ime za zaljubljenike u južnoamerički fudbal, ali i mimo njega značajno za kontinent. Kaldas je planinska regija sa savršenim zelenim predelima, ali i surovim vrhovima i vulkanima na nadmorskoj visini većoj od 5.000 metara.

Deo je „kafenog pojasa“, jedinstvenog regiona Kolumbije „Eje Cafetero“ koji UNESCO prepoznaje kao deo svetske baštine, a ime nosi po jednoj od najvećih ličnosti u istoriji zemlje na severozapadu Južne Amerike – naučniku, geografu, u doba borbe za nezavisnost od španske krune vojnom inženjeru, Fransisku Hozeu de Kaldasu.

De Kaldas je u Kolumbiji što je Galileo u Italiji. Pionir u merenju nadmorske visine i istraživanju Anda, bavio se kartografijom i astronomijom, a tokom druge decenije 19. veka postao je heroj i simbol patriotizma i krvavo stečene kolumbijske nezavisnosti.

Istorija, patriotizam i ponos na svim meridijanima izražavaju se i kroz sport, a drugačije nije ni u glavnom gradu regije, Manizalesu. Sredinom prošlog veka osnovan je klub Deportes Kaldas, čijom je fuzijom sa drugim, starijim timom iz istog grada, Once Deportivom, 1961. godine nastao danas nama dobro poznati Once Kaldas.

„Jedanaestorka Kaldasa“, što u prevodu znači naziv belog tima, ime nacionalnog heroja pronela je i svetom, u jednoj od najluđih fudbalskih godina u istoriji. Gotovo da sa sigurnošću možemo da tvrdimo da se 2004. nikada neće ponoviti u fudbalskoj galaksiji, a u neobičnom sazvežđu našao se i simpatični sastav sa stadiona Palogrande.

U sezoni za pamćenje Verder i Valensija osvojili su duplu krunu u Nemačkoj, odnosno Španiji, Arsenal je imao generaciju „nepobedivih“ u Premijer ligi, Murinjov Porto je krajem maja podigao trofej Lige šampiona, a 4. jula 2004. Grčka se senzacionalno popela na krov Evrope. Kakva godina za zaljubiti se u fudbal!

Tri dana ranije, baš u noći velikog slavlja Grka i Portugalaca nakon plasmana u finale Eura, usledilo je još veće u Manizalesu. Na Andima, na dve hiljade metara iznad nivoa mora, viđen je jedan od najvećih podviga autsajdera u istoriji kontinenta – Onse Kaldas je nakon 1:1 u revanšu finala Kopa Libertadores, na penale pobedio Boku Juniors i kompletirao senzaciju.

U timu legendarnog trenera Karlosa Bjankija, koji je branio trofej u Kopi, bilo je nekoliko velikih zvezda – u napadu Karlos Tevez, na sredini kapiten Dijego Kanja, u odbrani Burdiso, Skijavi i Perea, na golu Abondancijeri. Legendarni „El Pato“ odbranio je čak dva penala, koliko i miljenik navijača „belih“, Huan Eano na drugoj strani, ali su Boku podviga koštali štoperi. Skijavi je prebacio gol, Burdiso, iako je pogotkom doneo Argentincima penale, zatresao prečku, pa su pogoci Elkina Sota i Agudela, uz odbrane legende Onse Kaldasa, ostali da se pamte dok je kluba i kolumbijskog fudbala.

Čudo na Palograndeu bio je najsjajniji trenutak u karijeri Kolumbijca Dajra Morena, u revanšu s Bokom mladog startnog špica Onse Kaldasa, jedinog još uvek aktivnog fudbalera od svih učesnika tog finala. Meč za istoriju igrao je sa samo 18 godina, sezonu ranije osvojio titulu, svoju prvu i prvu u vitrinama kluba u koji je stigao sa 15 godina. U njemu i danas igra važnu ulogu.

Legenda kolumbijskog klupskog fudbala, živopisan lik, prototip kolumbijskog napadača, član „Los Albos“ četvrti put u karijeri postao je 2023. godine. Sredinom septembra proslaviće 40. rođendan, a rani poklon i nagrada za sjajnu formu u veteranskim danima stigli su mu od Nestora Lorenca. Argentinac na klupi Kolumbije uvrstio je Dajra Morena na spisak od 26 igrača za akciju u kojoj su „kafeterosi“ overili plasman na Svetsko prvenstvo 2026. kolo pre kraja kvalifikacija.

📹🎶 Moreno , dale con tu técnica que yo tengo tu táctica - Hay goles pa’ los nenes hay goles pa’ las nenas 🎶
¡Llegó Dayro Moreno a Barranquilla! ⚽😎#𝑳𝒂𝑺𝒆𝒍𝒆𝑵𝒐𝒔𝑼𝒏𝒆🇨🇴 #𝑳𝒖𝒄𝒉𝒂𝒎𝒐𝒔𝑱𝒖𝒏𝒕𝒐𝒔 pic.twitter.com/0DO9J1QUj5
— Selección Colombia (@FCFSeleccionCol) August 31, 2025
 

Tako se najbolji golgeter u istoriji kolumbijske Primere A našao među „trikolorima“ prvi put od 2016. godine i kvalifikacija za Mundijal u Rusiji na koji nije otputovao, a san o igranju na Svetskom prvenstvu pokušaće da ispuni u petoj deceniji života.

U četvrtak veče protiv Bolivije u Barankilji, na stadionu na kom je 2016. godine presedeo poslednji meč za selekciju Kolumbije na klupi, besmrtni Dajro Moreno se ponovo vratio. Navijači su ga hteli u timu, cele tribine stadiona Roberto Melendes skandirale su njegovo ime i prizivale ulazak broja 17 u igru, a želju im je u finišu utakmice ispunio Nestor Lorenco.

Veliki Morenov povratak u 82. minutu i ulazak na teren umesto strelca gola za 2:0, Džona Kordobe, bio je mali praznik za sve. Kapiten i nekrunisani kralj Kolumbije, Hames Rodrigez, koji je doveo domaćina u vođstvo, dao je Onse Kaldasovom napadaču podršku kraj aut linije, a navijači još veću sa tribina.

„El Rey del Gol“ tako je postao najstariji igrač u polju ikada za Kolumbiju i oborio rekord Marija Jepesa – 38 godina, pet meseci i 21 dan. Neuništivi Dajro Moreno će za 11 dana da napuni 40 godina, a rekord drži golman Farid Mondragon sa 43 godine i tri dana.

Kolumbija je konačno odigrala dobro i protiv redovne mušterije slavila sa 3:0, po notama Hamesa Rodrigeza, Luisa Dijasa i Kintera obezbedila povratak na Mundijal nakon što je propustila Katar. Simbol podviga je i večni povratnik, Dajro Moreno. Onse Kaldasov talisman, iako najstariji, bio je predvodnik žurke nakon što je prekinuta negativna serija „kafeterosa“ od šest mečeva bez pobede i sa samo tri osvojena boda u kvalifikacijama. Za razliku od prethodne akcije 2016. godine, u kojoj je učestvovao kao podrška sa klupe, ovog puta je doprineo i na terenu.

Morenov put je vrlo zanimljiv, a kada god se veliki transfer izjalovio, poput onog baš u Boku 2007. godine, vraćao bi se u Onse Kaldas.

Sa omiljenim timom te nezaboravne 2004. godine borio se za trofej poslednjeg izdanja Tojota kupa, sa Portom u Jokohami u decembru. Doduše, sa klupe je gledao poraz saigrača od Mekartija, Kvarežme, Dijega, Maniša i ostalih zvezda, takođe nakon penala, a narednog leta u novom međunarodnom finalu, u Rekopi, Onse Kaldas izgubio je od Boke sa ukupnih 4:3.

Od debija sa 17 godina, 2003. i prve titule Onse Kaldasa, Moreno je blistao, ali nikada na najvećoj sceni. Iako je 2011. bio blizu Sportinga, u Evropi je samo igrao u Steaui, tokom burne dve godine, uz suspenzije i rat sa Điđijem Bekalijem, što ne čudi, jer je osobenjak, kao i „gazda“ velikana iz Bukurešta. Zato je u latinskom svetu Dajro bio svoj na svome, pogotovo u domovini.

Onse Kaldas je vodio do titule i 2010. godine, kada je sa 16 golova bio najbolji strelac Lige Finalizasion, kolumbijske varijante Klauzure, a u dresu velikana iz Medeljina, Atletiko Nasionala, 2017. godine, u sezoni krunisanoj peharom, bio je najubojitiji u oba dela Primere. Moreno je u najboljim godinama igrao najbolji fudbal i baš tog proleća je sa dva gola u Rekopi, u revanšu sa nesrećnim Šapekoenseom, doneo pehar „El Verdeu“.

Čak sedam puta Dajro je bio zlatna kopačka kolumbijskog šampionata, igrajući još i za Milionarios i Atletiko Bukaramangu. Apsolutni je rekorder sa 251 golom u najjačem fudbalu u zemlji Pabla Eskobara, a 2016. godine bio je prvi strelac i meksičke Klauzure igrajući za Tihuanu.

Gde god da je igrao bio je problem – za odbrane rivala i za uprave klubova, zbog čega je često menjao sredinu. Stizao je do argentinskog Teljeresa i bolivijskog Deportivo Orijentea, između kojih je ponovo nosio omiljeni beli dres, koji je poslednji put, zasad, ponovo obukao početkom 2023. godine.

Danas, tim sa italijanskom zastavom u grbu, što je omaž doseljenicima sa Apenina u Manizales, kao vodeći strelac takmičenja sa osam golova, Moreno vodi do četvrtfinala Kopa Sudamerikane. Onse Kaldas po završetku reprezentativne akcije čeka dvomeč sa ekvadorskim Independijente del Valjeom, pa 22 godine kasnije od nezaboravne noći u Kopa Libertadores navijači „Los albosa“ sanjaju pehar i u Sudamerikani.

Golgetersku formu „El Inmortal“, kako ga zovu navijači Onse Kaldasa zbog dugovečnosti, nije nikada preneo u reprezentaciju, a Nestor Lorenco nada se da će u žutom dresu konačno dobiti pravog Dajrogola. Za „La Sele“ debitovao je još 2006. godine, kod čuvenog Reinilda Ruede, nakon što je igrao sjajno za juniorsku reprezentaciju na Svetskom prvenstvu u Holandiji 2005. godine.

Zajedno sa sjajnom generacijom u kojoj su bili Falkao, Rodaljega, Guarin, Zunjiga, Kristijan Zapata i Agilar, Moreno je stigao do osmine finala u kom je Kolumbiju eliminisala Argentina sa Mesijem, Aguerom, Zabaletom, Gagom, Ustarijem, kasniji prvak preko Španije, Brazila i Nigerije.

Na 32 meča za „La Sele“, od debija protiv Venecuele, samo je tri puta tresao mrežu, od čega tek jednom na takmičarskoj utakmici. I to baš Mesijevoj Argentini, za preokret i pobedu u Bogoti, u kvalifikacijama za Južnu Afriku 2010, u novembru 2007. godine. Doduše, često je imao žestoku konkurenciju i prečesto bio rezerva ili menjan. Samo dva puta Dajro je odigrao meč od početka do kraja u Kopa Americi i još u četiri navrata na prijateljskim susretima.

Poslednji put na terenu u kolumbijskom dresu Moreno je bio u timu Hozea Pekermana, na čuvenom Kopa Amerika Sentenariju, 2016. godine, a kao rezerva Karlosu Baki gledao je osvajanje bronze na Stejt Farm stadionu u Finiksu protiv domaćina. Kao špic Tihuane u formi, naredne jeseni je bio deo ekipe koja je dobila baš Venecuelu 2:0 u mundijalskim kvalifikacijama, ali nije dobio ni minut u Barankilji, sve do velikog povratka.

Da bi ispunio sada već ludi san o Mundijalu, Dajro Moreno vratio se u Manizales, gde se oseća kao heroj. Možda ne poput Fransiska Hoze de Kaldasa, ali na lestvici omiljenih ličnosti u Kaldasu je prilično visoko.

Sigurno je da nije učinio tako velike stvari za naciju, prvi precizno predstavio Novu Granadu na mapi, izmerio nadmorsku visinu vulkana Nevado del Ruiz, zabeležio endemske vrste flore i faune i borio se za slobodu, ali je golovima doneo radost generacijama navijača Onse Kaldasa.

Dajro Moreno, izgledom bliži sikariju ili narko trafikanteu, nego narodnom heroju i ponosu nacije, vodi svoje fudbalske borbe na pravi, kolumbijski, prljavi način, i pronalaziorešenja da daje golove. A oni su ga uvek vraćali u Kaldas da bi bio jedan od „Jedanaestorice Kaldasa“.