Beli dim je prokuljao kroz dimnjak Sikstinske kapele da označi da je katolička crkva dobila novog poglavara. Američki kardinal Robert Frensis izabran je na konklavi u Vatikanu za 267. papu, uzevši ime Lav XIV. Iako je veliki deo života proveo u Peruu gde se sport, kao i u celoj Južnoj Americi, prati strastveno, rođen je u Čikagu, pa mu fudbal nije toliko značajan u životu kao njegovom prethodniku. Po sopstvenom priznanju, veliki je ljubitelj tenisa i bejzbola, ali to neće promeniti činjenicu da fudbal stanuje i na ovom svetom mestu. 

Papi Franji, koji je preminuo 21. aprila, fudbal je bio u krvi i verovatno nijedan papa nije radio na promociji sporta kao on, bilo kroz poruke, susrete sa sportistima ili na neki drugi način. Rođen kao Horhe Mario Benaljo u prestonici fudbalske strasti - Buenos Ajresu, još kao dete je, kao svaki Argentinac, zaražen fudbalom. Bio je veliki navijač San Lorenca i do kraja svog života je, čak i tokom obavljanja svoje dužnosti, obnavljao člansku kartu kluba. Ispostaviće se da ništa u životu nije slučajno pošto je njen broj bio 88235, a papa Franja je ovozemaljski život okončao u 88. godini u 2.35 po lokalnom vremenu u Buenos Ajresu. U Argentini je fudbal druga religija, a njihov fudbal će sada imati i jasnu poveznicu sa religijom pošto će novi stadion San Lorenca nositi ime upravo po preminulom duhovniku.

I nije samo Papa Franja bio bastion fudbala u najmanjoj državi na svetu. Prva vatikanska lopta zakotrljala se još 1947. kada je oformljena liga od četiri tima, ali je ubrzo ukinuta jer je atmosfera uzavrela mnogo više nego što to priliči jednom takvom mestu. Tek dve decenije kasnije ona je obnovljena i organizovana periodično, a od 1981. su taj segment digli na viši nivo od kada se ona igra bez prestanka (osim pauze zbog korone). Unutar zidina koje Vatikan odvajaju od ostatka Rima imaju sve što svaka država ima, pa tako i fudbalski savez koji je osnovan 1972. godine od strane tamošnjeg zaposlenika, doktora Serđa Valćija koji je na njegovom čelu do 2012. i koji je jedna od najznačanijih figura kada je vatikanski fudbal u pitanju. Funkcija saveza nije samo protokolarna već je nadležno telo za mušku fudbalsku reprezentaciju koja postoji od 1994, žensku čije je osnivanje odobrio papa Franja 2019, pomenutu fudbalsku ligu, kup i superkup Vatikana.

Iako je jedna od 8 zvanično priznatih država uz Monako i nekoliko pacifičkih ostrva koje nisu ni UEFA, ni FIFA članice, reprezentacije Vatikana s vremena na vreme odigraju prijateljsku utakmicu, a protivnici su, uglavnom, upravo Monako, reprezentacije nekih regiona, klubovi, mlade reprezentacije priznatih država ili timovi nekih institucija. Reprezentacija je sačinjena od ljudi koji rade u Vatikanu – od garde, članova hora, apotekara, zvaničnika, pa sve do sveštenika. Ista je situacija i u ženskoj reprezentaciji za koju, pored članica osoblja, pravo nastupa imaju i žene i ćerke zaposlenih u institucijama Svete Stolice. Svi su oni, na kraju dana, ispod svojih uniformi samo obični ljudi koji vole fudbal.

Na obostranu čast, legendarni Đovani Trapatoni vodio je Vatikan na jednoj utakmici 2010. protiv tima sastavljenog od finansijske policije koju su policajci dobili sa 1:0, dok je sadašnji selektor Roberto Perineli bivši reprezentativac ove zemlje. Prvi zabeležen meč Vatikan je odigrao 1985. protiv tima sastavljenog od austrijskih novinara, a ubrzo potom i protiv selekcije zvaničnika UN, dok je prvi „internacionalni meč“ odigran 1994. protiv amaterske selekcije San Marina koji je završen bez golova. Najjaču proveru imali su 2011. protiv Palestine, reprezentacije koja je u usponu poslednjih godina, i poraženi su sa 9:1. Do sada su odigrali ukupno 31 utakmicu i imaju skor od 8 pobeda i 13 poraza, mada jedina pobeda koja nije bila protiv potpunih amatera ostvarena je 2008. protiv U23 reprezentacije Kine. 

Kada su u pitanju dame, za 6 godina postojanja odigrale su tri nezvanične prijateljske utakmice i zabeležile sva tri poraza. Sa klupe ih predvodi selektorka Frančeska Folino koja je ranije i sama nosila žuto-beli dres. Ženska reprezentacija je sastavljena 60% od zaposlenih u tamošnjim institucijama, 20% su supruge zaposlenika, dok 20% čine njihove ćerke. Danilo Cenaro, direktor saveza, je stava da nije bitno ni ako izgube 30:0, već je najvažnije da imaju priliku da se susretnu sa profesionalnim protivnicama i ostvare konekcije i prijateljstvo sa njima.

Taj stav i želja da fudbal, i muški i ženski, ostane na amaterskom nivou jer bi u protivnom prerastao u biznis, što u rimskoj enklavi nikako ne žele, postoje od same zvanične pojave fudbala u Vatikanu. Profesionalizam i komercijalizacija se ne odbijaju samo kada su reprezentacije u pitanju, već i timovi, odnosno „klubovi“ u njihovoj ligi. Za timove pravo nastupa imaju samo oni koji su u nekom, uglavnom radnom, svojstvu vezani za Vatikan, sa izuzetkom golmana koji može biti „autsajder“.

Liga se u poslednje vreme prebacila na mali fudbal sa takozvanim „5-a-side“ ekipama. Prošlogodišnji Campionato della Città del Vaticano, kako je naziv lige, sastojao se od rekordnih 13 ekipa, ali ta brojka varira iz sezone u sezonu u zavisnosti od toga koliko institucija formira svoj tim. Ove sezone ih je 8. To su Dirseko, ekipa direkcije za ekonomske usluge, Muzei za koji igraju kustosi, restauratori i ostali zaposleni u muzejima, Koro Kapela Sistina sa članovima hora, Arkivio u kome igraju zaposleni u tajnom arhivu, debitanti Koleđo Urbano, povratnik Farmaćia, Pakao i Asociacione SS Pietro e Paulo. Ove sezone nema ekipa Viđili del Fuoko koju čine vatrogasci, Đuridiko sa pravnicima, Đendarmerie, niti Gvardia Zvicera, a nema ni Santosa koji je nedavno bio i šampion. Jasno je i po imenu koji tim označava koju instituciju čiji zaposleni formiraju ekipu, a za tim ne može igrati bilo ko drugi ko nije deo tog kolektiva, što pomalo podseća na ideologiju Atletik Bilbaa. I ne, za Pakao ne igraju đavolji pomoćnici već je to skraćenica za Osnovno katoličko dobrotvorno udruženje umetničkih radnika. Najuspešniji je Dirseko sa 8 titula, a četiri imaju Muzei i Pietro e Paolo. Najbolji igrači na kraju sezone gaje nade da će dobiti pozive u reprezentaciju za prijateljske mečeve.

Pored lige koja se igra ponedeljkom i četvrtkom od februara ili marta do juna, organizuje se i kup Vatikana, čiji je trenutni šampion Arkivio, i to od oktobra do decembra. Tada se većina evropskih fudbalera priprema za egzotične destinacije, oni koji igraju u Engleskoj se spremaju za jak ritam i kolo za kolom, a fudbaleri iz ovog svetog mesta se pripremaju za Božićne praznike i obrede. 

Na kraju sezone se organizuje i superkup u kome igraju pobednici oba takmičenja. Stadion na kome se odvijaju sve fudbalske aktivnosti ove zemlje, Kampo Pio XI, nalazi se na 400 metara od enklave, ima 500 sedećih mesta sa prelepim pogledom na Baziliku Svetog Petra. Taj teren gaze i mladi talenti Rome, budući da na njemu organizuju turnire za najmlađe kategorije.

A na terenu se nastoji da sve protekne najčistije moguće. O tome je još pre 20 godina govorio i Kardinal Bertone, jedna od ključnih vatikanskih figura: „Važna poruka prijateljstva i ljubavi se prenosi kroz sport... Pravi sport, ne današnji fudbal. Nije bitno samo da pobediš u utakmici, već kako se i ponašaš. Možeš biti čvrst, ali pre svega čist.“ Uzimajući u obzir čiju ligu predstavljaju i za čije institucije rade, i sami fudbaleri bi trebalo da su već postigli tu samosvest, taj nivo mirnoće i poštovanja koji živi unutar tih zidina. Za svaku blasfemiju, odnosno bogohuljenje na terenu sledi suspenzija. Kao primer toga imamo fudbalera koji je nakon faula izgovorio nešto što, nazovimo to, nije u skladu sa hrišćanstvom i bilo mu je zabranjeno da igra do kraja prvenstva. To je fudbal u Vatikanu.

Nedavno nam je u polufinalu Lige šampiona predstavljen galaktički, fudbal za bogove. Ali u mestu koje je najbliže Bogu za više od milijardu ljudi ove planete igra se fudbal onakav kako je i zamišljen – kao sport koji igraju obični ljudi iz čistog zadovoljstva i sa osećajem zajedništva, bez ikakvih skrivenih, nečasnih motiva. Taj fudbal nije svetski spektakl, ali je njihov lični spektakl. I to je samo još jedan pokazatelj da za ovaj sport ne postoje granice, on kao vazduh postoji na svakom kutku ove planete i simboliše život.